Image default
Reč i misao

Volim žene, ali samo mog tipa

Piše: Vesna Smiljanić Rangelov

Šta je to cveće? Ženama između nogu miriše mnogo lepše.I jedno i drugo je priroda, pa zato niko ne sme da se pobuni protiv mojih reči.
(D. Harms, druga polovina 1930-ih)2

U Harmsovoj poetici motiv nagog ženskog tela veoma je čest. Uobičajeno je golotinja neodvojiva od stida, ali kod njega nije tako. „Treba li se stideti svog golog tela? Ti si čovek i odgovori nam.

„Ja sam čovek i odgovaram vam: ne treba se stideti svog golog tela.“3 (Rođen sam u ševaru, 1934)

Žensko telo, ali samo ono koje je harmsovskog tipa, „uvek uvek je lepo“4 , a muško telo je „grubo sklepano” (Oblik moj je grubo sklepan, 1933), prikazano bez posebnih napomena o telesnim obeležjima i erotskim karakteristikama. Muško telo trpi harmsovski „fotošopski” tretman, njemu se delovi mogu iznova slagati na razna mesta, i kako god se presložili, uvek ― štrče, u čemu ima odjeka frojdovskog „očiglednog prisustva” kao „izvora zavisti prema penisu”. No, pogledamo li kako Harms tretira muško telo, zaključićemo da je taj odjek eho smeha, daleko pre nego saglasnosti. Muškost je alatka ― jedno; jednostavna je za rukovanje. Ženskost je alat ― zbir, mnoštvo, čitav mehanizam, kojim se ne upravlja tako pojednostavljeno.

Svako pominjanje žene iz Harmsovog pera jeste nedvosmisleno opovrgavanje Frojdove tvrdnje. Stoga je i hijeroglif5 žene kudikamo telesniji od hijeroglifa muškarca. On podrazumeva sve, i to prema nekim merilima prenaglašene, adute ženskog tela: jedrost, punoću, zaokrugljenost, grudi, sokove, miris.

Kao primer nek posluži scena O tome kako se raspao jedan čovek iz 1936. godine:
― Kažu da su sve lepe žene ― guzate. Eh, a ja volim sisate, sviđa mi se kako mirišu ― i rekavši to, on poče da raste i raste, a kad je došao do tavanice, raspade se na hiljadu malih kuglica.

Dođe čistač Pantelej, pokupi sve te kuglice u đubrovnik, u koji je obično skupljao konjski izmet, i odnese ih tamo negde iza kuće.

A sunce nastavi da sija kao i pre i raskošne dame nastaviše da zanosno mirišu kao i pre.

Nije lako zamisliti koliko li je ushićenje ovog jednog, dakle bilo kog, čoveka kad je narastao do plafona, kao mehur, da bi ga onda skupljali po podu. Muško telo se raspada, eksplodira, a damske raskošne obline ostaju mirno, ravnodušno, zanosno da mirišu na suncu. To govori o snazi ženskog tela, ali ne bilo kakvog i ne u bilo kom trenutku. Mnogo je mesta u Harmsovim delima koja potvrđuju da zanosni miris žene potiče od njenog seksualnog uzbuđenja. Neočekivano, sve takve žene su mirne, gotovo nepomične kao spomenici koji mirišu i nikome ne dozvoljavaju da ostane ravnodušan. U tom stanju ženska snaga je ogromna. Nešto manje zanosno miriše đubrovnik na koji je pokupljen nimalo ravnodušni bivši gospodin. Na suprotnosti dveju pesničkih slika, gradi se komični efekat, u skladu sa Harmsovim uverenjem da smeh nije zasnovan na smislu, nego na spoljašnjem efektu.

