Image default
Intervju

Ivana Maksić – Nepripadanje mora biti promišljeno da bi u njemu bilo pobune

Razgovor sa Ivanom Maksić, pesnikinjom i slikarkom, vodila Milena Ilić.

Budući da tvoj umetnički izraz nije sveden na jedan medij i formu izražavanja, kao i da podjednako koristiš slikarstvo i književnost (pa unutar nje – i poeziju i prozu) da o-telo-tvoriš misao, ideju i emociju; kako bi opisala razlike u tim izrazima? U kojoj meri forma uslovljava sadržinu?

Čini mi se da najviše dajem kada sam na liniji, na granici, puki posmatrač. Ono što uslovljava različitost forme izražavanja ali i, mišljenja, mora biti da kod mene ima veze sa nekakvom unutarnjom, nikad prekršenom (prevaziđenom/pobeđenom?) zabranom; ta zabrana mi ne dozvoljava da pripadam i da se odredim, ne dopušta mi da budem „deo“ nečeg bezuslovno i neupitno. Zbilja, svaki put kada nečemu pristupim, ja sebe u tome do krajnjih granica poništim. Smatram da je to preduslov za stvaranje uopšte. Svojevrsna mimikrija jedinke koja na spoljašnjem planu daje predstavu o sebi upravo onda dok razmišlja i radi nešto sasvim drugo, kao čovek koji leži i gleda u plafon: nemogućnost i nerešivost koju bi on postavio kada bi od posmatrača tražio odgovor na pitanje šta mu se u tom trenutku mota po glavi. Ne vidim sebe kao nekog ko se iskušava u različitim medijima i ko svesno menja linije fronta, mnogo preciznije – ja sam neko ko ne može a da se ne preispituje, neko kod koga je „boljka“ kafkijanstva uzela maha. Drugim rečima, tamo gde bi neko rekao „i“, „i“, ja sam uvek za „ni(ti)“, „ni(ti)“. Kada za sebe kažem da sam slikarka, uvek osetim nelagodu. Tačnije je da sam zapravo sebi zabranila da budem slikarka. Sigurno je da nas u izvesnom smislu ka delanju gura ne-biće u nama, svojevrsna paklena neprilagođenost. O tome je govorio i Sioran (što čovek više jeste, manje hoće). To nepripadanje se može smatrati podsticajnim, ali nosi vrlo visok stepen rizika. Mislim da i nepripadanje mora biti promišljeno da bi u njemu bilo pobune, a pobuna je nešto što uznemiruje, drma poredak, upire prstom, bez nje je teško.

Pismo (a time i pisanje) vidim kao izdanak slikarstva – reč je rođena iz slike. Ono je nastalo kada je slika svedena, kada je postalo nužno apstrahovati, biti siguran da svaki posmatrač vidi isto, napraviti fokus, rečju – sporazumeti se i preneti tačno određenu (baš tu) poruku. Od tog trenutka više nije bilo moguće videti „A“, a reći „O“, ta sloboda je zauvek izgubljena. Ali ne govorimo o pismu, govorimo o književnosti – to je ta pobuna protiv ustrojstva.

Razlike u izrazima nema: izraz sme da bude samo sredstvo, ali tek kada se to sredstvo „izrodi“, nastaje delo. Da bi bilo dobro, delo mora i da se odrodi i da se razvlasti. To je ujedno i odgovor na pitanje odnosa forma/sadržina: stvaraocem nikog ne čini to što je „hteo da kaže“, nego uvek i samo ono „što je rekao“ – način saopštavanja, to što je odabrao da baš na taj način govori o nečemu. Na kraju krajeva, ne možemo reći ni da se i to uvek bira, kao što ni ovo drugo nije nebitno. Duboko verujem da su svi pomeraji, sve „revolucije“ u umetnosti direktna posledica te neminovnosti. Forma i sadržaj su neodvojive; u suprotnom imamo primer idealnog manirizma ili propagande.

 

Naziv zbirke „O/ telo:/ tvori me“ već nagoveštava morfološku igru i pokazuje kako se reči stvaraju unutar reči, kako same sebe otelo-tvor-u-YU, i oblikuju značenje menjajući se unutar sebe. Reci nam nešto više o po-etici i ekonomiji davanja reči iz reči.

