Image default
Reč i misao

Dan zaljubljenih (nije u februaru)

Ljubavni preobražaj u romanu Uliks Džejmsa Džojsa

 

Piše:Dejan Mujanović

Slika Sivena Dedalusa s početka Uliksa poražavajuće je drugačija od onog herojskog obećanja bekstva i umetničkog stvaralaštva kojim se završava Portret umetnika u mladosti. Vrativši se u Dablin, nakon neuspelog eksperimenta u Parizu, Siven se gradom kreće “malaksalo”, a glas mu je “sumoran”, “zajedljiv” i “hladan”, dok tone sve dublje u očaj i alkoholizam kako dan odmiče. Usamljen je, a povrh svega: izgubio je sposobnost izražavanja, kako umetničkog, tako i emotivnog.

S

Džejms Džojs nas obaveštava da se Stiven oblači samo u crno, poput Hamleta, i da ne obraća pažnju na higijenu i zdravlje, te smrdljiv luta Dablinom, trpeći zubobolju. On pije već od podne, a do ponoći završava onesvešćen u slivniku. Odeću je pozajmio od Baka Maligana, prijatelja koji ne prestaje da ga maltretira, zbog čega Stiven odlučuje da se više ne vraća u kulu Martelo gde zajedno stanuju. Takođe je nagovešteno da će napustiti profesorski posao u Disijevoj školi u Dalkiju. Jedini cilj mu je pisanje, ali nije u stanju ništa da napiše. Premda je nesumnjivo inteligentan, nadaren i ambiciozan, što se sve jasno vidi u njegovim oštrim kritikama irskog društva („Ja sam sluga dva gospodara… engleskog i italijanskog“), književne scene („napuklo ogledalo sluškinje“) i istorije („komšar iz koga pokušavam da se probudim“), nedostaje mu produktivniji pristup obračunavanja sa sredinom i sopstvenom krizom. 

Ta kriza podrazumeva više različitih problema koje mora da razreši. Pored osećanja krivice zbog majčine smrti, Stiven takođe nije u stanju da voli, budući da i dalje čeka na svoju verziju Nore Barnakl. Takođe je razočaran prijateljima, a neposredna okolina uporno odbija da prepozna u njemu sve one kvalitete koji odgovaraju njegovoj slici o samom sebi. Stiven je obuzet „bodljikavom ogorčenošću”, ali Džojs uprkos svemu ovome Stivena ne prikazuje bez određene doze saosećanja. Tomas Petruso ističe sledeće: „Nije potrebno da usvojimo u potpunosti ironično čitanje Portreta, ili Stivena iz Uliksa, da bismo shvatili da Džojs u određenoj meri održava distancu između sebe i svog junaka.”¹ Ono što  u suštini čini glavnu razliku između autora i književnog lika jeste činjenica da je Džojs već rešio probleme koji more njegovog protagonistu, stoga on nije imao razloga da bude ogorčen prema Stivenu dok je gradio njegov lik. Ključ je u Stivenovoj ogorčenosti prema samom sebi, pod pritiskom one griže savesti, agenbite of inwit, a do ozdravljenja se može stići jedino prevladavanjem simbola krivice, u epizodi „Kirka“, kao i putem postepene asimilacije Blumove ljudskosti.

James Joyce portrait Irish writer ( Irish name S?amus Seoighe) 2 February 1882 – 13 January 1941. Famous for his novel Ulysses (Photo by Culture Club/Getty Images)