Oto Vajninger, čije delo Pol i karakter Harms pominje u svojim dnevnicima7, među prvima je, upravo u ovom delu, širio mišljenje da je polnost rasprostrta po celom telu i da se ne svodi tek na polne organe. Uz to, on smatra da je žena stalno u stanju seksualnog uzbuđenja. „Stanje polne nadražnosti znači za ženu samo najviše pojačavanje celog njenog bivstvovanja.” Jer ona samo to i jeste ― seksualnost, ona je sva ispunjena jedino polnošću, ništa drugo je niti zanima niti za šta drugo ima sposobnosti. Polnost se rasprostire po celom ženskom telu. Za razliku od žene, muškarac je povremeno seksualan, „za muškarca nagon parenja je takoreći svrab s prekidima, a za ženu neprekidno golicanje.”8

Iako se na prvi pogled čini nemogućim, kada francuska teoretičarka najnovijeg, trećeg, talasa feminizma, Liz Irigaraj, iznese načelo „Žena ima polove svuda pomalo”9, ona se u osnovi slaže sa Otom Vajningerom, bez obzira na nepomirljivost ogromne većine stavova koje on iznosi u ovom delu i feminističkog pogleda uopšte.10 Liz Irigaraj u svom članku iz 1977. godine, „Taj pol koji nije jedan”, govoreći o razlici u autoerotizmu žene i muškarca, piše: „Ovaj drugi [muškarčev ― V. S. R.] ima potrebu za instrumentom dodirivanja: svojom rukom, polom žene, govorom <…> Žena se, međutim, dodiruje sama sobom i samu sebe bez potrebe za posredovanjem <…> Žena se dodiruje stalno i to joj se nikako ne može zabraniti, jer njen pol je sačinjen od dve usnice koje se neprestano priljubljuju. Tako je ona po sebi već dvoje ― nedeljivih jedin(i)ca ― koje se aficiraju uzajamno.”11 O ovoj razlici govori i Vajninger, doduše nešto drugačijim rečnikom: iritabilnost žene, a ne senzibilnost; onanija, a ne autoerotizam. Za njega je to samo pojačavanje ženinog celokupnog bivstvovanja, jer ono je neprestano i potpuno seksualno. Ipak, ovo dvoje teoretičara dolaze do istog zaključka: žena je stalno u stanju polne nadraženosti. Uistinu, njihovi stavovi o tom zaključku su sučeljeni i suprotni, ali za nas je ovde najinteresantnije to što oba mišljenja u delu u kom su saglasna pomažu da se još bolje razume harmsovska žena, njena smirenost u času polne uzbuđenosti, zagonetna koliko i Mona Lizin osmeh. Moguć odgovor otkuda ta njihova smirenost bio bi upravo to ― da se žena sve vreme predaje nečemu, bliskom a nepoznatom, što pripada njoj i čemu ona pripada, a što „ona ne može posedovati”12 i što nju ne poseduje.

Mehur, kugla, kuglica, balon (rus. šar, šarik) veoma je čest motiv kod Harmsa. Telo-mehur pojavilo se kao pojam u psihoanalitičkoj literaturi četrdesetih godina prošlog veka, kada je Vilhelm Rajh objavio Funkciju orgazma. U ovoj knjizi, on objašnjava da je „živi mehur” slika kako mazohista doživljava sebe u trenutku kada podleže polnom nagonu. On navodi13 da su njegovi pacijenti najčešće svoje telo opažali kao zategnuti mehur, da su se osećali kao da će se rasprsnuti, eksplodirati, pri čemu mehur nije u stanju da se rasprsne iako se iznutra naduvava. Za taj čin potrebna je intervencija spolja, koju on priželjkuje i koje se istovremeno plaši, a koju u ovoj Harmsovoj sceni vrši čistač Pantelej. Iako mazohista gradi čvrst „oklop karaktera”, on ipak želi da se rasprsne. Oklop sprečava mehur da se rasprsne i ujedno vrši pritisak spolja ka unutra, što za posledicu ima krutost organizma. Iz ovoga su moguća dva izlaza: mazohizam ili zdravlje, odnosno da se „omogući orgastičko pražnjenje zajažene energije.”14 Kada se završi ovim drugim, kada želja za zadovoljstvom savlada orgastički strah, nestaje krutost i tela i karaktera, „osoba postaje „meka” i podatna razvijajući, u isto vreme, neobičnu elastičnu snagu”15 , ili kolokvijalnijim rečnikom kazano „raspilavi se toliko da je skupljaju po podu”, što i jeste slika kojom se završava navedena scena.

