Image default
Film i misao

Apolitični antiheroj

Apolitični antiheroj

Piše: Sofija Vuković Petrik

Volite li filmove, i uopšte, fikciju o superherojima? Da li ste jedan od onih koji pomno analiziraju sve što se na ovom polju pojavi, ili smatrate da to teško može biti nešto više od neobavezne zabave? U poslednjoj deceniji imali smo raznolike kinematografske inkarnacije stripovskih predložaka, od kojih neke zaista nisu ni pretendovale da budu išta više od bioskopskog spektakla i mašine za pravljenje para, dok su druge, manje ili više uspešno pokušavale da kroz superherojski narativ predstave i analiziraju stvaran život i društvo, sa manjim ili većim uspehom. A onda se pojavio Džoker Toda Filipsa.

Bez obzira na to da li vam se ovaj film sviđa ili ne, ne može se osporiti da se poprilično razlikuje i od Marvelovih blokbastera i od… šta god da je DC do sada pokušavao da uradi. Odmah na početku jedno upozorenje: ovaj tekst nije recenzija Džokera kao filmskog ostvarenja. Ipak, ako je neko otvorio ovaj tekst sa namerom da otkrije da li film vredi gledati i kakvo je moje mišljenje o njemu, evo kratkog pregleda. Dakle, da li je vredan gledanja? Svakako, ako ne zbog sopstvene umetničke vrednosti koja je, mnogi bi rekli, diskutabilna, ono zbog svog rezonovanja sa vremenskim trenutkom u kome je nastao, što delimično jeste i tema ovog teksta. Da li ima svojih problema? Opet da, zanimljivo je iz koliko se različitih uglova ovaj film može posmatrati, i koliko su različiti ljudi uspeli u njega, kao u Roršahov test, da učitaju sopstvene preokupacije i da ga sagledaju iz potpuno različitih uglova.

Ono što Džoker kao delo filmske umetnosti radi maestralno je uspešno kreiranje onog osećaja nelagode koju ljudi inače osećaju u kontaktu sa osobama sa psihičkim problemima (ne svim, da se razumemo, znam da veliki broj ovih ljudi pri kontaktu deluje sasvim obično, a neki i izrazito privlačno i harizmatično), ili, čak ne ni to, nego sa nekim ko je pomalo čudan, očigledno društveno neprilagođen. Tod Filips se i u ranijim svojim filmovima, iako tematski drastično različitim od ovoga, najviše isticao u uspešnom prenošenju ovakve atmosfere, jednog konstantnog osećaja neprijatnosti, ali kombinovane sa napetošću koja gledaoca vuče do kraja filma.

Pored Filipsove režije i fotografije Lorensa Šera, ukupnoj atmosferi filma a posebno brižljivom građenju svake scene izrazito doprinosi i muzika Islanđanke Hildur Gudnadotir, i, naravno, gluma Hoakina Finiksa. Ako zagrebemo malo dublje po scenariju, vrlo brzo ćemo otkriti da Finiks nije imao preterano mnogo materijala sa kojim bi radio. Niti je mentalna bolest od koje njegov lik pati dobro definisana (ovo je čest problem u filmovima koji pretenduju da se time bave), niti su njegovi motivi jasni. Ipak, on od toga što je dobio stvara lik koji ne samo što uspeva da izazove simpatije gledaoca, već i da celo ovo kinematografsko ostvarenje izdigne na viši nivo.

Pored manjkavosti scenarija vezanih za karakterizaciju i motivaciju glavnog lika (pošto drugih pravih likova praktično i da nema), ono što bi se takođe moglo zameriti je izvesna banalnost i očiglednost određenih elemenata zapleta. Sama jednostavnost priče je bila dovoljna bez dodatnog eksplicitnog objašnjavanja. Međutim, Filips je, možda pod uticajem producenata, rešio da ipak direktno potvrdi neke elemente, valjda da ne bi nešto ostalo nejasno gledaocu, što nekima sigurno neće smetati, ali zaista nije bilo dramaturški neophodno.