Tačno tako. Igra rečima koju odaje naslov prilično je očigledna. To je dvostruki zahtev – prvi, od tela (koje se stavlja u prvi plan, kome se govori/obraća) i drugi, zahtev koji (naizgled) nema (očiglednog) primaoca. Bitno mi je bilo da od jezika načinim jedno veliko telo, telo koje se kreće, giba, da stvorim utisak da se, kada zaklopimo knjigu, ona menja, a ne samo mi (kako je uvek slučaj između dva čitanja), da se reči premeštaju i žive svoj život; to nije bilo nimalo lako jer prevelika proizvoljnost i mnoštvo učitavanja vode i ka hermetičnosti, besmislu. Ali telo koje nas određuje jeste izvor pobune. Telo ne smemo kontrolisati, dok jezik uvek nosi zabrane, čak i najslobodniji. Jezik moje zbirke je telo koje odbija da se potčini, odbija da služi, a najviše da se (lako) tumači. Jezik zbirke se u izvesnom smislu razgoropadio jer se hteo sakriti i od nekog ko ga stvara/razara; moram priznati da je uspeo. Mač sa dve oštrice je i dalje tu: igrivost se pretvara u svirepost; ritualan i magijski, dečji jezik razbrajalice, izgovara se dok se dešava nešto strašno, nalik na pogubljenje. Međutim, uverena sam da više ne mogu govoriti o tome šta sam htela da učinim, već samo – šta je učinjeno, šta ta zbirka danas „jeste“. Naposletku, ja više nisam neko ko je to napisao, već samo neko ko to čita. Pozicije su zauvek promenjene. Čak i kad govorim o tome šta sam imala na umu dok sam pisala, ja se uvek i nužno sada učitavam. Proces uništavanja reči usled njihovog seckanja i komadanja doveo je do novih rađanja, do bremenitosti smislom. Reči su mutirale i regenerisale se.

 

U pesmi „O/ telo:/ tvori me“ izgleda kao da je očekivani i jedinstveni „pesnički subjekt“ izostao, i umesto njega imamo bezbroj glasova, i osećaj kao da sve vrišti u pesmi. Rastočeni subjekt koji bi da bude o/telo:/tvoren u objektu, i koga sam taj zahtev smešta u pasivnu ulogu, dakle – u ulogu objekta. U kom trenutku pesnički objekti u tvojoj poeziji postaju o/telo:/tvoren subjekt?

Pesma „O/telo:/tvori me“ je nastala prva i poslužila je kao nekakav poetički kredo zbirke. Rastočeni subjekt postaje objektom ne bi li se otelotvorio. To se dešava kada volimo: ulazimo u granično područje; više nismo subjekti. Subjekt koji bi bio superioran ili neranjiv i time nesposoban da postane objekt bio bi životinja ili bog – zacelo ovo prvo. Iskakanje iz lica u lice, menjanje maski koje na nas navlači sama priroda (rodno obeleženog) jezika poslužila je kao idealan način da se predstavi trenutak u kom bez ostatka pristupamo drugom biću. Ostaje pitanje ko govori – jasno je da postoji rascep/sukob, borba muškog i ženskog principa, dva težišta/pola/glasa. Slika dva tela koja se spajaju u jedno jeste „vrišteći prizor“. To može biti latentno (ne doslovno) spajanje, težnja, eros. To je prizor sklada koji je uznemirujuć zbog svoje savršenosti. Da bi se ta slika otelotvorila, pomislila sam da jezik pri tom ne bi smeo da bude deskriptivan, nego svirep, fluidan, haotičan; to je jezik jednog odnosa – odnosa spajanja – čina koji ne dopušta govor o sebi, već pre govor sobom. Moguće je da u mojoj zbirci nema pesničkog subjekta, već objekta – nekog kome je glas oduzet, ali koji na kraju – kada zadobije reč, biva u stanju da je odbaci/pobaci, da se opredeli za telo i izbavi se iz nesnošljive situacije permanentne komunikacije koju govor/jezik nalaže. Svakako, jasno je da je takvo što samo iluzija. Ali je i bunt. Eto stvaranja subjekta. Subjekta koji bi da pobegne i umakne onome što nazivamo klupkom jezika po cenu samoranjavanja: ne verujem da je takvo oslobađanje uopšte moguće, ali pokušaj oslobađanja jeste. Neka to bude subjekt čiji jezik lucidno odaje da mu je poredak stvari (sistem) bitno uzdrman jer je u jednom trenutku postavio jednakost između jezika i bića, stvarnosti i teksta.