Evo još jednog primera snage ženskog tela, iz istog meseca iste godine:
― Vau-vau-vau! Gde je ona žena koja je sedela, evo, ovde, u ovoj fotelji?
― Otkud vi znate da je tu sedela žena?
― Znam zato što fotelja miriše na ženu (miriše fotelju).
― Tu je sedela mlada dama, a sada je otišla u svoju sobu da pregleda garderobu.16

Pored toga što žena po pravilu miriše (u zavisnosti od toga ko daje kvalifikaciju, ponekad će se reći da miriše gadno i odvratno, ili da je to zapravo smrad), epitet koji se najčešće sreće je gola― svaka valjana žena je gola. Ovo se lepo pokazuje u komediji u tri čina Foma Bobrov i njegova supruga (1933). Bakinom monologu, podugačkom u kontekstu lakonskih Harmsovih tekstova, prethode dva čina.

U prvom baka gunđa što ne može da lepo otvori pasijans, a drugi je dijalog između Bobrova i bake, koji se svodi na bakino gunđanje dok Bobrov pokušava da je podigne s poda i objasni da je došao po kutiju čaja. Osim što u jednom trenutku napomene da se vrata na njenoj sobi teško zatvaraju, nema nikakvog nagoveštaja za monolog koji će uslediti o nepriličnom ponašanju i izgledu Bobrovljeve žene (koja se u drami i ne pojavljuje uprkos naslovu). U tom monologu sadrži se celokupna koncepcija ženskog tela u Harmsovoj poetici:

Baka: Napolje! Napolje! Napolje! Nosi se napolje! Pazi ti gada! (Ustaje sa poda i seda u fotelju.) A njegova žena je jedna nepristojna dama. Dama koja se šeta potpuno gola, čak se i od mene starice ne stidi. Pokrije rukom bezobrazno mesto i tako ide. A onda tom istom rukom uzima hleb za ručkom. Gadno je i da gledaš. Misli ako je mlada i lepa, da joj se može baš sve. A inače, prava je aljkavuša, nikad se ne opere kako treba. Ja, kaže, volim da žena miriše na ženu! Čim ona uđe, ja odmah stavljam flašicu kolonjske vode pod nos. Možda se muškarcima to sviđa, ali mene poštedite toga, molim vas. Kakva bestidnica! Ide gola bez imalo stida i srama. A kad sedi, i ne skupi noge, kako je red, tako da se sve vidi. A tamo dole je uvek vlažna. Ponekad joj i curi. Ako joj kažeš: bolje bi ti bilo da odeš da se opereš, ona odgovara: pa ne treba se dole tako često prati, i uzme samo maramicu da se obriše. To je još i dobro, ako uzme maramicu, a ne rukom. Samo još više razmaže. Ja joj nikad ne pružam ruku, ruke joj uvek neprijatno smrde. I grudi su joj vulgarne. Istina, lepe su i čvrste, ali su ogromne, što je, po meni, krajnje nepristojno. Al je Foma našao sebi ženu! Čime li ga je zavela, ne razumem.

I tu se tekst prekida, naglo, kao što je i svojstveno Harmsu. Na samom kraju postiže se komičan momenat: babinim čuđenjem koje čudi čitaoca, posle ovakog opisa i pošto i sama kaže: Možda se muškarcima to sviđa. U Beležnici br. 27 Harms je zabeležio: „Doba polne zrelosti ima svoje lepote i svoje „gadosti”. Ali polne „gadosti” suprotnog pola uopšte nisu odvratne. Čak ni izlučevine ženskih polnih organa uopšte nisu odvratne muškarcu.”17

Zna se da je Harms odlično poznavao narodnu književnost, biline, bajke, folklor… Moglo bi se stoga na ovaj opis pogledati i iz ugla narodnih verovanja. Predgovor drugog toma Rečnika ruskih psovki18 zapravo je opsežna studija o filozofiji ženske stvari i moćima koje ta „stvar” koja se u narodu često tretira kao „biće”, poseduje. Ona čuva od zlih sila, čini i uroka. Recimo, majka štiti dete od uroka tako što dlanom dodirne to mesto, a onda, izgovarajući magične reči, tom rukom pomazi dete po obrazu i glavi da bi najzad sa tri prsta dotakla tlo. Ono što bude dotaknuto vaginom (ruka) pretvara se u čarobni štapić koji dobija snagu da dodirujući drugo (lice dečaka ili kao ovde, hleb) preobrazuje svet, koji postaje dobar, ima moć da ukine zle sile. Nije moguće ni izbeći na ovom mestu asocijaciju na Hrista koji svetom rukom blagosilja pet hlebova i dve ribe od čega se nahrani pet hiljada duša.

