Svetska zdravstvena organizacija je proglasila 2012. smeh za bolest nervnog sistema.
U skladu sa preporukama, svetske vlade su ubrzano počele da donose zakone u cilju suzbijanja ove podmukle pandemije koja je već vekovima harala planetom.
Mere su bile višestruke. Prvo je preporučeno prekrivanje usta rukom pri smejanju, kao što se čini u naletu kašlja ili kijavice, jer se zaraza lako mogla preneti. U međuvremenu, timovi naučnika započeli su potragu za adekvatnim lekom i vakcinom.
Tek kada su prvi zakoni stupili na snagu, svet je postao svestan koliko je smeh česta i svakodnevna pojava. Poražavajući je broj nasmejanih, i to je izazvalo strah i paniku. Mere su pooštrene.
Smeh je u potpunosti zabranjen u svom akustičnom i vizuelnom obliku, u svim sferama života. Na prvi pogled, činilo se da je bolest nemoguće iskoreniti, ali udruženom čovečanstvu nema neostvarivog zadatka.
Svetska zdravstvena organizacija odredila je tri kategorije bolesti.
Prva kategorija bili su najteži, hitni slučajevi, oni koji su masovno prenosili zarazu – klovnovi, komičari, ali i predmeti koji su bili uzročnici bolesti – animirani filmovi, vicevi, mladunčad životinja sa uvećanim očima… Svi programi sa oznakom komedije postali su edukativne drame o parališućoj bolesti koja je nekada sputavala ljudski rod.
Pripadnici prve kategorije su u velikoj, tajnoj akciji Interpola (kod nas prevednoj pod šifrovanim imenom ,,Ko se zadnji smeje”) uhvaćeni i internirani u sabirne bolničke logore u Africi. Bio je to jedini način da se zaštite pripadnici ostalih kategorija i jedina ideja za njihovo izlečenje, jer u životu na ,,crnom kontinentu” nema mnogo razloga za smeh.
Druga kategorija bila su deca. Najmlađi su, kao i uvek, najugroženiji i najpodložniji bolestima, ali je smeh imao tendenciju da opada s godinama. Dok ne dostignu treću kategoriju, preporučeno je da budu strogo vaspitavana kako bi postala otporni, radni i ozbiljni pojedinci. U nekim zemljama sprovedena je i vakcinacija koktelima depresiva, ali je obustavljena nakon izvesnog broja neželjenih posledica i afera u zdravstvu.
Treću kategoriju činio je veći deo čovečanstva – ljudi koji su već odavno izgubili sposobnost da se smeju. Imali su povremene napade, različitih učestalosti i intenziteta, ali njih je bilo lako navesti na pravi put. Razloga za smeh bilo je sve manje, a razlozi protiv bili su najveći razlozi koje su imali, razlozi koji su određivali njihovo svakodnevno ponašanje – zakon i novac.
Novi poredak je uzimao maha. Na ulici biste čuli čoveka kako grohotom oglašava svoju bolest ili videli zube u izvijenim usanama neke devojke, a u sledećem trenutku bi se masa prolaznika razišla i formirala prazan krug oko krivca. Ubrzo bi se pored njih stvorio organ reda i zakona s maskom na licu i ispisao im novčanu kaznu ili ih priveo. Život se potom nastavljao ustaljenim tokom.
Bilo je tako svuda u svetu.
U Americi, državni sekretar je, gostujući na televiziji, načinio lapsus i izazvao salvu smeha u publici. Svi su stavljeni pod karantin.
U Severnoj Koreji, bolest je lako iskorenjena – streljanjima.
Međutim, treba reći da su 2 naroda imala najistaknutiju ulogu u novom poretku. Bila su to 2 naroda koja se, prema statistikama, najviše i najmanje smeju – Jevreji i Japanci.
Jevreji su često igrali glavnu ulogu u svetskoj istoriji, pa na kastingu nisu izostali ni ovaj put. Ponovo im je dodeljena rola glavnih negativaca, jer su nekako uvek nalazili razloga za smeh. U novom naletu antisemitizma, zaključeno je da se oni ne smeju, već ismejavaju ostatak čovečanstva, zbog svog bogatstva i uticaja.
Svetska zdravstvena organizacija ostala je nema na ove optužbe, sama pomisao je na nivou teorije zavere, a Izrael jedina zemlja gde se zakoni o smehu primenjuju samo na Palestince…
Najviše su profitirali Japanci. Njih smeh nije ometao u radu, a rad, s ozbiljnošću koju zahteva, smatran je za vrhunac zdravlja. Ovaj način života osvojio je planetu. Dostignuti su istorijski maksimumi u efektivnosti rada, produktivnosti radnika i samoubistvima.
S japanskom kulturom, razvila se i japanska nauka, naročito robotika.
- stvorenje android koji u svemu nalikuje na čoveka. Jeo je, spavao, čak i disao.
Neverovatan napredak!
Ali na putu svakog napretka uvek se nađe etika, kao kontrolni punk, i konzervativizam, kao barikada.
Crkveni i filozofski autoriteti podigli su glas protiv dalje proizvodnje androida. Oni su glasno izrekli bojazan čovečanstva: Da li nova stvorenja mogu zameniti prave ljude?
Svetska zdravstvena organizacija, koja je u novom poretku stekla ogromnu važnost i moć, ustanovila je komisiju koja će dati odgovor na ovo pitanje.
Posle dugih i iscrpnih pretraga, utvrđeno je sledeće: Androidi su zaista u svemu bili kompatabilni ljudima. Imali su fiziološke potrebe, mogli su da izraze emocije, čak i da plaču, bili su podložni istim bolestima… Osim jedne.
Nikada niste mogli videti androida kako nasmejan posmatra zalazak sunca. Nikada ga niste mogli čuti kako se smeje dečjoj igri. Ne, ništa od toga. Nikada osmeh nije zaživeo u njegovim očima.
Androidi su imali mogućnost da se smeju. Imali su zube, receptore, centre u mozgu, sve je to bilo u njima, kao i u ljudima, ali oni to nikada nisu činili. Jednostavno nisu umeli.
Zaključeno je da oni koji se ne mogu smejati nikada neće zameniti prave ljude.
Dušan Arsenović rođen 1994. godine, trenutno student Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, živi u Obrenovcu. Pisanjem se bavi otkad je naučio da piše. Objavljuje kratke priče, pesme, eseje.
Ovaj članak je objavljen u oktobru 2014, u okviru temata Smešni Libartes.