„Šta misliš o tome da na leto snimimo film po nekoj tvojoj priči?”
Sedela sam u turskom sedu i motala treću rizlu, drobeći sitno i polako. Mikrotalasna je vrtela svoj plen, dok je ona pričala o nekim stvarima koje nisam najbolje razumela. Sve vreme sam gledala u njene noge i mislila kako ima najsavršenije koleno koje sam ikada videla, maleno a ispupčeno. Ne znam, možda to koleno i ne bi bilo toliko lepo da ga s gornje strane nije ukrašavala još savršenija butina, a s donje dugačka cevanica koja se završavala tankim svodom i tankim, savitljivim prstima.
Kad bih mogla da isteglim vilicu do kuhinje, tamo gde joj koleno u ritmu udara u fijoku.
Stavila mi je ono malo testenine na ogroman crni tanjir koji sam zamazala kečapom tražeći delove tela i razdvajajući zalepljene makarone. Pravila sam se da polako, nezainteresovano jedem, a u stvari sam tražila njenu crnu dlaku. Ništa. Upornost se ovoga puta nije isplatila. Ostao je samo crni tanjir a ona je i dalje, nepovređena, cela stajala u kuhinji i kuvala već treći zeleni čaj. Dobar je za varenje, bez ukusa i zdrav. Kako je uopšte mogla da razmišlja o čaju dok ja sedim u turskom sedu i čekam.
Polila bih joj kosu vrelom vodom a onda stavila balzam od meda.
Drndala sam daljinski menjajući nekoliko pokvarenih kanala. Morala sam i ja nečim da se bavim pored klimanja glavom na sve što kaže. Lažem, razumela sam sve što je pričala, prijao mi je makar taj nematerijalni deo njenog tela. Ako se dovoljno uneseš, sve može da postane opipljivo.
Helanke. To je tek klizavo područje, s tim nevidljivim naborima na kukovima.
Kako će ona uopšte jednog dana da rodi decu s tako uzanim kukovima!
Iskreno, uopšte me ne interesuje da l’ će ona jednog dana zaista imati decu, ali trenutno ne mogu da pobegnem od kukova koji se švrćkaju i zavode čak i kućne predmete.
„Ne znam zašto svi toliko žele da se udaju i imaju decu. Ja sam tek počela da živim. Toliko neotkrivenih muškaraca, dečaka, žena, kontinenata…”
Što je morala da ubaci to ,,žena”. Namerno je to uradila, proverava me.
Klimam glavom, slažem se sa njom.
Ovaj moj vrat nije tu da bi klimao glavu.
„Bolje bi bilo da napravimo omnibus od mojih priča.”
Lice joj se iščistilo od prošlog puta. I moje je. Sedim u ćošku i čitam knjižicu o Rubensovom slikarstvu.
„Sigurna si da ti nije dosadno?”
„Ne, divno mi je.”
Zamajavam samu sebe. Ovaj Rubens je mnogo mračan i mutan, iako su potezi izuzetno oštri. Nisu loše ove knjižice koje imaju falsifikate na otvaranje, postepeno otkrivaš sliku, kao da listaš knjigu. Ona i dalje nešto priča… Brutalno, brutalno, brutalno, koristi tu reč dok listam Rubensa. Koristi je ceo jebeni brutalan dan.
Opet buljim u televizor. Ona je u kupatilu, nešto radi i dobacuje mi, dok je ja gledam u kopiji na televizoru. Češlja se, skida šminku, piški s otvorenim vratima. Sviđa mi se to. Osluškujem zatvorenih očiju sve one šumove na koje niko ne obraća pažnju: sedanje na WC-šolju i zvuk daske koja se pomalo pomerila u levo, slabiju pa jaču pišaćku, odlepljivanje zagrejane guze od daske, navlačenje onih nabora na helankama, vode koja odlazi niz slivnik…
„Hoćeš i ti čaj?”
„Neću.”
„Hoćeš kafu?”
„Neću.”
„Hoćeš sok od zove?”
„Hoću.”
„Hoćeš kafu?”
„Hoću.”
„S cimetom?”
„Ne.”
„Raskomoti se.”