Mnogo dublji problemi, ili ako ne direktno problemi, onda barem nerešena pitanja, leže u srži filma, odnosno u nedostatku iste. O čemu se zapravo radi ovde? I kako to da se toliko mnogo ljudi na neki način prepoznaje u jednom filmu koji ni sam nije siguran koji stav zauzima, ili pak nema hrabrosti da u tom stavu ode do kraja? Na ta pitanja ću pokušati da odgovorim u ovom tekstu.

Na površinskom, onom najočiglednijem nivou, ovaj film se bavi životom jedne duboko nesrećne, mentalno obolele osobe, a na širem planu tretmanom na koji takve osobe nailaze u društvu, kako u ličnim odnosima tako i kada je u pitanju socijalna zaštita. Kao čisto psihološka studija ličnosti, Džoker ne donosi ništa novo, čak bi se moglo reći da je objašnjenje koje dobijamo banalno i već mnogo puta viđeno. U Betmenovom svetu i heroji i zlikovci svi imaju traume koje ne uspevaju da prevaziđu, i Finiksov Džoker (pravo ime lika je Artur Flek) ne odstupa od toga. Moglo bi se čak reći da je ovakav manje zanimljiv od inkarnacije koju je tumačio Hit Ledžer, iz prostog razloga što kod Ledžera nije bilo tog opravdanja, nije bilo objašnjavanja. On je otelotvorena anarhija. Trenutak kada Ledžerov Džoker zapali hrpu novca definiše i njega kao… pa pojavu, više nego lik. Kristofer Nolan nije ni želeo ovom Džokeru da podari nekakvu ljudskost, on je bio stihija. Nekako se ne može zamisliti film o tom i takvom Džokeru u kom on sedi u stanu, gleda TV, ide na posao i ima svakodnevne interakcije s ljudima, zato je valjda bilo i neophodno u kontekstu Filipsovog filma dati mu poreklo, interesovanja, emocije. Žudnja Artura Fleka da postane komičar uprkos bolnom nedostatku talenta, ili uopšte razumevanja funkcionisanja humora prikazana je umešno, ono što je lošije izvedeno jeste objašnjenje koje dobijamo za njegovu bolest, koje je poprilično stereotipno.

Kad smo kod bolesti, naravno da ona nije prikazana verodostojno. Iskreno rečeno, na filmu nikad ništa i nije, i to samo po sebi ne smatram problemom. Ovo nije dokumentarac. Ono što, pak, jeste problem je nedostatak unutrašnje konzistentnosti i nedefinisanost. Film ne mora biti u skladu sa stvarnim životom, ali mora pratiti sopstvena pravila. Što se Arturove bolesti tiče, deluje kao da nikakva pravila nisu ni postavljena. Najzanimljiviji aspekt Arturove bolesti je zapravo kako se drugi odnose prema njemu (sa mešavinom straha i gađenja) i kako se društvo odnosi prema njemu, i tu dolazimo do najvećeg problema ovog filma – ideološke podloge.

Na samom početku jasno je da stvari u Gotamu ne stoje najbolje. Đubretari štrajkuju, kriminal je u porastu, ulice nisu bezbedne. I enterijeri i eksterijeri koje nam Tod Filips prikazuje su sumorni i depresivni. Vidimo da se spremaju izbori za gradonačelnika, na kojima će se kandidovati i Betmenov otac, Tomas Vejn. Vejn u svojoj kampanji govori o nekakvom „čišćenju“ grada, ali ne deluje da je to onakvo čišćenje kakvo bi građani želeli. Tenzije između siromašnih i bogatih su vidljive, vazduh je naelektrisan, sprema se oluja. U jednoj od poseta svojoj terapeutkinji Artur Flek saznaje da je ukinuto finansiranje kojeg god programa koji mu je obezbeđivao besplatnu zdravstvenu negu, i da neće više moći besplatno da dobija lekove. Novca, naravno, nema. Reklo bi se da je ovo sve nekakva socijalna kritika savremene Amerike. Ali, da li je?