U tom smislu, Stivenu je potrebno nešto što može da dođe jedino spolja. Ovo predstavlja jedan od najzanimljivijih paradoksa njegovog lika, kao i samog života Džejmsa Džojsa. Koliko god da je Stiven zastupao ideju usamljenog umetnika koji sedi na vrhu planine, izolovan od svih, on u isto vreme ne može da funkcioniše bez svih tih ljudi od kojih pokušava da pobegne. Drugi su potrebni kako bi uopšte došlo do konflikta koji hrani Stivenovu (kao i Džojsovu) umetnost, a s druge strane oni istovremeno formiraju obrasce neophodne za dalje napredovanje, ne samo društveno (otac Džon/Sajmon, Parnel, Đordano Bruno), već i estetsko (Ibzen, Mangan, Jejts, Hauptman). Najzad, Džojsu i Stivenu drugi su potrebni takođe i psihološki, seksualno, kao i jednobitno, kroz egzistencijalno pričešće sa likovima Leopolda i Moli Blum, ili kroz interakciju sa stvarnim ličnostima njegovog oca Džona Džojsa i ljubavnice Nore Barnakl. 

Za razumevanje ovog zamršenog sistema međuljudskih odnosa koji ne uključuje samo književne likove, već i stvarne ličnosti, važna je Stivenova teorija o Šekspiru. U epizodi „Scila i Haribda“, on tvrdi da je duh Hamletovog oca u stvari sam Šekspir. Zaplet Hamleta blisko je povezan sa temom izdajstva koja opseda Stivena, kao i samog Džojsa, imajući u vidu da je mrtvog kralja izdao rođeni brat tako što ga je otrovao, a zatim mu oženio suprugu. Drugim rečima, pokretačka sila koja stoji iza ove drame takođe je povezana sa višeslojnim odnosom između Džojsovog života i njegove umetnosti. Po Stivenovom tumačenju, Šekspir je kroz fikciju izražavao sopstvenu ozlojeđenost nastalu kada ga je En Hatavej (navodno) varala flertujući sa njegovom braćom. Pišući o svom bolu, on je nesumnjivo ponovo ranjavao samog sebe, ali Pol Švaber je u pravu kada kaže da ovaj proces donosi „izvesnu vrstu nade. Uzevši u obzir da Šekspir preobražava gubitak u besmrtnu dobit, ovime Stiven čuje, vidi, oseća, i izražava osećanje povezanosti sa Šekspirom, književnim ocem koji je kroz samopovređivanje, putem reči, stvarao kako potomke, tako i predake.“2Ovde igra ulogu i Stivenovo osećanje povređenosti u vezi sa smrću njegove majke koja se, poput Hamletovog oca ili samog Šekspira, isto pojavljuje pred njim u obličju duha. 

Međutim, Stiven kao da mazohistički uživa u svemu ovome. On marljivo sakuplja svaku vrstu uvrede ili nesporazuma koje često čak i sam namerno izaziva, a zatim preuveličava. Ovo radi ne bi li prizvao patnju, izolaciju i izgnanstvo — što sve zajedno sačinjava spisak odlika koje takođe pripisuje Šekspiru: „Ideja o progonstvu, progonstvu iz srca, progonstvu iz doma, bez prestanka odzvanja počev odDva viteza iz Veronepa sve dok Prospero ne slomi svoju palicu, zakopa je nekoliko hvati u zemlju i baci knjigu u more.“3Šekspirov bol i osećanje izgnanstva izviru iz izdajstva njegove supruge, dok Stiven sve ovo samostalno izaziva. Još jedna, daleko bitnija razlika između njih dvojice jeste u tome što je Šekspir mogao da stvara umetnost, naposletku se vrativši En. Stivenovo izgnanstvo, s druge strane, daleko je trajnije i zloćudnije: 

Ako je Vil izgubio idiličnu mladost, svoju zavodnicu En, braću, kao i samouverenost i zadovoljstvo bračne muževnosti do koje nikada nije dospeo, a sve u korist umetnosti, Stiven je pretrpeo još veći gubitak—bez ikakve umetnosti na vidiku — jer on je izgubio nadu u irsku kulturu i politiku, englesku vladavinu, Rimokatoličku crkvu, Boga, i (kao što ćemo videti) u sve svoje prijatelje i porodicu. Njegova namera da piše i dalje je slabašno prisutna, ali on ništa nije napisao, jer njime vlada očaj otkad mu je majka umrla. Njegova „ideja o progonstvu iz srca, progonstvu iz doma“ oglašava se neprekidno i sve glasnije, kao što možemo da pretpostavimo, što se godišnjica majčine smrti sve više približava.4 

