Tortura – odlomak (Dereta, 2020)
Piše: Donatela di Čezare
4. Ubiti i mučiti
Utvrđeno je da se tortura primenjuje još od drevnog doba, te da se vremenom menja i usavršava, što se više razvija ljudski rod. Ako se zamislimo nad surovim zverstvima mučitelja, začudićemo se budući da zveri ne muče. Poneki element tog postupanja zapaža se samo u ponašanju primata. Ni jeleni ni psi, kao ni divlje ni domaće životinje ne podvrgavaju svoje žrtve torturi. A ubijaju podstaknute nagonom. Samo su ljudska bića razvila neljudsku sposobnost da muče, ona su do vrhunca dovela svest o svesti drugih, sposobnost da zamisle ono što drugi zamišljaju, da strahuju od onog od čega drugi strahuju, da osete ono što drugi osećaju, kako bi zahvaljujući toj obrnutoj, paroksističkoj empatiji, što preciznije naneli drugima bol.
U čemu je razlika između ubistva i mučenja? To filozofsko pitanje presudno je u mnogim aspektima, ne samo zbog političkih i pravnih reperkusija. Tortura se, naime, često brka sa smaknućem, poistovećujući se sa smrtnom kaznom ili, još gore, uništenje prouzrokovano okrutnošću tumači se kao anihilacija, te se tako tortura smešta u kontekst genocida ili čak istrebljenja.
U Americi je mogla da se razvije javna debata o torturi, čiji je cilj, po mišljenju mnogih, da se ozakoni ta praksa, budući da u mnogim saveznim državama, kao što je poznato, postoji smrtna kazna. Ako se, dakle, krivac može pogubiti smrtonosnom injekcijom, zašto se onda ne bi mogao i mučiti? Na kraju krajeva, tortura je, za razliku od smrti, manja kazna čije se posledice mogu otkloniti. Krajnje očajničko obrazloženje ponudio je nemački politikolog Uve Štajnhof, aktivan u anglosaksonskim zemljama kao jedan od najvatrenijih pobornika torture. U svom nedavno objavljenom radu „On the Ethics of Torture“ Štajnhof uvodi torturu u okvire samoodbrane i pravda njenu primenu, upoređujući je s ubistvom. Ali u jednom članku napisanom pre pomenute knjige, diskutujući o mogućnosti da se tortura primeni čak i tamo gde je u pitanju život samo jednog čoveka, kao u „Prljavom Hariju“, poznatom serijalu filmova o policajcu kojeg tumači Klint Istvud, Štajnhof piše:
Šta ima loše u torturi? Ima i onih koji ubijaju. Vojnici ubijaju, policajci ubijaju, lekari ubijaju, dželati ubijaju, čak i običan svet ubija. Neka od tih ubistava su opravdana. Zašto, onda, ne bi trebalo da bude opravdana primena torture u nekim slučajevima? Na kraju krajeva, reklo bi se da je daleko gore biti ubijen nego biti mučen. Tako na to gleda i većina onih koji su podvrgnuti torturi; u suprotnom bi se ubili kako bi izbegli dalje mučenje (da, neki se i ubiju, ali takvih je malo). Ako je, dakle, ubistvo ponekad opravdano, onda i podvrgavanje torturi ponekad treba da bude opravdano.113
To bi bio ishod kojem vodi izjednačavanje ubistva i torture. Što, između ostalog, potvrđuje da izuzetak – scenario tempirane bombe – ne samo što vrlo lako postaje pravilo već i stvara ono što se u filozofskom žargonu zove slippery slope, klizavu nizbrdicu, tako da tortura postaje prihvatljiva u svakom slučaju, čak i kao preventivna mera. Nizbrdica na kojoj se okliznuo Štajnhofov „moral”, jeste ona koja se odnosi na temu self defense. Ako je u skladu sa zakonom ubiti u samoodbrani, kao što je to slučaj pre svega u ratu, ali i u mnogim drugim okolnostima, onda bi i primena torture trebalo da bude po zakonu, utoliko pre što je manje pogubna, a onaj ko joj je izložen ostaje živ.