Fomina supruga je, iz ugla bake, nevaspitana bezobraznica, koja je simbol civilizacijskih stega i normi ponašanja. Ponašanje mlade i lepe žene slično je ponašanju deteta koje još nije naučilo da se stidi onoga čega se treba stideti i da se gadi i grozi onoga čega se uobičajeno treba groziti. A to su ljudske izlučevine, telesni sokovi i stidna mesta.

Žorž Bataj smatra da je naša groza od leševa bliska osećanju koje nas obuzima pred ljudskim izmetom i da se na isti način na koji se grozimo leševa, grozimo onih vidova senzualnosti koje označavamo kao bestidne. „Seksualni organi sadrže i puteve kojima se luče izmetine i mi ih, zajedno sa analnim otvorom, označavamo kao „stidna mesta”. Sveti Avgustin je sa gađenjem isticao besramnost organa i funkcije razmnožavanja. Inter faeces et urinam nascimur, pisao je on: „Rađamo se između izmeta i mokraće.”19

S tim u vezi izlučevine, sokovi i vlaga ženskog tela predmet su naše groze, ali naše naučene, nametnute nam gadljivosti. Sve su nas u detinjstvu učili, mnogi se toga i sećaju, a mnogi će se setiti kako su i sami svoju decu učili šta je „kaka”, šta „no-no”, sve u svemu „fuj to!”. Učeni smo i učimo druge, što mimikom što po potrebi i silom, onoj „čudnoj nastranosti ― gađenju”, koja se tako prenosi još od prvih civilizovanih ljudi preko generacija prekoravane dece. „Tako odgajana deca pretvaraju se u neurotične odrasle ljude koji sopstvenu bolest usađuju i u svoju decu. […] Celokupno čovečanstvo je duševno bolesno”20, zaključuje V. Rajh. Njegova teorija orgazma objašnjava nam da se samo zahvaljujući spletu okolnosti desi da se „ponekad, uprkos porodičnom vaspitanju, pojavi zdrava osoba”.21 Istovremeno, Harms je u svojim dnevnicima na listi „Šta me interesuje”, pored humora, gluposti, čudesa, lepote žene itd., zapisao i: „likvidacija gađenja … čistota i prljavština”.22

Evo još jednog primera harmsovskog bezobrazluka u slavu ženske telesnosti (1931):

Ti šiješ. Glupa dokolica!

Jer sviđa mi se tvoja pica,
jer vlažna je, miriše jako.
Ko gvirne, pipne ― cikne tako
da beži, zatvara svoj nos.
On s ruku briše žensku vlagu
da opet dođe ― to je štos,
ne uspe l odmah, hvata maglu!
Tvoj sok je meni prava radost,
ti misliš da je strašna gadost,
a ja sam spreman pizdu da ti ližem, ližem pomamno
i sekret da gutam dok ne podrignem pa ponovo.23

Ako su stihovi kadri da se pretvore u predmete, pokupe s papira i razbiju prozor, kako je verovao Harms, onda ove treba čitati samo pokraj širom otvorenog prozora, i to na svežem vazduhu. Zar uistinu ne mirišu, odnosno ne zaudaraju, u zavisnosti od onoga ko ih gustira? Ova žena, doduše, sama misli da je njen sok „prava gadost”, ali za pohotnog pesnika većeg dara od te gadosti nema. Neko drugi zatvara nos, beži, briše ruke i ne zna se da li će doći opet. Ako je tako, na terenu smo čiste seksualnosti. Ona je zadovoljena i time privremeno okončana. U drugom delu, međutim, stupamo na teren erotike. Pesnikom vlada pohotna želja, a ne htenje, koje je svojstveno seksualnosti. „Važnije je biti željen nego zadovoljen”24, kaže Lakan. Htenje se ne menja, uvek je isto, ono je „konzervativno”, kaže Epštejn. I dalje, želja je revolucionarna, uvek traži novi predmet ili novi način da bude zadovoljena. Ali zadovoljenje i nije krajnji cilj želje. Njen cilj je da bude željena, i tako zauvek i ukrug. „Ja želim tu ruku, to bedro, to telo, zato što ono želi mene koji želim njega željnog mene koji ga želim…”25 Između seksualnosti i erotike nalazi se civilizacija. Ona je, obuzdavajući ih, nagone pretvorila u iskušenja, a od htenja napravila vrzino kolo želja. Možemo reći i ovako: još je veće od sve, koje je zaokruženo i, ma koliko bilo, ograničeno je, konačno, ma bilo i nesagledivo. Još pretpostavlja stalno produžavanje, neutaživost, neizbrojivo, ono je bez naznake završetka, nepojmljivo. Kao takvo, oduzima svaku nadu za umirenjem i utoljenjem. Želja je ta koja ište još, nagon i htenje mogu da dobiju sve, koje time prestaje da postoji.