Stiven proteruje sve svoje prijatelje i poznanike čim mu više nisu od koristi, žrtvujući tako međuljudske odnose zarad izgnanstva. Krenli, njegov bivši najbolji prijatelj, trajno je izbačen iz njegovog života, a Maligan, sa kojim deli kulu Martelo, sada je neprijatelj i uzurpator. On takođe izaziva žučnu raspravu sa književnicima u biblioteci, čak maštajući kako im sipa otrov u uši, želeći da ih ubije na isti način kao Klaudije Hamletovog oca. 

Svojom teorijom o Šekspiru, Stiven ne samo što daje legitimitet ovakvom proterivanju, već i pronalazi rešenje za svoj problem uUliksu: lek za neproduktivnost, pasivnost i depresiju koji pronalazi u duhovnom očinstvu. Njegova složena maštarija podrazumeva samodovoljnost, odnosno samo njega i njegovu svest, tako čineći sve druge—majku, oca, braću i sestre, prijatelje, poznanike, ljubavnice — u velikoj meri suvišnim. U ovom stadijumu, Stiven odbacuje biološko očinstvo, a akcenat prebacuje na „mistično stanje“ koje se nalazi u srži Šekspirove kreativnosti: 

Očinstvo, u smislu svesnog začinjanja, čoveku je nepoznato. To je mistično stanje, apostolsko prenošenje od jedinog začetnika do jedinog koji je začet. Na toj je tajni, a ne na madoni koju su lukavi Italijani bacili evropskolj rulji, utemeljena crkva, a utemeljena je zanavek zbog toga što je, kao i svet, kao i makro i mikrokosmos, utemeljena na praznini. Na neizvesnosti, na neverovatnom,Amor matris, subjektivni i objektivni genitiv, možda je jedino što je istinito u životu. Očinstvo se može smatrati zakonskom fikcijom. Ko je taj koji je bilo kom sinu otac tako da ga ovaj mora voleti ili da on mora voleti njega?5 

Stivenova egzegeza oslanja se na katoličanstvo i pojam jednobitnosti kojim se tvrdi da Sina i Svetoga duha nije stvorio Bog, pošto su Oni od iste božanske suštine kao i On. Dakle, oni nisu „stvoreni [od strane Boga], već začeti iz jedne iste suštine konsupstancijalne6sa Ocem.“ Stiven ovo primenjuje na Šekspira, budući da su pisac i njegov duh iz drame Bog, dok je Sin princ Hamlet. Šekspir, ili duh mrtvog kralja, obraća se Hamletu, „sinu svoje duše“, i on se „čuje samo u srcu njegovom, u njemu koji je supstanca vlastite senke, sina konsupstancijalnog sa svojim ocem.“7Time Stiven čudesno rešenje svog problema pronalazi u Šekspirovom stvaralačkom „začeću“ likova, ili reči, koji su od iste suštine kao i on—autor, otac, Bog.

Nažalost, Stivenova teorija je previše hermetična. Ona ga udaljava od onog herojskog, svakodnevnog života, presecajući mu vezu sa okolnim svetom. Stiven više ne može da funkcioniše samostalno, što postaje sve očiglednije dok dan odmiče. Na određenom nivou, on počinje da shvata ovo. Kada ga Magi pita da li stvarno veruje u svoju teoriju, on mu odmah odgovara: „Ne“Stiven u tom trenutku najzad postaje spreman da prihvati činjenicu da mu je pomoć neophodna. Vreme mu je da upozna Leopolda Bluma. 
 
