Image default
Poezija

Dušan Gojkov – Tuđe uspomene

sećam se
portobello road
gde sam te prvi put dotakao
da ti skrenem pažnju
na jednu lepu fasadu
prolaznici
beže od kiše
a prodavci voća
zatvaraju tezge
sećam se
crkvene porte
gde smo slušali
najtopliju tišinu
sećam se
gledam te dok spavaš
usana nekako napućenih
dišeš duboko
osluškujem
čaršav
preko tvojih bokova
nežno
ocrtava
interesantno
ne mogu da se setim
kakve su ti bile
obrve
sećam se
drvoreda
što seče vinograd
vetar duva uporno
polako hodamo
držiš ruku
u džepu mog kaputa
razmišljam
dok te još nisam upoznao
zvuči glupo
ali
stvarno mi je nešto nedostajalo
sećam se
tvojih pisama
blassblaufrauenschrift
koja si ostavljala svakog jutra na jastuku
dok još spavam
sećam se
kako strpljivo čekaš
dok ja stojim
ispred tri moneove slike
potom
gledam te kako igraš
uz muziku
sama
naše duge šetnje
po ulicama oko covent gardena
sećam se
u vozu
spavamo isprepleteni
putujemo
naša mala soba
za bogate turiste
iznad café de la paix
preskupo ali ti si tako želela
trg
puno ljudi
sećam se
jedne ploče
što svira iznova
i iznova
(tom waits, closing time, mislim)
sećam se
držim te za ruku
jer si uplašena
onda
restorančić kojem sam zaboravio ime
ali bih ga i danas
zatvorenih očiju
pronašao
ćutimo
satima
uz bocu vina
dođavola takvo ćutanje je ružno
a ovu knjigu
sam kupio one subote
čekajući da završiš kod frizera
ulice su bile vlažne
od noćne kiše
ili su to bili perači ulica
rano jutro
još uvek malo prohladno
posle smo zajedno
otišli na kafu
pa je nismo popili
jer smo malo vikali
jedno na drugo
pa nam je nakon toga
bilo neprijatno
sećam se
zalivaš cveće
pevušiš
da bi bolje raslo
crvenih obraza
posle posla
ispijaš konjak ”na eks”
bunim se
hej
imaj poštovanja
to je dobro piće
sećam se
proleća u grčkoj
kad si me treznila
sirćetom i maslinovim uljem
odvratno
tako su te posavetovale
susetke
na taj način one muče
svoje muževe
a onda leto
izgoreli od sunca
ležimo u sobi
s velikim vlažnim peškirom
preko nas
šapatom: slušaj
prosto zuji koliko je vruće
uveče
sedimo na terasi
uz hladni chenin blanc
tad smo ga otkrili
posmatram tvoj profil
skidaš cipelu
da istreseš pesak s plaže
a tvoja noga
mala
bože kakvo je to stopalo
sećam se
svađaš se sa konobarom
jer mi je doneo pogrešno piće
ne ono koje sam naručio
vodimo ljubav
uz uključen televizor
ljubavni film
učim te svoj jezik
govoreći poeziju naglas
vidim
sediš na ivici kade
dok se brijem
utrljavaš neku kremu
na lice
podloga za šminku
tako nešto
skupljaš opalo lišće po dvorištu
samo lepe primerke
još uvek se desi da poneki list
ispadne iz knjige koju nisam davno
uzimao u ruke
sećam se
izlaziš u drugu sobu
da telefoniraš
a ja se pravim da čitam novine
berzanske izveštaje
bože mi oprosti, kako sam bio…
sećam se
našeg psa
skoro štene
kojeg smo svako jutro pronalazili na krevetu
između nas
sećam se
kad si prvi put otišla
gledao sam kroz prozor
na praznu ulicu
noć
i plakat za kaubojski film
prekoputa
radijatori u sobi hladni
bojler u kupatilu
šišti
i tvoje oči
koje sam video čim zatvorim svoje
sećam se
mirisa tvoje odeće
koju si zaboravila u ormaru
jedne velike kartonske kutije
pune fotografija
bože šta li sam uradio s njom
u kojoj su li se selidbi
izgubile
sećam se
i mirnih večeri
ti slikaš
ja pišem
ili čitam
sedeći u beržeri
sećam se
cveća koje je stizalo
svakog jutra
kasnije otužno mirisalo
po čitavom stanu
možda je trebalo da pitam
ko ga šalje
možda
noćni zvukovi
tvoje disanje
a ispod prozora
pijanci pevaju
prigušeno
sećam se
odlaziš
”negde”
a ja te požurujem
da ne zakasniš
pravim se da ne znam
onda
iz bolnice se vraćaš sama
sa plavim
tamnoplavim
kolutovima ispod očiju
trebalo je nešto reći
znam
dok me nema
spakuješ svoje kofere
torbe
nesesere
ponešto je moralo da se stavi
čak i u pletenu korpu za pijacu
sećam se
ćutiš dok te pitam
sećam se
ćutim
nakon tvog ćutanja
gledam kroz prozor
čujem kako ostavljaš svoj ključ na kuhinjskom stolu
otvaraš vrata stana
sećam se
kako te udaram u lice
ta ruka će celog života praviti isti pokret
a ti plačeš
unapred

London – Chicago – New York, 1992.
Copyright © by Dušan Gojkov, 1992 – 2012.
Iz knjige “Les chansons tristes” (u pripremi)


Dušan Gojkov: Rođen u Beogradu, 1965. Režirao stotinak sopstvenih radio drama, dramatizovao i režirao oko sto pedeset proznih i poetskih književnih dela. Izveštavao za jugoslovensku štampu iz 37 zemalja. Osnivač i glavni i odgovorni urednik časopisa ‘Balkanski književni glasnik – Balkan Literary Herald” Objavljena dela: ‘Grand Hotel’, kratke priče, ed. I 1993; ‘Slepi putnik’, roman, 1994; ‘Evropa pleše’, radiofonski eseji, 1995, 1996; ‘Fotografije glasova’ , dokumentarno – dramski radiofonski eseji, 1997; ‘Utuljena baština’, dokumentarno – dramski radiofonski eseji, 1997; ‘Une nuit (un jour) d’une vie’, izabrani eseji, 1997; ‘Passager clandestine’, roman, 1998; ‘Opšta mesta – jedan paraliterarni herbarijum’, roman, 1998. ‘Album fotografija 1991 – 1993’, roman, 2003. ‘Tužne šansone’, proza u stihovima, 2005. ‘Pisanje po vodi’, roman, 2006. (coll.)

Otac dve ćerke. Trenutno živi u Beogradu.


Autorka naslovne fotografije: Sarandy Westfall

Pročitajte ostale tekstove ovog autora:
Dušan Gojkov – Kako je počeo rat (Smešni Libartes, oktobar 2014.)

Ovaj tekst je objavljen marta 2012, u tematu Ecce Femme.

Pročitajte i ostale tekstove objavljene u rubrici Poezija.

Povezani članci

Nedžad Husić, poezija

Milo Jukić, poezija

Dejan Đorđević, poezija

Ostavite komentar