Ali tortura je, u bilo kom kontekstu da se posmatra, uvek uvredljivo postupanje i nikad se ne može brkati s odbranom, pogotovo onom legitimnom. Dovoljno je razmisliti o jednom paradigmatskom scenariju kakav je ratni: vojnik koji je doveden na front da se bori možda će ubiti nekog neprijateljskog vojnika. Bol i smrt, međutim, nadvijaju se nad obojicom, s obzirom na suštinsku simetriju njihovog odnosa. Uprkos tome, ubijanje, čak i ono u ratu, nije nimalo prirodno niti se podrazumeva. To potvrđuju i veliki romani, „Rat i mir“ Lava Tolstoja i „Na zapadu ništa novo“ Eriha Marije Remarka. Šta oseća vojnik kad ubije drugog vojnika? Kad su na malom rastojanju jedan od drugog, u brutalnoj prisnosti hladnog oružja? Nije slučajno što se oružje menja iz stoleća u stoleće, naročito tokom poslednjih decenija tehnološkog doba, sa ciljem da se postigne što veći domet i da uklanjanje „neprijatelja” bude što sterilnije i anonimnije, tako da na kraju često stradaju i nedužni civili. Ogromni rezultati koje je postigla matematika ubijanja samo su prividno pojednostavili ubijanje. U priručniku „O ubijanju: Psihološka cena savladavanja veštine ubijanja u ratu i miru“, koji je postao obavezno štivo za FBI, za marince i mnoge druge pripadnike američke vojske, autor Dejv Grosman, i pre nego što je procenio sve posledice koje opterećuju život vojnika posle rata, ispituje teškoće koje ga sprečavaju da ubije i pita se: „Zašto vojnik ne ubija?”.
Oči u oči najteža je prepreka – u očima drugog čoveka naziru se sopstvene, u crtama i izrazu njegovog lica, ma koliko netrpeljiv bio, vidi se ljudska povezanost koja, iako tanana, ipak spaja. Ta prepreka je, međutim, zacelo daleko veća tamo gde se ne puca u samoodbrani, već u vojnika koji se predao. Napasti, povrediti, pogoditi onog ko ne može da reaguje deluje, u bilo kom kontekstu, ne samo nepravedno već je i moralno neprihvatljivo.
Ta asimetrija u značajnoj meri karakteriše torturu, u kojoj je nezaštićena, potpuno bespomoćna žrtva, u rukama svog dželata. Ali to nije sve: tortura nije ishod neposrednog čina, manje-više nagonskog. U tome se razlikuje od formi spontanog nasilja, na primer od postupka, premda surovog, koji se omakao nekom ko je, obuzet gnevom ili nekim drugim osećanjima, reagovao impulsivno. Tortura je sistematsko nasilje, organizovano i metodično – i utoliko nasilnije zato što tortura nije nešto što se „omaklo”, ona ostaje pod kontrolom, a mučitelj se s nepokolebljivom voljom i sladostrasnom upornošću ustremljuje na žrtvu.
Svesti drugo ljudsko biće na puku nemoć pruža osećaj bezgranične moći. Taj osećaj daleko više pruža tortura nego ubistvo. Jer čovek kad umre, postaje biće koje u svojoj nepomičnosti više ne izaziva netrpeljivost, nad kojim mučitelj više ne može da sprovodi svoj neobuzdani pir. Ubiti neku ženu nije isto što i silovati je pred mužem ili naterati braću i decu da je napastvuju. Kršenje ljudskih zakona čini nas svemoćnim polubogovima, uliva vrtoglav osećaj apsolutne vlasti.
*Prevod sa italijanskog: Gordana Subotić
Donatela di Čezare (1956) italijanska je filozofkinja i profesorka na Katedri za filozofiju Univerziteta Sapienca u Rimu.
Gordana Subotić, urednik i književni prevodilac, autor je više od sedamdeset prevoda sa italijanskog i engleskog jezika. Za Izdavaćku kuću Dereta prevodila je nagrađivane savremene italijanske autore, Pjer Paola Pazolinija, Paola Đordana, Lorenca Maronea. Pored beletristike, prevodi istoriografiju i publicistiku sa engleskog i italijanskog jezika (Jerusalim, biografija, Sajmon Sibag Montefjore, Evro Book 2012; Gresi Vatikana, Klaudio Rendina, Mascom 2010). Prevodilac je serijala o detektivu Kormoranu Strajku koji Džoana K. Rouling piše pod pseudonimom Robert Galbrajt.
Rođena je u Beogradu 1964. godine, gde i danas živi i radi.
Članak koji ste upravo pročitali je besplatan, ali je na njega uloženo vreme (i novac). Podržite Libartes i pomozite nam da budemo još kvalitetniji!
Libartes je nezavisni projekat, neprofitni, što znači da se finansira samo zahvaljujući slobodnim donacijama. Redakcija, kao i saradnici, prevodioci, učestvuju volonterski na projektu, ali kako bi se održao kvalitet, kompetentnost i neophodno održavanje čitavog posla, potrebno je vreme , kao i određeni finansijski izvori. Vašim doprinosom bismo mogli da budemo još zanimljiviji i kvalitetniji! Donirajte već danas!