Piše: Adriana Zaharijević
Ekscerpt iz knjige Postajanje ženom
Feminizam ima sopstvenu istoriju. Štaviše, feminizam kakav postoji u XXI veku, uslovljen različitim aspektima svog topološkog i kulturnog nasleđa, nije udaljen od svojih početaka niti je lišen njihovih sporova. Čitanje genealogije feminizma nagoveštava preispitivanje smisla njegovog opstajanja u savremenom svetu. Šta se podrazumeva pod feminizmom? Poput mnogih -izama čije se poreklo može ustanoviti u XIX veku, ni feminizam nije moguće sasvim nedvosmisleno odrediti. Ukoliko se pristupa pisanju istorije feminizma, razumno je očekivati da bi predmet tog istraživanja trebalo da ima bar relativno čvrstu strukturu kakvu nudi fenomen društvenog pokreta. Međutim, feminizam je, kako sam i na drugim mestima tvrdila, i ideologija, i lično uverenje, i mreža teorijskih pozicija, i polazna tačka u razmatranju fenomena koji se više uopšte ne moraju ticati samih žena, i skup različitih aktivnosti čiji je cilj pospešenje položaja u kojem se žene danas nalaze, a neretko i pokušaj da se istorija pročita drugačije1Videti Adriana Zaharijević (2008). Neko je rekao feminizam? Kako je feminizam uticao na žene XXI veka, Beograd: Centar za ženske studije, Žene u crnom, Rekonstrukcija ženski fond..
Čak i pod pretpostavkom da rečeno samo po sebi nije nužno sporno, problem definisanja time ne biva rešen. Feminizam se, naime, ne iscrpljuje ni u teoriji ni u praksi, a istorija pokazuje da je njihov odnos gotovo uvek bio tegoban i višeznačan. Kada je reč o teorijskim okvirima na koje se feminizam oslanja(o), pokazuje se da su oni često bili u izravnom sukobu (primera radi, liberalni protiv marksističkog feminizma); isto se može reći i za kulturne, istorijske i ideološke tendencije u kojima se on razvijao (na primer, pacifističke protiv patriotskih tokom Prvog svetskog rata). Važno je takođe pomenuti da interdisciplinarnost feminističke teorije – koja joj je u samoj srži – nipošto nije doprinela olakšanju definisanja njenog cilja i metoda. Moglo bi se čak tvrditi da je upravo suprotno tome.
Kada je pak reč o praksi, stvari su još složenije: možemo se, recimo, upitati na koji je način militantna strategija jednog krila britanskih sifražetkinja pomogla ženama širom sveta da posredno odlučuju o relevantnim pitanjima svojih država. Potom, kakvi su učinci te borbe bili po žene kolonijalne Indije, kakvi po engleske radnice zaposlene u fabrikama za proizvodnju šibica, a kakvi po predstavnice aristokratije? Kako su se žene koje su se borile za emancipaciju tokom druge polovine XX veka nadovezale na rad svojih prethodnica koje su sa zazorom govorile o reproduktivnim pravima i slobodnoj ljubavi? Konačno, gledano iz naše perspektive, da li su u složenom procesu emancipacije pojedinačnih žena više uticaja imale reforme zakona, ili ulične akcije i prozni tekstovi poput Sopstvene sobe Virdžinije Vulf?
Imajući u vidu taj intrinsični problem definisanja, moj je cilj bio da pokažem da bi svaki vid objedinjavanja i poricanja navedenih razlika – kojih je svakako bilo i koja su ponekad strateški neophodna – bio protivan samom feminizmu. S obzirom na ciljeve postavljene u doba njegovog nastanka kojima je posvećen ovaj tekst, feminizam je takoreći osuđen na procesualnost i načelnu nedovršivost. Teza koju sam ovde posebno želela da naglasim jeste da govor „u ime žene“ – u svim vremenima, na svim mestima – nije moguć, uprkos tome što feminizam upravo na takvom govoru počiva.
