Image default
Film i misao

Černobilj: Politika katastrofe

Politika katastrofe

 

Piše: Miloš Petrik

U maju ove godine, proizvodno-distribuciona TV-mreža HBO kao da je odlučila da pokuša da dokaže postojanje kosmičke pravde: svojim pretplatnicima ozlojeđenim diletantskim odrađivanjem završne sezone One Serije servirala je na sva usta hvaljen „Černobilj“.

Ovaj prikaz sadrži tzv. spojlere. Ako se slučajno niste nikada u životu očešali o nekog ko je nekada poznavao nekog ko je čuo za nekog ko je nekada lažno tvrdio da je pročitao neku knjigu ili nešto, možda će vas iznenaditi otkrivanje detalja radnje ove mini-serije.

Neko bi mogao da osudi prethodni pausus kao ispraznu duhovitost, ali zadatak dramaturga ovog planetarnog hita upravo je zato i teži. Svi „znaju“ šta se desilo u Černobilju 1986. Kako se može o tome napisati dramaturški gotovo savršena serija koju ljudi evo trideset i kusur godina kasnije žele da gledaju? Pitajte Krega Mejzina.

Scenarista hitova poput „Trulih čula“, „Mrak filma“ 3 i 4 i „Mamurluka u Bangkoku“ i „Mamurluka 3“, kako se ispostavlja, u stanju je da majstorski predstavi poznat događaj kao potpuno nov, da primenjenu fiziku učini relativno razumljivom bez uglupljivanja, kao i da dramatizacijom približi prosečnom gledaocu priču o sistematizovanoj laži i nesposobnosti, uz izvesna manje ili više opravdana odstupanja od istorijske istine.

Priču“ svi znamo: u sovjetskoj nuklearnoj elektrani „V. I. Lenjin“ došlo je do havarije. To je nekako sređeno, ali i dalje ima gloženja. Sjajno. Međutim, gde je tu drama?

Gde nije? Ima li većeg hazarda od „ma, neće valjda“?

Treća smena elektrane uspela je kombinacijom neobaveštenosti, nesposobnosti i neopreznosti da izazove pojavu kakva se nikada nije dogodila niti ponovila u istoriji Zemljine kugle. Međunarodna skala za nuklearne incidente beleži samo još jedan sličan – u Fukušimi 2011. Kada su odgovorni za katastrofu, pak, platili sebi upisninu u istorijske knjige, odbili su i sami u to da poveruju. Ova sudbonosna zabluda iz nepoznatih razloga produžavana je koliko se moglo. Mišljenja smo da scenarista serijom želi da odgovori na pitanje zašto.

Serija prati samu havariju, uz izvestan fokus na njene uzroke, kao i kasnije napore da se havarija sanira. Glavni junak je doktor Valerij A. Legasov, u interpretaciji neopravdano neobožavanog Džareda Harisa. Ovaj inženjer nuklearne fizike bavio se procenom i sanacijom havarije. Istorijski, Legasov bio je u sukobu sa samim sobom povodom načina na koji se tadašnja vlast bavila nesrećom, zbog čega se, na koncu, i ubio, ali ovde ga, uz tu tragičku crtu, scenarista oplemenjuje i istinoljubivošću za koju, čini se, ne postoji prava potpora.

Legasov se u prvi mah sukobljava sa rukovodiocem istrage, Borisom E. Ščerbinom (u tumačenju dosledno dobrog Stelana Skašgorda). Ščerbina je na početku gotovo naivno ubeđen u zvaničnu verziju događaja, ali brzo i sam shvata ozboljnost situacije. Dramaturški, Legasov je idealista čiji fatalizam samo dobija na snazi, dok je Ščerbina predstavljen kao surovi operativac koji uzme i završi posao, pozajmljujući na kraju nešto svoje političke veštine Legasovu, kako se tragedija ne bi ponovila.

Iz glumačke podele izdvaja se i Džesi Bakli u ulozi Ljudmile Ignjatenko, supruge jednog od vojnih vatrogasaca koji su se među prvima odazvali pozivu da gase požar u elektrani, misleći da je samo običan požar posredi. Njena priča je brutalno i tragično nemanje pojma spram potpunog raspada sistema koji je pogođene zadesio.

Černobilj“ nije zamišljen kao potpuno istiniti prikaz onoga što se zaista dogodilo, ali, uprkos tome, primetni su napori da se postigne uverljivost. Legasov je proizveden u borca za istinu i pravdu potpuno neprimerenog za političke i društvene okolnosti onoga vremena. Ipak, činjenica da je istorijski Legasov bio nezadovoljan ponašanjem vlasti stoji, kao i da prosečan građanin koji je mogao biti zahvaćen efektima katastrofe nije mogao da se osloni na svoju u boljim slučajevima tajnovitu, a u lošijim lažljivu i nesposobnu – vlast.

Serija „Černobilj“, rekli smo, nije dokumentarac, ali svi angažovani na njenoj proizvodnji uložili su primetan trud u uverljivost, do mere da su se bavili i najsitnijim detaljima: modom, nameštajem, registarskim tablicama, zvonjavom telefona. Ovo treba da im služi na čast. Ono gde se od činjenica odustajalo može se shvatiti kao mana – možda i treba – ali nedovoljno je da umanji vrednost cele serije. Koga zaista zanima da čuje i „drugu stranu“ može se okrenuti Jutjubu – originalnih intervjua i dokumentaraca koliko duša ište.

