Image default
Reč i misao

Kathleen

Piše: Bojan Savić Ostojić

Ako postoje indicije da neko može biti voljen, u doslovnom smislu reči aimableadorable; ako uočim njegovu tzv. objektivnu (od svih prihvaćenu) adorabilité, odmah ću interiorizovati spoljne znake „voljivosti“ te osobe i uzeti na sebe nužnu misiju: zaljubiti se u njega. Probudiću svoju inherentnu, impersonalnu zaljubljivost. I iako to (zaljubljen) još nisam postao, proglasiću, poštapajući se „nedvosmislenim okolnostima“, znakovima koji me okružuju, da sam (već) zaljubljen, jer za takvog slovim.

I odmah će, čudnovato – što je u isti mah privlačno i odbojno – proraditi ona zaboravljena (a u poslednje vreme, navodno, tražena) veza između označenog i označitelja. Objektu svoje fascinacije počeću da govorim ono što slovim-da-osećam, sa „zapanjujućom simultanošću“ (u šta, zanesen svojom novom ispovednošću, verujem), ali zapravo – i u tome je ona odbojna strana „otkrovenja“ – govor, taj diskurs koji simuliram, prethodi izrečenim osećanjima: on njih generiše, a ne – kako bi priželjkivao mimetizam – a ne beleži osećanja koja već postoje. Tu se jezik koji deklarativno/dekorativno slovi za mimetički, podmuklo, u realizaciji deklaracije, zaljubljeno okreće sebi samom, preduhitrujući označeno; ne brinući se za to na šta upućuje, da li će nekakav referent uopšte doći da ga, pa makar naknadno, opravda; i samo govori, pričinjava, a ne čini.

Tako (samo)zaljubljen malgré moi, obitavam u nekoj vrsti mimetičke aure, oaze, čija je membrana vrlo tanka. Slušam torch songs (opet, i uvek Ajcel: „I’d do anything to be with you“), verujem, čak, da moja zaljubljivost proizlazi iz njih, da je i taj voljivi drugi tu samo njih da opravda; pronalazim čudesne, ah, jedinstvene analogije sebe sa filmskim kadrovima, bartovskim pasažima, odlomcima iz kunderesknih romana (egzibicionista: sve što se da videti trećim okom). I svuda bezobrazno lako nalazim, i ne tražeći ih, označitelje svoje zaljubljenosti; na taj način je otuđujem, ispoljavam, u najvećoj mogućoj meri, da bih je što upečatljivije osetio (saživljavam se sa znacima, projektujem se, da se zaslepim). Ali, simptomatično, uopšte ne dajem sebi vremena da iskusim osećanje koje mi se, kako tvrdim, nameće, već ga odmah, još neosposobljeno, izgovaramgovorim: onesposobljavam, glumeći simultanost sa emocijom, glumeći da želim sa navodnim objektom svoje želje neposredno da je delim.

I na kraju, jedino što zaista ostaje je moj neućutkivi glas, taj nezaustavljivi govor koji, veoma dosledno i postmoderno, obećava, istovremeno se oglušujući o obećano; svodeći osećanje na ovaj trenutni prepis jedne potencijalne privlačnosti, dekorisan pompeznim citatima.

(A sada, nakon parlerie, sa programskim stihovima u glavi

your love, Kathleen, is for someone that I
swear I could’ve been

koji su ostali i nepodeljeni sa objektom želje – „eh, kako se nisam setio“ – i „neunovčeni“ – to je svakako manje bitno – delim se na frejmove: 1) vraćam se po kiši2) pišem, zguren pod nekom strehom3) neobrijan, sedim na hladnom i mokrom limu, neudobnom4) prolaznici me sumnjičavo zagledaju.

Natežem, post festum, sugestivnost tipske slike, u kojoj, prestavši da živim, težim da se izgubim.)

možda:
što pre, što pre izjaviti,
što se pre izjasniti, iz straha
da se stvarno ne desi, da me ne zadesi ne-
svesnog, ne zatekne ne-
spremnog: jer ćutati
može da znači i
osećati 
okvirna lektira
American Music Club United Kingdom 1989
Mark Eitzel The Ugly American 2003


Bojan Savić Ostojić (1983) objavio je knjige Stvaranje istine (2003), Tropuće (2010). Saurednik Agona, časopisa za savremenu poeziju. Suosnivač nezavisnog samizdata „Knjižuljak“. Pevač benda Klot. Prevodi sa francuskog. Živi u Beogradu.


Ovaj članak je objavljen u martu 2013, u okviru temata Libartes amatoria.

Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Reč i misao.

Možda će vas interesovati i:

(O) Medeji

Povezani članci

Signalizam i Marina Abramović

Kult mrtvih kao osnova za određenje religije Vlaha

Kelti, druidi i mi danas

Ostavite komentar