Još jedna scena koja obiluje ženskom vlagom, slatko-gadnim mirisima, zajapurenošću, jedrošću i nekom vrstom nečistoće koja se upravo ceni kod ženskog tela, jeste scena iz sredine 1930-ih Ali slikar posadi naturščicu na sto. Opis prekomerja ženskog tela („isuviše debela i nepristojna”, „baš to je i čini neodoljivom”)26 i njegovih sokova („iz nje lije li lije na čaršav”, „treba doći do najvećeg uzbuđenja pa čak ni tada ne lije tako kao kod ove devojke”) i mirisa („… rekoše da bi devojku prvo trebalo odvesti u kupatilo i oprati je između nogu jer je udisati takve mirise jednostavno gadno”, „šta tu ima neodoljivo, kad ja čak odavde osećam kako smrdi”) ― podseća nas na suprugu Fome Bobrova. Slično kao u toj sceni, i ovde se prepliću dve linije, samo što sud daje više lica: jedni o njoj govore sa oduševljenjem (dve žene i jedan muškarac), drugi sa gađenjem (dve žene). Pred kraj ćemo saznati da su Petrova i Abeljfar, koje sa ushićenjem gledaju na nemu naturščicu raširenih nogu i pokrivenog lica, i koje ne kriju da su i same gotove se uzbuditi, jedre dame, a Strahova i Amonova mršave. Konačan sud daje Zolotogromov: „… upravo se jedrost i neka vrsta nečistoće cene kod žene.”27

Vrlo sličan zaključak pronalazimo i u autorovoj Beležnici br. 27: „Suviše čista žena fiziološki je odvratnija (2 nečit.) od pomalo neuredne.” Zatim izjava u kojoj se mogu pronaći Strahova i Amonova: „Ako su polni organi žene suviše čisto oprani, suvi i nemaju nikakav miris ― to je jednostavno odvratno.” Ili: „Suva sluzokoža izaziva osećaj gađenja, isto kao i mokro, oznojano telo.” I najzad: „Sve što je prijatno pomalo je i odvratno.”28

Na osnovu odabranih primera, možemo da izdvojimo niz motiva koji tvore Harmsovu poetiku erotskog. Harmsovska opijenost ženskim telom izazvana je, ponajviše i po pravilu, fiziološkim osobinama ženskih genitalija, to jest njihovim mirisom i ukusom. Taj miris je miris seksualno uzbuđene žene, a ukus se takođe tiče ljubavnih sokova u trenutku slatkog ushićenja. Tipična harmsovska žena: mlada, lepa, bujna, raskošna, pozamašna, nepristojna, pomalo drska, ne odveć uredna umnogome je slična antičkom idealu lepote, onom azijatskom tipu žene kojeg su se Grci rano odrekli prigrabivši za svoj uzor telo egipatske plesačice, a koji su renesansni umetnici prigrlili (ako su im mogle stati u zagrljaj). „Pune grudi… poput grozdova, nabubreli trbuh, omašni bokovi, pretjerani jastuk masti na stražnjici…”29 I Harmsovi crteži svedoče o tome, kao i zapisi iz Dnevnika. Na jednom mestu, govoreći o harmoniji, Harms kaže da su odeća i nagost „naša organska stanja, ne treba zanemarivati nijedno.”30 Isto tako, trivijalna svakodnevica i umetnost treba da postoje u harmoniji, te je odeća organsko stanje svakodnevice, a golotinja, organsko stanje umetnosti. Ako za Lakana ženu nije moguće razodenuti, za Harmsa je nije moguće ne razodenuti, a ponekad je nije moguće odenuti. Jednom rečju, harmsovska je ― obnaŽena.