Klajv Hart tvrdi da Džojs uUliksupodvrgava Stivena i Bluma „okruženju koje je stvoreno pod istim onim političkim i religioznim pritiscima od kojih je on pobegao“, i da time pretače u fikciju „tenzije između lične i društvene svesti koje je i sam iskusio.“8Štaviše, obojica se osećaju usamljeno unutar svojih društvenih grupa, uglavnom zbog toga što su međuljudski odnosi u tim kružocima u neku ruku površni. Oni će morati da upoznaju jedan drugoga ne bi li došlo do dubljeg kontakta. 

Upoznavanje Stivena Dedalusa i Leopolda Bluma ima ishodište ne samo u njihovoj egzistencijalnoj konsolidaciji, već i u preobražaju koji konačno stvara umetnika. Estetska priroda njihovog ujedinjenja najavljuje se nekoliko puta, brojnim simbolima koji je nedvosmisleno potcrtavaju, kao što je odraz Šekspirovog lica u ogledalu javne kuće. Stapanje Stivena i Bluma takođe funkcioniše i kao fiktivna obrada stvarnog događaja iz života Džejmsa Džojsa koji je ovekovečen uUliksu: prvi ljubavni sastanak sa Norom Barnakl, 16. juna 1904. godine, istog dana kada se odvija i radnja romana. Ova povezanost između umetnika i njegovog dela predstavlja izvesnu vrstu jednobitnosti, slične katoličkoj doktrini, a koja je nagoveštena Stivenovom teorijom o Šekspiru, kao i njegovim estetskim teorijama uPortretu.

Džejms Džojs, u ulozi Stivena, ne može da dosegne puni umetnički potencijal sve dok ne upozna Noru koja mu omogućava da se poveže sa blumovskim (više „prizemnim“, životnim) aspektom sopstvene ličnosti. Drugim rečima, Džojs, izgubljen u „Stivenštini (nesposoban da izađe na kraj sa stvarnošću svoje društveno-istorijske situacije)“ otkriva Noru, i ona mu omogućava da stvori jednog Bluma koji je u većoj meri povezan sa stvarnim svetom. Džojs je čak jednom prilikom i eksplicitno rekao da ga je Nora „načinila čovekom“. Kroz nju, Džojs „ne samo što ‘postaje čovekom’, već istovremeno postaje sposoban da začne čoveka: u stanju je da se predstavi kao otac, da začne lik Bluma kao ‘oca’ Stivenu, i takođe da postane otac u bukvalnom smislu te reči.“9Kontradiktorni aspekti Džojsove ličnosti time su spojeni pojavom Nore. Pomenuto ujedinjenje, kao i jednobitnost, izvanredno su simbolizovani prizorom pri kraju knjige, u epizodi „Itaka“. Stojeći jedan pored drugog, i svako držeći svoj reproduktivni organ u šaci, Stiven i Blum gledaju nagore ka Molinim obrisima u prozoru, dok uriniraju u bašti, tačno pre nego što se priča prebaci u njen tok svesti u epizodi „Penelopa“. 

Reproduktivni aspekt ovog sistema jednobitnosti najavljen je još ranije uUliksu, u epizodi „Volovi sunca“, kada ujedinjenje Stivena i Bluma započinje. Čak je i sam Džojs svojevremeno rekao Frenku Badženu da je Blum spermatozoid, a Stiven embrion u ovom poglavlju koje imitira stadijume trudnoće (i istorije engleske književnosti), završavajući se rođenjem Pjurifojevog sina. Leopold Blum izbija iz „umetničke potencije Džojsa kako bi aktivirao do sada neplodnog Stivena“. Prema tome, umetnik se „’rađa’ uz prasak groma, i ‘zakmečavši’ (‘Idemo Berku!’) ustremljuje se pravo na sisu (pab), kao svako novorođenče.“10Simbolično i bukvalno rođenje time su isprepletani u ovom poglavlju: 