Utoliko, da bi se razumelo zbog čega feminizam, dakako u izmenjenom vidu, opstaje u doba kada je došlo do potpunog urušavanja nekih drugih snažnih društvenih pokreta, iako ni danas nije ništa manje lišen sporova koji su ga krasili u vreme njegovog nastanka, bilo je potrebno vratiti se počecima u koje je upisana njegova buduća istorija: istorija koja ni u jednom trenutku nije bila ravnomerna i linearna, koja ni u jednom času nije nedvosmisleno konstruisala nov poredak ili dekonstruisala postojeći, koja se od samih začetaka kolebala između ideala i stvarnosti, neodlučno birajući koje stvarnosti zastupa i ka kojim idealima teži. Koncepcija istorije feminizma kao istorije sporova temelji se, dakle, na tri ravni spora: spora prakse i teorije, spora između različitih teorijskih okvira i legitimnih čitanja/pisanja feminističke istorije i, najzad, spora među konkretnim ženama koje svojim delom, životom ili stavovima reprezentuju feminizam izvesnog razdoblja. No, čak i kada bi se radi valjane organizacije i preglednosti teksta čvrsto pridržavalo ponuđene klasifikacije, nipošto ne bi trebalo izgubiti iz vida međusobnu uslovljenost ovih ravni. Način na koji je u XIX veku, na primer, organizovana borba za pravo glasa u Engleskoj, u suštinskoj je vezi s preovlađujućim liberalnim političkim okvirom, imperijalističkom politikom Velike Britanije, odsustvom uravnoteženih i široko prihvaćenih teorijskih pozicija na koje su se rane feministkinje mogle pozivati (kakvima su pak raspolagale njihove naslednice u XX veku), i moralističkim stavovima predstavnica srednje klase koje su dominirale pokretom. Da bi, dakle, uslovljenost i višedimenzionalnost ravni spora bila verodostojno tumačena, neophodno je stalno imati na umu prostorni, vremenski i epohalni kontekst u kojem se feminizam razvija. Takođe, i to se osobito odnosi na feminizam XX veka, veze među navedenim ravnima spora neretko su proizvod ambivalentnog odnosa prema sopstvenom nasleđu, i često neuskladivih očekivanja od vremena koje dolazi.
Potom, uprkos tome što se istorija feminizma u etabliranoj istoriografiji ili flagrantno izostavlja ili stavlja na margine istorijskih zbivanja, ona nije samo integralni deo istorije glavnog toka, već je umnogome reprezentativna za sam razvoj čovečanstva u poslednja dva veka. Treba naglasiti da feminističke istoričarke takođe doprinose toj vrsti getoizacije, pošto feminizam ponekad izmeštaju iz složene mreže odnosa u kojoj se on nesrazmerno i nejednoliko razvija (ili je naprosto podrazumevaju)2Videti Barbara Caine (1997). English Feminism 1780-1980. Oxford: Oxford University Press., insistirajući umesto toga na drugačijoj periodizaciji, većoj vidljivosti žena – njihovih ličnih motiva i prilika – i prevrednovanju ideje privatnosti.3ovim se, dakako, ne odbacuje neophodnost i značaj feminističke istoriografije, pošto ona, čak i kada joj to nije primaran cilj, dovodi u pitanje „činjenice“ i objektivnost istorijske nauke reinterpretacijom događaja, važnosti određenih opisa ili nuđenjem drugačijeg modusa periodizovanja. Međutim, revalorizacija privatnosti ili pokušaji da se privatnom da status javnog, često isključuju unutrašnju kritiku sistema privatnog i javnog, što može dovesti do zanemarivanja uloge samih feministkinja u njegovom očuvanju.
Razumemo li istoriju feminizma kao istoriju razvoja ideje žene, i uporedimo li je s istorijom razvoja ideje čoveka – koja je vremenski neznatno starija i s kojom se ona neprestano ukršta i spori – nju bismo legitimno mogli shvatiti kao mogući predložak za istoriju čovečanstva.
Pisanje istorije feminizma kao istorije sporova nadilazi, prema tome, puko dokumentovanje iskustava i opis zatečenih okolnosti koje mogu, ali i ne moraju strukturno određivati dato iskustvo. Ono zapravo podrazumeva nešto drugo: motiv za njeno pisanje je razumevanje sadašnjosti, a metod kojim se to razumevanje postiže omogućuje specifično čitanje i tumačenje prelaza. Istorija feminizma kao istorija sporova utoliko spada u domen istorije ideja jer „pokazuje kako problemi, pojmovi i teze iz filozofskog polja u kome su formulisani mogu da se premeste prema naučnom ili političkom diskursu. Ona dovodi u odnos dela sa ustanovama, društvenim navikama i ponašanjima, tehnikama, potrebama i nemim praksama.“4Mišel Fuko (1998). Arheologija znanja, prev. Mladen Kozomara, Beograd: Plato, str. 149-150.
