Boris Petrović, Pariz s one druge strane
Razgovor sa Borisom Petrovićem, našim vodičem kroz identitet Pariza, vodili Svetolik Jozić, i gde-gde Kićolik Jozić, Svetolikov sopstveni papagaj
Kada bismo se vratili nekoliko vekova unazad našli bismo grad koji nije popločan, nema kanalizaciju, pun je životinja na prodaju, zapravo je polu-selo polu-grad, bio bi, dakle, pre svega po mirisu vrlo različito mesto; na taj način su se ranije ljudi prepoznavail jednako kao što se danas prepoznaju vizuelno. Francuzi imaju negde još uvek sačuvan taj deo karaktera, da cene zemlju i njen miris, posebne kvalitete različitih tipova zemlje koji se nalaze u različitim delovima Francuske, iz kojih rastu osobite biljke. Životinje koje te biljke jedu onda takođe imaju poseban ukus, oni koji jedu životinje, znaju da cene te razlike. Mislim da je taj deo francuskog karaktera ono što im daje na čulnosti, zbog čega se smatra da su ti ljudi nekako osobito senzualni; cene putene kvalitete pre svega hrane, pa tek onda svega ostalog, naročito posebne ukuse i mirise. I najfiniji, najskuplji, da ne kažem najsnobovskiji sirevi, vina, čokolade, suha mesa imaju pored sve uglađenosti u sebi uvek tu notu sirovosti, čistog prisustva zemlje, što će reći te vrste čulnosti. S jedne strane sirovost, sa druge elegancija, u idealnom slučaju u ravnoteži. No, da se vratimo na pitanje, grad bi sasvim bio drugačiji, više selo nego grad, i to selo koje sa jedne strane ima veličanstvene gotičke crkve, pretenciozne kič palate pravljene kao (jevtine) kopije italijanskih modela, a sa druge trošne udžerice slamnatih krovova sa čijih prozora ljudi i dalje bacaju izmet pravo na ulicu, sve to jedno pored drugog.
Ja sam tamo uglavnom išao da trčim kada sam spremao maraton, a ponekad i posećivao fondaciju. Žalosno banalan odgovor, ali tako je.
Svetolikova maman: A vas dvojca da ćutite malo, pustite Borisa da priča. Nego, Borise, šta bismo zaključili u vezi sa Parizom, koliko je živ? I zašto ga treba posetiti?
Živ nije nikako, umro je odavno. Tačno se zna kako, kada i zašto. U pitanju su sedamdesete godine dvadesetog veka, kada su započeti veliki radovi na očuvanju i čišćenju grada, što se na Zapadu kaže džentrifikaciji, kada je Pariz prepariran, mumificiran, te kao mumija ispražnjen od svoje suštine i nutrine da bi što bolje bio sačuvan za večnost. Sada tako stoji ušminkan i upeglan, kao mumija u muzeju. Tako ga i treba posetiti, kao muzej. Tako ga i zovu nesrećni Parižani koji pate za noćnim životom i autentičnošću za koju su čuli da im je grad nekada posedovao, zovu ga muzej-grad. Pariz je destinacija, nije pravi grad, više je kao turistička kulisa. To znam, jer tamo radim već devet godina kao turistički vodič pa je to informacija iz prve ruke.