Vazduh je napolju prepun vlage od kiše, nebeskog životnog soka koji se cakli na dablinskom kamenju ispod zvezdanog coeluma. Božji vazduh, vazduh Svevišnjeg, iskričavi sveobuhvatno podantni vazduh. Udahni ga duboko. Tako mi Boga, Teodore Pjurifoj, dobro si obavio posao, nisi ti to tek tako smandrljao.11

Kao što Petruso objašnjava, Stiven je taj koji iskoračuje napolje, na “dablinsko kamenje”, ali primedba se prebacuje na novorođenče pominjanjem Teodora Pjurifoja, time aludirajući rečenicom „Udahni ga duboko“ kako na Stivena tako i na bebu. Dok prinova dolazi na svet, Stiven napušta bolnicu.

Asimilacijom blumovske strane ličnosti, Stivenov proces umetničkog rađanja, međutim, nije do kraja završen. Viki Mahafi ispravno tvrdi da on mora da ode još korak dalje: „Onakav Stiven kakvog ga Džojs prikazuje je nedovršen. Ova necelovitost je posledica njegove identifikacije sa autoritetom nalik Janusu čija su oba lica muška.“12Stoga Stiven takođe mora da usvoji, putem Bluma, određene aspekte Moli. Od suštinskog je značaja za umetnika da upije i žensku stranu, ne samo da bi stvarao uverljive ženske likove, već i da bi dosegao složenost potpuno sazrelog ljudskog bića, tako što će poprimiti odlike „novog ženskog muškarca“, kako u epizodi „Kirka“ doktor Dikson naziva Bluma, koji mu potom odgovara: „Oh, tako bih želeo da postanem majka.“13Moli dominira i kontroliše Bluma kroz čitavUliks, pohodeći mu svest, a putem njega—ona takođe utiče i na Stivena. Nadopunjujući Oca i Sina, ona postaje Sveti duh njihove lične varijante Svetog trojstva. 

Njihov konsupstancijalni odnos na izvestan način parodira katoličko shvatanje Svetog trojstva. Pridržavajući se principa izloženog u Džojsovom ranom eseju, „Drama i život“, Moli, Blum i Stiven dekonstruišu doktrinu, zamenjujući rigidne i zastarele kategorije „muškarcima i ženama kakve ih srećemo u stvarnom svetu, za razliku od onih koje vidimo u svetu mašte.“14Njih troje zajedno predstavljaju „moderno trojstvo koje ne odiše pobožnim, sramežljivim i ustajalim poštovanjem prema blesavoj egzistenciji lišenoj duha koju, prema Džojsu, promoviše rulja, a naročito crkva.“15Džojsovo trojstvo slavi „komediju pometnji“, a ono što nam poručuje jeste: „Živeti, grešiti, padati, trijumfovati, iznova stvoriti život iz života“16 

Pri kraju svoje izmaštane odiseje, Stiven Dedalus ipak uspeva da sagleda izopštenost iz društva u svetlu svih protivrečnosti i „pometnji“Na najosnovnijem nivou,Uliksje „samo jedna priča, i to jednostavna. To je priča o potrebi ljudi jedni za drugima.“17Drugi nisu bitnisamoda bi njihove vrednosti mogle da se ispitaju, razotkriju i opovrgnu. Kako bi napredovali, i time izbegli umetničku i životnu paralizu, određenom broju, ako ne i svim Džojsovima i Stivenima potrebni su njihovi Leopoldi i Moli – u kojem god obliku da se ukažu. Svi oni bi trebalo da upoznaju svoju Noru Barnakl. 

Možda baš tada, 16. junana Dan zaljubljenih. 
 


1Petruso, Thomas F. Life Made Real: Characterization in the Novel since Proust and Joyce. Ann Arbor: University of Michigan, 1991. 47. Print.