Ono što bi se moglo označiti kao „feminističko znanje“ (asamblaž iskustava, stavova, ideoloških pozicija, pre no ustanovljena feministička doktrina ili teorija) u stalnom je odnosu – katkad konfliktnom, katkad savezničkom – s institucionalno prihvaćenim korpusima znanja. Feminističko znanje je rezultat stalnih, relativno uspešnih pokušaja drugačijeg čitanja etabliranog znanja u cilju njegovog „popravljanja“ ili svrgavanja s položaja meritornog znanja. Način na koji se ideja žene, primera radi, probijala kroz diskurzivne mreže XIX veka, uz sve ustupke i ograničenja, neće imati dramatične učinke samo po opseg i sadržaj same ideje žene, već će ostaviti dalekosežnog traga i na opseg ideje ljudskosti. Feminističko znanje je, prema tome, nemoguće istrgnuti iz mreža dominantnih diskursa koji su za njega konstitutivni, bilo da im se deklarativno suprotstavlja ili da na njih prećutno pristaje. Oni prožimaju rasute ideje i prakse, odražavajući se u životima i identitetima osoba koje su imale mogućnost i moć da reprezentuju to znanje.
Na ovom bi mestu bilo prikladno objasniti zbog čega u tekstu koji se bavi istorijom feminizma izostaju bitni biografski podaci o znamenitim ženama koje su tu istoriju gradile. Reč je upravo o pristupu „građenju“. Uobičajeno čitanje istorije podrazumeva postojanje izvesnih individua koje su u njoj ostavile tako duboke useke da su je, takoreći, istrgle iz ravnomernog, monotonog protoka vremena, dajući svakodnevici nekakav drugačiji pravac, nezamisliv bez njihovog uplitanja i samo njima osobenih kvaliteta i svojstava. Istorija svakodnevnog ili privatnog života predstavlja jedan mogući vid otpora tom pristupu građenju: nevidljivi, bezimeni (zaboravljeni ili izbrisani), „obični ljudi“ takođe postaju ljudi s istorijom, ljudi koji je prave i bez kojih bi istorija velikih figura bila štura, nepotpuna i, u krajnoj instanci, nerazumljiva.
No, svaki pokušaj pisanja istorije „zaboravljenih i izbrisanih“ umešta se, takoreći, u već postojeću strukturu u kojoj znamenite istorijske ličnosti, čak i onda kad se ne pominju, funkcionišu kao međaši, kao uporišne tačke u odnosu na koje se sistematizuju vreme, stečena iskustva i diseminacija znanja. Odluka da se biografska dimenzija stavi u drugi plan otuda ima drugačije osnove: reč je o razumevanju uloge koju su pojedini ljudi – i muškarci i žene – imali u građenju istorije, a ne o pukom obrtanju hijerarhija koje će nevidljivo učiniti vidljivim i vice versa. Shvatanje moći delovanja5Engleski termin agency jedan je onih višeznačnih pojmova koji ne mogu naći adekvatan izraz u srpskom jeziku. U postojećim srpskim i hrvatskim prevodima tekstova koji tematizuju ovo pitanje, do sada su najčešća rešenja bila „činjenje“, „delovanje“ ili „učinkovitost“. Pored toga što su dati termini podesni prevodi za pojmove „doing“, „action“ i „efficacy“, odluka da agency prevodim kao „moć delovanja“ uslovljenja je i jednim od objašnjenja koje za nju nudi Webster Dictionary: agency je, naime, „kapacitet, stanje ili uslov delovanja ili sprovođenja moći“. Sintagma „moć delovanja“ zadržava dinamički aspekt ove reči, koja podrazumeva i sámo činjenje i proizvode činjenja (učinke), ali i uslove mogućnosti činjenja, odnosno moć da do delovanja uopšte dođe., koje pred kraj XX veka postaje jedna od središnjih tema u obuhvatnim raspravama o značenju, dometima i subjektu političkog, od presudnog je značaja za genealoški pristup koji ovde predlažem.
U svojoj čuvenoj knjizi Nevolje s rodom, Džudit Batler to, doduše u nešto drugačijem kontekstu, jezgrovito kaže: „ne mora postojati ’činitelj iza čina’, nego… se ’činitelj’ različito stvara u činu i kroz čin“6Judith Butler (2000). Nevolje s rodom, prev. