Piše: Nevena Ilić
You must pay for everything in this world, one way and another. There is nothing free except the grace of God.
True Grit (2010)
Čovek zvani hrabrost (True Grit) je najnovije ostvarenje kultnih američkih režisera Itana i Džoela Koena i ujedno druga ekranizacija istoimenog romana Čarlsa Portisa iz 1968. godine. U centru ovog staromodnog vesterna u koenovskom stilu je devojčica Meti Ros čiji je otac surovo ubijen od strane odmetnika Toma Čejnija. Odlučna u nameri da osveti oca unajmljuje ostarelog šerifa Kogburna da sprovede potragu za Čejnijem, verujući da Kogburn poseduje true grit (nešto kao čojstvo).
Prva ekranizacija romana snimljena je 1969. godine sa Džonom Vejnom u ulozi šerifa i spada u jedan od lošijih vesterna koji su „štancovani” krajem 60-tih godina. Ta verzija slavi true grit američke ikone Džona Vejna i veoma malo se bavi pitanjima čojstva i humanosti onako kako su opisani u romanu. Nova verzija je u svemu mnogo bliža romanu i kompleksnija.
Koenovski True Grit nudi realističan i mračan prikaz Divljeg Zapada i ljudi za koje je starozavetni princip „oko za oko”’ način života. Uistinu, likovi u True Grit nisu dopadljivi, oni ne prezaju ni od čega i ni od koga da bi ostvarili svoje ciljeve, oni nisu likovi sa kojima bi bilo prijatno ćaskati uz kaficu ili samo ćaskati, ali u nekima od njih ispod sve grubosti leži pravo čojstvo i ljubav prema bližnjem.
Džef Brižis igra lik ostarelog šerifa Kogburna i ne manje od Džona Vejna on je a man’s man ali on je i karakterni glumac koji je mnogo bolje od Vejna uspeo da iznese svu kompleksnost koju Kogburn nosi u sebi. Bridžis nema zazor od toga da bude prljav, ružan, potpuno bezbožan, a na momente i jedna stara smešna budala čije je vreme slave davno prošlo. Međutim, postoje trenuci, posebno na tragičnom kraju, kada se može uvideti da je Kogburn čovek iskrenog srca i velike hrabrosti… silan čovek, a tu silinu Džef Brižis odigrao je besprekorno. Razlog ponovno otkrivene humanosti u Kogburnu upravo je njegov odnos prema devojčici Meti, koja ga unajmljuje da pronađe ubicu njenog oca. Za razliku od prve verzije filma, u kojoj je odnos između šerifa i Meti prikazan suviše škakljivo, a njen lik naivno i detinjasto, Koenovi su u ovoj verziji prikazali Meti kao mini verziju samog Kogburna. Ona je devojčica rasla po kodu Divljeg Zapada, jaka i nezavisna i bez dlake na jeziku, ali u osnovi dete koje će zauvek ispaštati zbog osvete oca. Hejli Stajnfeld je savršena za lik male Meti, dovoljno jaka i suptilno iritantna ona drži sve konce u rukama pored mnogo iskusnijeg Džefa Brižisa i Meta Dejmona.
Filmski kritičar Rodžer Ebert sjajno je opisao Čovek zvani hrabrost Koenovih kada je uporedio sa izvedbom My funny Valentine od strane Igi Popa. Zaista, činjenica da Koenovi, prepoznatljivi po svom uvrnutom stilu, ekscentričnim likovima i originalnim zapletima, režiraju jedan žanr film, a posebno staromodni vestern, deluje čudno. Međutim, možda taj neočekivani potez i nije tako čudan. Kada ste poslednji put pogledali film sa prostim zapletom, ali sa dobro istraženom idejom? Danas nam uglavnom prodaju maglu u filmovima prepunim praznih događaja i vizuelnih efekata, a emocije i filmski znakovi pored puta, nam se daju na kašičici. Čar dobrog vesterna i čar filma Čovek zvani hrabrost upravo je u jednostavnoj priči, bogatom scenariju i puno srca koje ne nameće sebe, već dopušta da bude otkriveno.