***
brže i brže, ali nikako dovoljno brzo
ne mogu da prestanem da trčim
i odeća me vuče nazad
a pozadi to je bio pas-lav-tigar
i obavezno ljigav
sve brže i brže
i kolena koja brže nisu mogla
kolena su već pozadi u krljuštima
pas-lav-tigra
i obavezno ljigavog
a hoću da pobegnem
pogled njegove sestre
ne u mene, već u moj privezak
koji se odjednom
po prvi put
zanjihao izmedju nas
i dok trčim trčim trčim
prvo zagrizem lanac, tako da se
privezak njiše ispod mojih usana,
a zatim ga zaljuljam i prebacim u usta
kao progutam ga
***
tata joj je stavio zmiju oko vrata
i time je napio
ukrutih se kao zmijin rep
hteo je da je vodi u dubinu
ona je htela da hoda na rukama u plićaku
sestra ju je ponela i uganula nogu
lagale su o tome
okrivile su drvene klompe
hramala je nekoliko meseci
lažni napad slepog creva na autoputu
čim udju u kola zaspu i spavaju sve do kuće
tatina cigareta u kolima tera na povraćanje
zafrljačio je njenu tašnu niz stepenice
golo telo pada niz stepenice
stepenice padaju niz golo telo
izvukao je ključ iz brave
unutra je neko oguljeno svetlo
bile su mnogo gladne
skoro sve vreme su naizmenično
imale ranice na kolenima
stalno se vraćamo na tebe
radije ću oslepeti
nego ponovo da zavirim u komšijinu sobu
pružila mu je trofej
pravila si se nema snažno uvčući stomakom
to je bio tragično svečan čin
morale smo da te prodrmusamo
kad je mamina mama umrla
nisam ručala. unutra je neko oguljeno svetlo.
primam prijatni svež vazduh na terasi
čekam mamu.
Glava mi je između rešetki
ona je mrzela kamenac na slavinama
njegova sestra je bila luda
nema ga mesecima
viđen u restoranu
saplela se u kadi i uzviknula
neko nepoznato ime
predolujno stanje vraća bol
u dadiljinom visokom krevetu
prave se da spavaju
ispod debelih jorgana
uvek se prave da spavaju
i mamina mama je imala visoke mesingane krevete
jednoglasno izgovaraju kratku bajalicu za laku noc
legoh spati boga zvati
rovita jaja bacamo kroz prozor
čim se skinula prehladila se
iza tog prizora stajali su vulkani
iz tog prizora izrasli su vulkani
tvoj kestenjasti ten kao jezero
vibrirao je pod našim rukama
a tvoje su grabile nas
rozikaste kao sveži plik
tvoje su ruke razdragane kao plamen
tvoj brat stoji uplakan pred vratima
rastu mu zubi
izbijaju mu zub
***
i onda leže
u svojoj bež uniformi
na razmešten krevet
raširenih ruku šaka
kao da prosi
potom milujući mesto gde bi trebalo
ja da se posadim
pomislih
koliko želim da si slep
i u tom trenutku
znam
kad se popnem na njegov krevet
sa dečačkom posteljinom
(sa zebrama koje se kriju u travi)
oboje ćemo misliti na rudnik
za L.S.
vraćajući se, poslednje dane
proveli smo na ivici
poluostrva, iza brda,
hraneći se breskvama i čipsom od banana,
na jedrilicu tvog oca, slušali smo iznova
i iznova pesmu “dok je dobro, dobro je, a
kad je gotovo, onda je gotovo”,
već je padao mrak, onaj crvenkasti mrak,
glava mi je klonula od sna,
i udovi omlitavili, kad sad osetila dodir na
potiljku, trgoh se,
i u mraku videsmo,
dva sjajna oka u žbunju pored puta.
Tamara Šuškić: diplomirala italijanski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu; autorka dve zbirke poezije – Slika jedne slagalice (Matica srpska, 2001) i Private show (Narodna knjiga, 2005); koautorka antologija Diskurzivna tela poezije (AZIN, 2004), Tragom roda smisao angazovanja (DEVE, 2006) i 24/7 tragom ljubavi (DEVE, 2006); koautorka drama Diskretne žene, dekorativno dete, danska doga (Scena, 2008, nominovana za najbolju neobjavljenu dramu na Sterijinom pozorju; javno čitanje u kulturnom centru Parobrod, Beograd, 2012) i Plovidba (javno čitanje na Sterijinom pozorju, Novi Sad i u Gledališču Glej, Ljubljana, 2009). Sa Goranom Korunovićem, Urošem Kotlajićem, Bojanom Vasićem i Vladom Tabaševićem osnovala poetsko-umetničku grupu čija jedna od delatnosti je edicija Cache. Objavljena u mnogim časopisima u zemlji i inostranstvu. Bavi se prevođenjem i fotografijom. Živi i radi u Beogradu.