Dobro mi je ovako. Nije mi udobno kad sam previše raskomoćena. I ne bih da se šećkam. Već nekoliko sati sedim u fotelji iako znam da se u ovakvim slučajevima upornost nikada ne isplati. Dodirnula je moju desnu butinu i stavila nogu preko. Slučajno, naravno.
Zabila bih onu iglu sebi u obraz.
Zašto puši toliko jake cigarete? Bar su najjače cigarete koje sam ja ikada probala. One od kojih te peče grlo i nakon što popiješ jogurt. Puši ih jednu za drugom, kao da ispija sok na slamčicu, i to neki razblažen. Ali sviđa mi se njen prvi zalogaj cigarete dok polako izbacuje zgusnut dim i gleda u njega prisnije nego u bilo šta.
„Ovo su pravi biseri.”
„.”
„Vidiš kako su teški.”
„.”
Ne znam zašto ih je pokazala. Već sam ih videla.
„Što se ne raskomotiš?”
„Raskomoćena sam.”
Igla, gde je sad ona igla, ipak, više bi mi legla ona za heklanje, da napravim jednu skromnu rupu kod slepoočnice. Tako bih lakše, čini mi se, mogla da uradim ono što hoću već nekoliko sati. Totalni shit i lepota u isto vreme – moja omiljena kombinacija. Ali ono koleno…
Nameštam krevet da bismo mogle udobnije da ležimo, buljimo u tv i skupljamo hrabrost. Skupljam hrabrost. Ona ne namerava ništa da uradi. Prokleta da je, blago rečeno. Opet kuva zeleni čaj i pali jednu za drugom nato-cigaretu. Skinula je šminku, ostala samo u ljubičastoj majici i crnim gaćicama.
„Hoćemo da čitamo nešto?”
To je poslednja stvar koju bih sad radila. Ne bih čak ni s usana da joj čitam. Ne bih ništa što ime veze s rečima. Tišina i dodiri. Tačka na telu kojoj će nešto da fali. Ležimo mirno, razgovaramo. Prokleta da je, blago rečeno.
„Daj i meni tu jednu nato-cigaretu!”
Pušimo u mraku, gledajući u pokvaren kanal dok moj stomak trpi nalete uzbuđenja, straha i zabrinutosti.
Zar će se stvarno okrenuti i zaspati? Već uveliko zeva… kako može sada da zeva. Pa i ja sam strašno umorna, ali u životu ne bih mogla sada da zaspim.
„Je l’ postoji nešto što bih mogla još da učinim za tebe?”
Evo ga to pitanje! Šta sada da kažem? Ne smem da kažem ,,postoji” , ne smem da kažem ,,ne postoji”.
„Postoji, ali nisam sigurna da možeš to da mi ispuniš.”
„Dobro, laku noć.”
Bum! Eto ga, laku noć. Doviđenja. Znala sam da će ovako da se završi. I znam da ću sutra da se kajem što nisam ništa pokušala. Prokleta kukavice, to je samo jedan pokret, jedna reč, sve ostalo će teći glatko. Hajde, sad je pravo vreme dok još nije zaspala. A možda već jeste?! Nije moguće. Ja ne bih mogla da zaspim još nekoliko narednih sati. Ne znam zašto uvek pravim paralelu sa sobom, pa ja uopšte nisam… Neću da vršim analize, akcija, akcija, akcija. Ne smem, smem, ne smem, smem, moram, moram, kajaću se sutra, moram…. šta da joj kažem. Neću ništa. Poslaću joj poruku:
: dođi.
Čita i nekoliko sekundi razmišlja.
O čemu razmišlja toliko?!
Čuje se njen potajni smeh.
„Ovo si mogla i da mi kažeš.”
Na leto ćemo ipak snimiti film po priči: Glavni lik u sporednoj ulozi.
Čarna Popović: Čarna Popović, rođena 1989. godine u Pančevu. Knjige: Autokanibalizam (Matica srpska, 2010), Za lajk, ne za ignor, ja sam rođena (KOV, 2011), Belo blato (UKKPP, 2012). Apsolvent na Filološkom fakultetu u Beogradu. Voli kad je ljudi ostavljaju na miru.