 

„Znala si da smo/ nikad. Zašto si/ onda sve?“ Da li svest o nemogućnosti stvara ideju (zabludu?) da je baš to nemoguće najpotentnije? Da li u tom grču nemogućnosti najviše dajemo sebe? Inat ili neki sličan produkt ljudske sujete?

„Znala si da smo/ nikad“ – uočava li se odsustvo gramatike ovde, određena nepravilnost? Odsustvo negacije, jezička anomalija koja bi bila svojstvena detetu koje tek uči jezik i njegova pravila. „Nikad“ ne postoji jer ne postoji „nismo“ – mi jesmo – i time nam je nikad oduzeto. To je pokušaj da jezik sam izrazi da je dupla negacija (nismo nikad) nemoguća jer je redundantna.

Nemoguće sasvim sigurno jeste najpotentnije; u tome nema zablude, to je jedna istina. U grču nemogućnosti najviše dajemo sebe, vrlo lepo i precizno si to rekla. To je ono Lakanovo „daje se ono što se nema“, otud ne samo iskonsko davanje već i stvaranje. Pokušaj da se to razume morao bi rezultirati ludilom ili sakaćenjem. Opet dolazimo do problematike „granice“ i „graničnih odnosa“. Setimo se i Livadine rečenice: „On nema ništa, uzmi od njega“. Ovih dana listam Džojsove „Izgnanike“. Na jednom mestu otac objašnjava sinu šta znači dati, rečima: „Dok nešto imaš to ti i može biti oteto. Ali kad ti to daš, onda si ti to dao. Nijedan pljačkaš ti to ne može oduzeti… Onda je to tvoje za uvek kad si to dao. To će biti tvoje za uvek. To znači dati.“ Davanje ne sme, međutim, da optereti „primaoca“, ne sme da postane ekonomija (davanja). Ne znam da li tu ima inata i sujete, ali mislim da ima tragike i lepote.

 

„Bila sam k-tebi u-nutar/ Gde tamo: ničega.“ Gde je praznina? Da li u (agresivnom) „tragaču“ za punoćom, ili zaista u-nutar drugih?

Praznina je svuda oko nas. Razume se, najviše u nama samima. Čovek čini svakakve stvari ne bi li je popunio, potreban je veliki napor duha da bi se ona prevazišla, da bi se naučilo da se živi sa prazninom (naravno, ovde govorim o iskonskoj, metafizičkoj praznini, o gubitku). Nema ničeg goreg od osećaja praznine koja se može javiti između dva bića. Nedopustivo je pristati na to; tu nema kompromisa. Rođenjem nam je nametnuta zadatost da se odredimo u odnosu na prazninu, da je nadvladamo, kao što moramo uvek iznova da se sami osmišljavamo u svetu. Mislim da praznina mora da se oseti, mora da zaboli, da ošamari, ne bi li se (pro)živelo potpunije, intenzivnije. Međutim, ima nečeg nerešenog u svakoj tautologiji; da li time što kažem da je nešto prazno nužno impliciram da jeste ili želim da rečima povučem (otelotvorim) stvarnost, da je projektujem. To je jedno vrlo važno pitanje.

 

„O/ ja / ja/ ja/ sam slobodan/ ja smem/ što nikad/ smela ni-/si/zato i smem“. Kada čitam tvoju poeziju vizualizujem siluete kako se rađaju iz lepljive, fluidne mase koja ima tendenciju da u jednom trenutku očvrsne. Kao plastelin koji želi da postane kamen, ali kamen superiorne egzistencije. Je-dan. U tom svetu ne mogu postojati dva kamena. Ili ipak mogu?