Već sam rekla da je jedina ambicija Artura Fleka da postane komičar. I to tako ostaje i do kraja. U socijalnim previranjima koja se odigraju, ovaj Džoker je samo katalizator. On ni u jednom trenutku ne postane svesno ni pristalica, a kamoli vođa pobunjenog naroda. Sve se to kao nekako slučajno desi. Ako je Ledžerov i Nolanov Džoker želeo da gleda kako svet gori, ovaj novi bi samo da pored toga svega prođe nepovređeno, njega politika ne zanima, to i sam kaže. Da li nam to zapravo kaže i Tod Filips? Deluje kao da ono što naizgled deluje kao kritika američkog savremenog kapitalizma, zapravo to i nije, ili barem nije do kraja. Jer, iako je prikazan ambivalentno, i tako da se možemo sa njim delimično saosećati, Džoker je ipak zlikovac, ludak, psihopata. A ni ljudi koji se pobune na kraju nisu prikazani baš kao borci za bolje sutra, naprotiv. Nešto slično smo imali i u Usponu Mračnog viteza Kristofera Nolana, gde je Bejn prikazan kao zlikovac, iako on suštinski želi da uspostavi socijalnu pravdu i smanji imovinske razlike u Gotamu. U Americi je socijalizam i dalje babaroga, pa Filips, da li sam, da li pod pritiskom studija, nije otišao do kraja u svojoj kritici postojećeg stanja. Artur Flek nema zdravstveno osiguranje, ali on se zbog toga ne buni. Ne zanima me politika, kaže on.

Kako to, onda, da se tako mnogo ljudi prepoznalo u ovome? Pa upravo zbog toga. Trenutni društveni trenutak je takav da se negativne posledice liberalnog kapitalizma već duže vreme osećaju širom planete, međutim se od njega i dalje ne odustaje. Svedoci smo mnogih ideološki neodređenih protesta širom sveta, koji često eskaliraju oko nekih naizgled trivijalnih stvari, u kojima niko ne kaže ništa konkretno što se tiče ciljeva. Šta želimo? Da nam bude bolje, ali kako? E to već ne znamo. U mnogim zemljama, uključujući i našu, očigledno je, gotovo opipljivo nezadovoljstvo stanjem u državi, međutim  ne predlaže se nikakvo konkretno rešenje, sem: Hajde da protestujemo pa valjda će nešto da se desi. Ali šta da se desi? Kakve promene tačno želimo, osim čisto fizičke promene vlasti? To je u mnogim slučajevima potpuno nedefinisano, ili se nema hrabrosti da se zapravo izgovori šta je potrebno učiniti da bi se situacija u društvu poboljšala. I upravo zato je ovaj film naišao na tako pozitivan odjek širom sveta. Svi su nezadovoljni, ali „politika ih ne zanima“. Kao ni Artura Fleka.


Sofija Vuković Petrik, prevodilac, nastavnik jezika, filmofil, kvizoman i generalno štreber. Završila je Skandinavske jezike i književnosti na Univerzitetu u Beogradu i Studije ideje, kulture i društva na akademiji za humanističke nauke Nansenskolen u Lilehameru u Norveškoj. Radi kao prevodilac od 2005. godine i ima veliki broj objavljenih književnih prevoda sa norveškog, švedskog i danskog jezika, uključujući knjige Seks i religija (Dag Ejstejn Endše), Tačka najmanjeg otpora (Ada Djerup), Zaokruživanje (Karl Frode Tiler), Želite li da postanete diktator (Mikal Hem) i Proroci fjorda večnosti (Kim Lajne). Kao filmski kritičar objavljivala je, između ostalog, za Popboks (http://www.popboks.com/), Emitor (http://emitor.rs/), Kinoteku i Serije+.


Ovaj članak je objavljen u decembru 2019, u okviru temata Mitološki Libartes.


Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Film i misao.

Povezani članci

Neprilagođeni

Čovek zvani hrabrost – Braća Koen

Fobije na filmu

Ostavite komentar