Iz nama nejasnih razloga odustalo se od neopravdane konvencije da ljudi iz Istočne Evrope govore „sa akcentom“, što dodatno jača uverljivost „Černobilja“. Ne čuju se komični „ruski“ akcenti, cela (divergentna) podela govori svojim prirodnim izgovorom. Ovo jasno utiče i na glumu, čineći je manje izveštačenom i karikiranom. Na kraju krajeva, i Sovjetski Savez je bio jedna višenacionalna država gde se zvanični jezik govorio na razne načine. Ako je jezik serije engleski, nikakvog smisla nema domišljavati načine govora i izgovora – ima ih onoliko.

Istine radi, ako je koga za istinu briga, sama akcija sanacije išla je bolje i efikasnije nego što je prikazano, ali to ne menja suštinu: neodgovorni su izazvali katastrofu, bolji od njih su morali da popravljaju stvari.

Od nepreciznosti i netačnosti izdvojio bih još i suđenje: ljubitelji istorijske tačnosti primećuju da ni Legasov ni Ščerbina nisu prisustvovali suđenju; isto tako, nama lično smeta potpuno nepoznavanje sistema sovjetskog pravosuđa, ali voljni smo to i da prenebregnemo imajući u vidu da prave sudije dramaturški jedva da postoje. Slučaj se izlaže gledaocu.

Zažmurićemo na jedno oko (uz prekorno dizanje obrva) na amerikanizaciju kontinentalnog sistema pravosuđa, prihvatićemo i da Legasov i Ščerbina iznose svoje argumente (makar i samo zato što to za nas maestralno rade Haris i Skašgord). Jedno se, ipak, mora prihvatiti, kao čak i sudski utvrđena istina, čak i u onom Sovjetskom Savezu: vlast je izdala svoje građane. Udaljimo se makar malo od istorije i pogledajmo širu priču: zar nije ovo samo fiktivni narativ? Šta se događa kada građani ne mogu da se oslone na svoju vlast? Šta treba neko da misli ako upali radio, a umesto obaveštenja da ne izlazi iz kuće čuje samo klasičnu orkestarsku muziku?

Ovde vredi primetiti i jednu od istaknutijih kritika na domaćim društvenim mrežama: da je serija antiruska propaganda.

Kako razumeti, onda, to što su listom svi likovi predstavljeni kao negativci Ukrajinci, a ne Rusi? Ako i prihvatimo da je u očima zapadnog gledaoca to isto – što potcenjuje čak i zapadnog gledaoca – kako da razumemo to što su velikom većinom pozitivni likovi Rusi? Kako da razumemo duboko poštovanje koje prema upravnicima sanacije, ali i prema vatrogascima, vojnicima i rudarima iskazuju autori serije? Istočni Evropljani nisu ni komični ni jednoobrazni: kad su gadni, gadni su. Kada su heroji, heroji su do kraja, onoliko koliko jedan čovek to može biti.

Trojica dobrovoljaca koji su se podvukli pod reaktor da bi izvukli vodu, rudari koji su kopali tunele pod reaktorom za rashladni uređaj i „bioroboti“ koji su lopatama i golim rukama sklanjali radioaktivni grafit zaslužuju svako ljudsko poštovanje, i dobar su naklon serijom i dobili.

Rusofili se u nas dele na dve vrste: jedne, koji vole Vladimira Visockog i Bulata Okudžavu, Dimitrija Šostakoviča i Sergeja Prokofjeva, Nikolaja Gogolja i Fjodora Dostojevskog; i druge, koji od Rusije razumeju i vole Vladimira Putina kada se toples slika na konju i nosač aviona Admiral Kuznjecov. Pogodite kojoj se kategoriji od ove dve serija „Černobilj“ ne dopada.

Jedan od učesnika istorije, general Nikolaj D. Tarakanov (u seriji ga igra Ralf Ineson), sam je prikaz događaja u seriji ocenio kao veoma veran u intervjuu za „Raša tudej“. Isti intervju započeo je rečenicom kojom ćemo ovaj prikaz završiti: „Černobilj vas ne napušta.“


Miloš Petrik je pravnik iz Beograda koji je napustio glamurozan posao u advokaturi zarad glamuroznog posla u medijima, a glamurozni posao u medijima zarad glamuroznog posla u proizvodnji kompjuterskih igara. Objavljivao je u više domaćih i stranih časopisa i antologija, sarađivao je sa Radiom Beograd 202, učestvovao više puta kao scenarista na izložbi Međunarodnog salona stripa u Beogradu, a napisao je i zbirku priča „Siva hronika“ u izdanju Udruženja ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“. U poslednje vreme bavi se i književnim prevodom. Voli hranu, pivo, kravate i igre svih vrsta. Udat je, i živi u Beogradu.


Ovaj članak je objavljen u junu 2019, u okviru temata RUSKI LIBARTES.

Pročitajte sve članke objavljene u rubrici Film i misao.

Povezani članci

Seks splav i pomahnitali naučnik (The Raft)

Nepodnošljiva lakoća zaljubljivanja: Pre svitanja i Pre sumraka Ričarda Linklatera

Miloš Petrik: Ima li života posle Staljina?

1 komentar

Estragon Ćevapćanin at 04:09

lepo napisano i samo jedna primedba. možda postoji i treća vrsta rusofila koji se vezuju za tolstoja, solženjicina, čajkovskog, itd i kojima se ova serija ne dopada. ona, kao i “staljinova smrt” je vešto napisana, ekspertno snimljena i dobro odglumljena ali obe su čvrsto ukorenjene u zapadno tlo iz kog su izrasle. ne mora čovek tu da traži neku veliku zaveru nego samo da konstatuje da mocart kugle ma koliko ukusne ipak goje.

“nadjite mi jednog miša,
ma u kome sveta kraju,
kog je majka odgurnula,
da ga mačke vaspitaju.”

Odgovori

Ostavite komentar