1 D. Harms, Sabrana dela u dva toma, Logos, Beograd 2005, t. 2, 546; Nadalje će citati iz ove knjige biti navođeni na ovaj način: SD tom, stranica.

2 SD tom 1, 523.

3 SD tom 1, 438.

4 SD tom 1, 356.

5 Hijeroglif ― termin koji je izmislio L. Lipavski. Označava predmet koji razum ne može da smesti u svoj pojmovni sistem niti može da ga objasni, te smo time upućeni na put van granica mišljenja. Evo šta o tome piše Druskin: „Hijeroglif je dvoznačan, ima svoje sopstveno i nesopstveno značenje. Sopstveno značenje hijeroglifa ― jeste ono što ga određuje kao materijalnu pojavu ― fizičko, biološko, fiziološko, psihofiziološko. Njegovo nesopstveno značenje ne može biti određeno precizno i jednoznačno, može da se prenese metaforički, poetski, katkad spojem logički nespojivih pojmova, tj. preko antinomije, protivrečnosti, besmislice.” [Druskin Я. S. „Činari”, Avrora, 6, 1989, http://xarms.lipetsk.ru/texts/drus1.html]. Vreme, Smrt, Bog primeri su hijeroglifa. Naizgled nam je jasno šta označavaju, ali zamislimo li se, shvatićemo da o tome ništa ne znamo i ne razumemo.

6 SD tom 2, 122, Beležnica br. 3, jun―jul 1925. godine.

7 O. Vajninger, nav. delo, 154.

8 Isto, 157.

9 Luce Irigaray, „Taj pol koji nije jedan”, prevod Aleksandar Zistakis, Gledišta 1–2/1990, 12

. 10 Uzmimo kao primer samo Vajningerovo uverenje o tome da „žena nema druge mogućnosti da se razvije, sem pomoću muškarca”, da je muškarac kosmos, žena samo materija, da žena nema svoju volju, te podelu ženskih tipova na „majke” i „prostitutke” itd. (418).

11 Luce Irigaray, nav. delo, 10.

12 Isto, 14.

13 Detaljnije o ovome: V. Rajh, nav. delo, 217. i dalje.

14 V. Rajh, nav. delo 220.

15 Isto, 217.

16 SD, tom 1, 461.

17 SD, tom 2, 537.

18 А.Ю. Плуцер-Сарно, Предисловие ко 2-ому тому “Словаря русского мата”. СПб., 2005, http://plutser.ru/articles/filosophy_pizda.

19 Ž. Bataj, nav. delo 49.

20 V. Rajh, nav. delo 163.

21 165.

22 SD tom 2, 544.

23 SD tom 1, 233.

24 Prema: M. Epštejn, nav. delo 100.

25 M. Epštejn, nav. delo 101.

26 Svi citati: SD tom 1, 522.

27 SD, tom 1, 523.

28 Svi citati: SD tom 2, 537.

29 Morus, Historija seksualnosti, prevod: Drago Perković, Zora/Naprijed, Zagreb 1959, 45.

30 L. Lipavski, Razgovori, prevod: Zorislav Paunković, Logos, Beograd 2007, 101.


 Vesna Smiljanić Rangelov: rođena 1977. Detinjstvo provela u Murtenici. Đak-pešak. Magistrirala na Katedri za Slavistiku BU. Svršila Studije kulture i roda na AAOM-u. Piskara, majkuje i palamudri.

 

 

 

 

 


Pročitajte i ostale tekstove ove autorke:
Vesna Smiljanić Rangelov, Poezija (april 2011)

 Ovaj članak je objavljen marta 2012, u tematu Ecce Femme.

Pročitajte i ostale tekstove koji su objavljeni u rubrici Reč i misao.

Povezani članci

Dan zaljubljenih (nije u februaru)

Jelena Dimitrijević se može čitati i kao školska spisateljica

Silovanje Kuće Ašer

Ostavite komentar