Image default
Pesme na međi

Ivana Maksić i Viktor Radonjić – Sporazumno stečeno ropstvo

What the fuck are you doing here with me? Which me? Ne oslovljavaj me. S tobom nisam tek ja. Ako me osloviš, podsetićeš me da sam tvoj dužnik, podsetićeš me da me trebaš. Zbog toga se jednom mogu trajno urušiti. I don’t have a name. Ponavljam, nemam ime. Ne, ne smeta mi. I don’t want to know your name. Ne izgovaraj. Ne kazuje mi ništa. Između mene i mog imena stoje svi oni ljudi koji su me tako nazivali. Ime je višak. You don’t have a name and I don’t have a name either. Not one name. Zajedničko iniciranje, pristajanje na skup pravila. Ukoliko ja nemam ime, važi da ga ni ti ne možeš imati, namerno ne kažem – nemaš – jedna nepotrebnost implicira drugu, istorodnu, suvišnost. Odbacivanje imena zahteva pronalaženje identiteta. Pokušavamo da odbacimo svoja imena, izigravamo strance; shvatamo da je to iskustvo koje oslobađa, koje makar obećava znatno oslobađanje. Zaboravljam svoje ime, u početku se bunim, ne bunim se to ja već moja naviknutost na pravila svakodnevnog življenja buni se moja iskustvenost. Ali kada se jednom izmestim, više ne želim da se vraćam, ne pomišljam da se saopštavam, da govorim o sebi. Budući da i dalje jesmo (postojimo), to znači da smo samo sa sebe smakli nepotreban oklop imena, da smo ciljno istupili iz suvišnog, rožnatog sopstva, iz holograma, iz vlastite reklame, stali smo na tle lakši nego ikad. I don’t want to know anything about you. Obrnuto svakom procesu saznavanja – upoznavanja; upoznavanje koje teče saznavanjem odgovora na unapred zadat niz pitanja osuđeno je na propast. Zar će svaki podatak o meni, to koliko sati spavam, šta volim da radim vikendom, koliko mi vremena treba da stignem na posao, zaista moći da kaže (čak, kazuje) išta o meni? Zar ima ikakvih šansi da ponudi makar kakvu zabludu? Može li se preko saopštavanja podataka ili najrazličitijih poluistina upoznati ,ja pa bila u pitanju i najopštija, najobjektivnija tačnost u njihovom ispisivanju? Nije li ona prava stvarnost mene uvek ostatak, ne spada li u neizgovorljivo, i, još preciznije i samodovoljnije, nemušto? Svaki podatak o meni može se kombinovati i tumačiti na hiljade različitih načina, a sopstvo je uvek jedno, ono stoji nasuprot umnožljivosti. I don’t wanna know where you live or where you come from. I wanna know nothing. Nothing. You and I are gonna meet here without knowing anything that goes on outside. Uređujemo da je ovo od sada naš svet. U tom svetu važe drugačija pravila. Najvažnije: nema mešanja između ovog (našeg) nastajućeg sveta i spoljašnjeg sveta. Da bismo prihvatili pravila igre, moramo biti inicirani. Inicirani nečim izvan. Prihvatam pravila zato što želim da oćutim iniciranost. Drugim rečima, jedini način da oćutim iniciranost, da od nje pobegnem, jeste da uđem u igru, da prigrlim pravila, prisvojim novostečeno (sporazumno stečeno) ropstvo. Everything outside this place is bullshit. Mogli bismo na to lako pristati. Growing old is a crime. I feel like a child again here. I’m a red riding hood and you’re the wolf. Odrastanje je zločin. Adults? That’s awful. What do adults do?I don’t know. We’ll have to invent the gestures and the words. Adults are calm, serious, logical, measured, level-headed. Spoznaja je krhka i tvrdokorna u isti mah. Ne čini me odraslom osobom određeni broj godina, već prihvatanje izvesnog koda a potom nesposobnost delanja van granica tog koda, ukratko – nemogućnost uranjanja u neki novi kod. Ako mi je i moguće da se zapletem u novi kod, potrebno ili čak podrazumevajuće je da nas je makar dvoje kako ne bismo sami za sebe, izgubljeni u tom sricajućem novogovoru pristupili ekskomunikaciji, jer meni sasvim izvesno nikakav sudbonosan kod neće ništa značiti, značiće mi izopštenost samo ako je dualna, samo kao dvojina. Komunikacija je predodređena unapred obećanim razumevanjem onda kada je kod nastao, izrastao, bivajući prateći fenomen, nikako preduslov. Važno je samo da nam kodovi ne prethode, da se višak svede na najmanju moguću meru. Menstruation. noun. Physiological function comprising the discharge od menses. Penis. noun. Male copulation organ, measuring five to forty centimeters. Vraćamo se na imena, nazive, nomos. Čini se da tezu dovodimo do apsurda insistiranjem ne samo na nominalizmu, već i na saznavanju o nečemu, zbiranjem informacija, zapravo usiljenom dvostrukom zamkom. Ako je ljudsko telo zbir organa o kojima se pouzdano zna ponešto, proizilazi li da se o samom čoveku isto tako pouzdano zna ponešto? Hvatanje za delove kao nemoć da se objasni, obuhvati celina. Bežimo vrlo svesno, vrlo perfidno, od onoga što se može nazvati celovitim. Ono što je celina, otporno je na naše sudove, na sva razumska razlaganja. It’s over. – It’s over, then it begins again. Nemoguće nam je da prestanemo, iniciranje je lakše od istupanja. Umire kao neko ko je legao da spava. Kontrast između njegove sobe, rešetaka i spoljašnjeg sveta. I don’t know who he is. He’s a lunatic. I don’t even know his name. Njegovo ime. Ništa više ne predstavlja. Ne poznajem ga. Nije ludak, on je stranac. Čak ni ludak. Ludak bi me uznemirio. Stranac to ne uspeva.