Moraju postojati. Svaka pozicija superiornosti jeste pozicija slepila, pozicija banalnog. Pozicija „boga“, „kreatora“ jeste pozicija nadređenog igrača, onog koji ne ume da (se) igra, koji prevazilazi i namešta ishod. To je pozicija usamljenosti, pozicija strašne nemogućnosti opštenja. Uzmimo recimo primer deteta i majke kao idealan primer odnosa u kojem je jedna strana neupitno superiorna: majka će se često pretvarati da je inferiorna i na taj način detetu pružati ljubav – bez sposobnosti da odglumi inferiornost, majka je lišena topline i time detetu osujećuje rast. Narcisoidno ponavljanje reči „ja“ – ne samo da ne obezbeđuje slobodu koju retorički potcrtava, već ukazuje na to da je manipulator najčešće izmanipulisan, da onaj koji ne rizikuje, koji se samoobjašnjava jeste karikatura, groteskna figurina, neman koja priziva kaznu – otud Edip, Narcis i Eho u ovoj zbirci. Antika i arhetipovi kroz vizuru dekonstrukcije.

 

Nego, da se vratimo formi. Kada čitam tvoju poeziju naglas, sapliće mi se jezik o nasilne cezure, grči se i tera da se vratim na udobnije čitanje „u sebi“. Kakvo bi ti čitanje savetovala i ima li razlike između jednog i drugog?

Često kažem da poezija u ovoj zbirci nije za čitanje, već za gledanje. To nije ništa revolucionarno, mnogo je takve poezije već pisano. Ne mislim da podrivam poeziju u pogledu zvuka/melodije, možda se radi i o tome da govor zaista jeste „slep“ i da je čitanje naglas jednokratna (uvek jedna) premda ne ista izvedba – ona naravno može svaki put biti drugačija, ali govor u smislu čitanja naglas nema mogućnost da se račva i da simultano izvodi nekoliko različitih čitanja, dok oko to može vrlo lako. Oko bira gotovo simultano putem vraćanja, upoređivanja i automatski šalje mozgu signale o različitim značenjima, bira i prenosi. Grafički raspored je prilično važan segment ove poezije, upadljivo, nametljivo obeležje. S druge strane, taj svojevrstan „grč čitanja naglas“ može doprineti nekom efektu začudnosti jezika zbirke, ali mislim da može i rasuti pažnju. Izbor je svakako moguć! Najlepša rečenica koju mi je jedan čitalac uputio pročitavši zbirku bila je: „Ti pomažeš slovu/reči da se rodi“. U toj porođajnoj teskobi mora biti nečeg nalik na grč, mora biti malo muke.

 

I da se nadovežem na prethodno pitanje, kakav je tvoj stav prema scenskom izvođenju poezije? Sad je sve više multirešenja kada su različite umetnosti u pitanju, i sve je u službi svega. Koju bi ti umetnost „iskoristila“ u svrhu podrške poeziji?

Mislim da je to dobra zabava. Mnogi ljudi to rade na vrlo efektan način. Nemam nikakav poseban stav za/protiv, dobro je što je poezija izašla iz nekih okvira, što se ljudi okupljaju, povezuju, što su aktivni. S druge strane, vidimo šta se dešava na Volstritu – i da su njujorški pesnici danonoćno aktivni – takva performerska poezija, i uopšte poezija koja nije u raskoraku sa „sada i ovde“, ima svoj neosporan značaj. Međutim, ne mogu a da ne uočim da postoji poezija zaogrnuta prividom aktivizma, pamfletska poezija. Moj zaključak na ovu temu/pitanje je da je vrlo nezgodno govoriti uopšteno, generalizovati i da vrednosni sud zaista zavisi od pojedinačne poetske pojave. Scensko izvođenje poezije, dakle, ne može biti ni loše ni dobro po sebi, već zavisi od slučaja do slučaja. Uvek navodim primer pesnika Nike Dušanova jer me je njegova poezija istinski prodrmala, iskristalisala mi neke stvari, a na nju sam naletela slučajno, iskopala sam je, nisam ga nikada videla ni čula, takođe mislim da nije mnogo aktivan na taj način. Da ne govorim o delima autora koji više nisu među živima – istinski tektonski poremećaji dešavaju se uvek neočekivano; rekla bih (po cenu da pogrešim) u tragalačkoj osami. Retko šta dolazi bez napora, moraju se ruke izdužiti od pružanja kada se radi o duhovnoj potrazi, nema instant rešenja, nema lakih protivnika. Hiperprodukcija je uvek vrlo diskutabilna stvar, a takođe je to slučaj kada svedočimo da se margina pretvara u mejnstrim: kritika i subverzivnost naprosto tupe i rađa se pitanje – šta/kako dalje?