2 Schwaber, Paul. The Cast of Characters: A Reading of Ulysses. New Haven: Yale UP, 1999. 48. Print.

3 Džojs, Džejms. Uliks. Geopoetika. Beograd, 2008. str. 229.

4 Schwaber, Paul. The Cast of Characters: A Reading of Ulysses. New Haven: Yale UP, 1999. 62. Print.

5 Džojs, Džejms. Uliks. Geopoetika. Beograd, 2008. str. 224.

6 U jednobitnom, odnosno jednosušnom odnosu.

7 Ibid., str. 212.

8 Hart, Clive. James Joyce’s Ulysses. Sidney: Sidney UP, 1968. 14. Print.

9 Petruso, Thomas F. Life Made Real: Characterization in the Novel since Proust and Joyce. Ann Arbor: University of Michigan, 1991. 45. Print.

10 Ibid., str. 54

11 Džojs, Džejms. Uliks. Geopoetika. Beograd, 2008. str. 437.

12 Mahaffey, Vicki. “Framing, Being Framed, and the Janus Faces of Authority.” James Joyce’s A Portrait of the Artist as a Young Man: A Casebook. Ed. Mark A. Wollaeger. Oxford: Oxford UP, 2003. 239. Print.

13 Džojs, Džejms. Uliks. Geopoetika. Beograd, 2008. str. 499.

14 Joyce, James. The Critical Writings. ed. Ellsworth Mason and Richard Ellmann. New York: Cornell University Press. 1959. 43-44. Print.

15 Florio, Joseph. Emasculating the Rabble: Joyce’s Medieval Rites of Satire, Allusion and Deromanticisation. Zurich: Zurich University, 2000.
158. Print.

16 Džojs, Džejms. Portret umetnika u mladosti. Novosti. Beograd, 2004. str. 171.

17 Burgess, Anthony. Re Joyce. New York: W.W.Norton & Company, 1956. 111. Print.


Burgess, Anthony. Re Joyce. New York: W.W.Norton & Company, 1956. Print.
Džojs, Džejms. Uliks. Geopoetika. Beograd, 2008. Print.
Džojs, Džejms. Portret umetnika u mladosti. Novosti. Beograd, 2004.
Ellmann, Richard. James Joyce. New York: Oxford UP. Print.
Florio, Joseph. Emasculating the Rabble: Joyce’s Medieval Rites of Satire, Allusion and Deromanticisation. Zurich: Zurich University, 2000. Print.
Hart, Clive. James Joyce’s Ulysses. Sidney: Sidney UP, 1968. Print.
Joyce, James. The Critical Writings. ed. Ellsworth Mason and Richard Ellmann. New York: Cornell University Press. 1959. Print.
Joyce, James. Ulysses. Harmondsworth: Penguin Books. Print.
Mahaffey, Vicki. “Framing, Being Framed, and the Janus Faces of Authority.” James Joyce’s A Portrait of the Artist as a Young Man: A Casebook. Ed. Mark A. Wollaeger. Oxford: Oxford UP, 2003. Print.
Petruso, Thomas F. Life Made Real: Characterization in the Novel since Proust and Joyce. Ann Arbor: University of Michigan, 1991. Print.
Schwaber, Paul. The Cast of Characters: A Reading of Ulysses. New Haven: Yale UP, 1999. Print.


Dejan Mujanović:  Rođen u Beogradu gde je završio engleski jezik i književnost. Bavio se pisanjem kratkih priča, filmskih i književnih tekstova. Sada živi u Dablinu i bori se da nađe vremena za pisanje.


Pročitajte ostale tekstove ovog autora:
Prikraćeni um i telo u Beketovoj partiji bez kraja (Zubati Libartes, februar 2014)

Ovaj članak je objavljen u martu 2013, u okviru temata Libartes amatoria.

Pročitajte sve tekstove koji su objavljeni u rubrici Reč i misao.

Možda će vas interesovati i:

Volim žene, ali samo mog tipa

Povezani članci

Filmske adaptacije pripovetke „Vij“ Nikolaja Vasiljeviča Gogolja

Jelena Ćirić: Kolridžova „Kristabel” – buđenje koje ne govori

Ljubavna misija, po Rolanu Bartu 

Ostavite komentar