 

 

NAPOMENA autorke:
Pravila igre (pročitati na kraju): rečenice napisane italikom su uzete iz filmova Last Tango in Paris i The Passenger, ostatak je dopisivan asocijativno, kao neki vid replike na unapred zadat niz rečenica

 

 

 


Vektorsko pismo Viktoru

What the fuck are you doing here with me?
Which me?
Ne oslovljavaj me. S tobom nisam tek ja.
Ako me osloviš, podsetićeš me
da sam tvoj dužnik,
podsetićeš me da me trebaš.
Zbog toga se jednom mogu trajno urušiti.
I don’t have a name.
Ponavljam, nemam ime.
Ne, ne smeta mi.
I don’t want to know your name.
Ne izgovaraj. Ne kazuje mi ništa.
Između mene i mog imena stoje svi oni
ljudi koji su me tako nazivali. Ime je višak.
You don’t have a name
and I don’t have a name either.
Not one name.
Zajedničko iniciranje, pristajanje na skup pravila.
Ukoliko ja nemam ime,
važi da ga ni ti ne možeš imati,
namerno ne kažem – nemaš –
jedna nepotrebnost implicira drugu,
istorodnu, suvišnost.
Odbacivanje imena zahteva pronalaženje identiteta.
Pokušavamo da odbacimo svoja imena,
izigravamo strance;
shvatamo da je to iskustvo
koje oslobađa, koje makar obećava
znatno oslobađanje. Zaboravljam svoje ime,
u početku se bunim, ne bunim se
to ja već moja naviknutost
na pravila svakodnevnog življenja
buni se moja iskustvenost.
Ali kada se jednom izmestim,
više ne želim da se vraćam,
ne pomišljam da se saopštavam,
da govorim o sebi.
Budući da i dalje jesmo (postojimo),
to znači da smo samo sa sebe
smakli nepotreban oklop imena,
da smo ciljno istupili iz suvišnog,
rožnatog sopstva, iz holograma,
iz vlastite reklame,
stali smo na tle lakši nego ikad.
I don’t want to know anything about you.
Obrnuto svakom procesu
saznavanja – upoznavanja;
upoznavanje koje teče saznavanjem
odgovora na unapred zadat niz pitanja
osuđeno je na propast.
Zar će svaki podatak o meni,
to koliko sati spavam,
šta volim da radim vikendom,
koliko mi vremena treba da stignem na posao,
zaista moći da kaže (čak, kazuje) išta o meni?
Zar ima ikakvih šansi da ponudi
makar kakvu zabludu?
Može li se preko saopštavanja
podataka ili najrazličitijih poluistina
upoznati ja pa bila u pitanju i najopštija,
najobjektivnija tačnost u njihovom ispisivanju?
Nije li ona prava stvarnost mene
uvek ostatak, ne spada li u neizgovorljivo, i,
još preciznije i samodovoljnije, nemušto?
Svaki podatak o meni
može se kombinovati
i tumačiti na hiljade različitih načina,
a sopstvo je uvek jedno,
ono stoji nasuprot umnožljivosti.
I don’t wanna know
where you live
or where you come from.
I wanna know nothing. Nothing.
You and I are gonna meet here
without knowing anything that
goes on outside.
Uređujemo da je ovo od sada naš svet.
U tom svetu važe drugačija pravila.
Najvažnije: nema mešanja između ovog (našeg)
nastajućeg sveta i spoljašnjeg sveta.
Da bismo prihvatili pravila igre,
moramo biti inicirani.
Inicirani nečim izvan.
Prihvatam pravila zato što želim da
oćutim iniciranost.
Drugim rečima, jedini način da
oćutim iniciranost, da od nje pobegnem,
jeste da uđem u igru, da
prigrlim pravila, prisvojim
novostečeno (sporazumno stečeno) ropstvo.
Everything outside this place is bullshit.
Mogli bismo na to lako pristati.
Growing old is a crime.
I feel like a child again here.
I’m a red riding hood and you’re the wolf.
Odrastanje je zločin.
Adults? That’s awful.
What do adults do?I don’t know.
We’ll have to invent the gestures and the words.
Adults are calm, serious, logical, measured, level-headed.
Spoznaja je krhka i tvrdokorna u isti mah.
Ne čini me odraslom osobom
određeni broj godina, već prihvatanje
izvesnog koda a potom nesposobnost delanja
van granica tog koda, ukratko – nemogućnost
uranjanja u neki novi kod.
Ako mi je i moguće da
se zapletem u novi kod,
potrebno ili čak podrazumevajuće je da
nas je makar dvoje kako ne bismo sami
za sebe, izgubljeni u tom sricajućem novogovoru
pristupili ekskomunikaciji, jer
meni sasvim izvesno nikakav sudbonosan kod
neće ništa značiti, značiće mi izopštenost
samo ako je dualna, samo kao dvojina.
Komunikacija je predodređena
unapred obećanim razumevanjem
onda kada je kod nastao, izrastao,
bivajući prateći fenomen, nikako preduslov.
Važno je samo da
nam kodovi ne prethode, da
se višak svede na najmanju moguću meru.
Menstruation. noun.
Physiological function comprising the discharge od menses.
Penis. noun.
Male copulation organ, measuring five to forty centimeters.
Vraćamo se na imena, nazive, nomos.
Čini se da tezu dovodimo do
apsurda insistiranjem ne samo na nominalizmu, već i
na saznavanju o nečemu, zbiranjem informacija,
zapravo usiljenom dvostrukom zamkom.
Ako je ljudsko telo zbir organa
o kojima se pouzdano zna ponešto,
proizilazi li da se o samom čoveku isto
tako pouzdano zna ponešto?
Hvatanje za delove kao nemoć da
se objasni, obuhvati celina.
Bežimo vrlo svesno, vrlo perfidno,
od onoga što se može nazvati celovitim.
Ono što je celina, otporno je
na naše sudove,
na sva razumska razlaganja.
It’s over. – It’s over, then it begins again.
Nemoguće nam je da prestanemo,
iniciranje je lakše od istupanja.
Umire kao neko ko je legao da spava.
Kontrast između njegove sobe,
rešetaka i spoljašnjeg sveta.
I don’t know who he is.
He’s a lunatic.
I don’t even know his name.
Njegovo ime. Ništa više ne predstavlja.
Ne poznajem ga. Nije ludak, on je stranac.
Čak ni ludak.
Ludak bi me uznemirio. Stranac to ne uspeva.