 

Za kraj – „Duh moj ne pipaj/ zaraženim očima“ (uz određen strah da ću dobiti odgovor „intelekt mi ispipa/ zaraženim pitanjima“) – Dakle, instant savet za sezonu oslabljenih imuniteta – kako se zaštititi od ove zaraze?

Zaraza koja ruši ustaljeni poredak stvari, posebno duhovna zaraza je pun pogodak i svakome je želim. Treba nam nešto što će nas odalamiti po glavi, treba nam problem koji će nam krvotok uvezati u teške čvorove. Nevolja je što duh koji nema dovoljno jak imunitet, da ne kažem antidot, može zauvek da se uruši. To je opasnost pogleda, opasnost penetrirajućih duhova. Posle takvih sudara, ništa više nije isto. Uostalom, ako sam zaražena besnilom, ja ću ga i širiti. Čuvajte se!


Ivana Maksić, rođena 1984. Objavila knjige poezije: O telo tvori me (Matica srpska, 2011), Izvan komunikacije (Presing, 2013) i knjigu poezije na italijanskom jeziku La mia paura di essere schiava u prevodu Fabija Barćelandija (Gilgamesh Edizioni, 2014). Uredila više zbornika. Njena poezija uvrštena je u nekoliko antologija i zbornika, a učestvovala je i na nekoliko festivala poezije. Bavi se prevođenjem sa engleskog jezika. Piše prozne crtice, prikaze i kritičke tekstove. Objavljuje u periodici i na internet portalima u zemlji i regionu.

 


Ivana Maksić je objavila i:
Lutke i crvi (april 2011)
Ugojena sirena repom svojim teškim tromo udara po leptirima (i žanrovima)! (jun 2011)
Crtež (Parada Pornosa i Erosa, septembar 2011)
Antipod i antidot (Anatomija antinomija, decembar 2011)
Crtež (Anatomija antinomija, decembar 2011)
Slikarstvo (Anatomija antinomija, decembar 2011)
(O) medeji (Ecce femme, mart 2012)
Fotografija (Apokalipsa (malo) sutra, decembar 2012)
Sporazumno stečeno ropstvo (Igraj, igraj, igraj, avgust 2012)
Poezija (Libartes amatoria, mart 2013)
Plivanja i jahanja (Zubati Libartes, februar 2014)

Pročitajte ostale intervjue koje je vodila Milena Ilić:
Dragan Paunović (Februar 2011)
Intervju sa Sašom Jelenkovićem (april 2011)
Intervju sa Anom Seferović (Parada Pornosa i Erosa, septembar 2011)
Intervju sa Biljanom Dojčinović (Ecce Femme, mart 2012)
Intervju – Milena Jakovljević (avgust 2012)
Intervju sa Hanom Wardom (Igraj, igraj, igraj, avgust 2012)
Intervju sa Magdalenom Koh (Libartes amatoria, mart 2013)

Ovaj članak je objavljen u decembru 2011, u okviru temata Anatomija antinomija.

Pročitajte ostale tekstove koji su objavljeni u rubrici Intervju.

Povezani članci

Ivana Nešić – U moru glasova, niko nam ne garantuje da će se baš naš čuti

Biljana Dojčinović – Prava književnost je uvek prestup

Mirjana Đurđević: Ne bih bila somelije za živu glavu, kao ni književni kritičar

Ostavite komentar