(Viktor Radonjić )

Prozni tekst napisala Ivana Maksić. Šta nastaje nakon čitanja Viktora Radonjića i male intervencije: da li je to još uvek isti tekst, budući da sada nosi nov naslov i svakako drugu formu? Večna igra forme i sadržaja.


Ivana Maksić Rođena 1984. Objavila knjige poezije: O telo tvori me (Matica srpska, 2011), Izvan komunikacije (Presing, 2013) i knjigu poezije na italijanskom jeziku La mia paura di essere schiava u prevodu Fabija Barćelandija (Gilgamesh Edizioni, 2014). Uredila više zbornika. Njena poezija uvrštena je u nekoliko antologija i zbornika, a učestvovala je i na nekoliko festivala poezije. Bavi se prevođenjem sa engleskog jezika. Piše prozne crtice, prikaze i kritičke tekstove. Objavljuje u periodici i na internet portalima u zemlji i regionu.

 


Ivana Maksić je objavila i:
Lutke i crvi (april 2011)
Ugojena sirena repom svojim teškim tromo udara po leptirima (i žanrovima)! (jun 2011)
Crtež (Parada Pornosa i Erosa, septembar 2011)
Intervju: Nepripadanje mora biti promišljeno da bi u njemu bilo pobune (Anatomija antinomija, decembar 2011)
Antipod i antidot (Anatomija antinomija, decembar 2011)
Crtež (Anatomija antinomija, decembar 2011)
Slikarstvo (Anatomija antinomija, decembar 2011)
(O) medeji (Ecce femme, mart 2012)
Fotografija (Apokalipsa (malo) sutra, decembar 2012)
Poezija (Libartes amatoria, mart 2013)
Plivanja i jahanja (Zubati Libartes, februar 2014)

Viktor Radonjić je rođen 1973. godine u Beogradu. Objavio je zbirke pesama: Nadir (2002), Tmina i srebro (2004), Ekologija fraze (2005), Žvakanje amalgama (2011), kratki roman Prozor u zid (2010), drame – Šav, Čopor, Reteriranje kruga, Ambis 01(2014) i roman Dete istog besa (2016). Živi u Beogradu.


Viktor Radonjić je objavio i:
Viktor Radonjić – Srž (Libartes amatoria, mart 2013)
Viktor Radonjić – Ekstenzirani odlomak iz drame Reteriranje kruga (Smešni Libartes, oktobar 2014)

Ovaj članak je objavljen u avgustu 2012, u okviru temata Igraj, igraj, igraj.

Pročitajte sve tekstove koji su objavljeni u rubrici Pesme na međi.

Možda će vas interesovati i:

Ema Stefanovska – ЕВОКАЦИЈА LILIT

Povezani članci

Miroslav Pelikan – Mjera muke nemoći

Ema Stefanovska – ЕВОКАЦИЈА LILIT

Dragana Ivanović – Varijacije jednog sna

Ostavite komentar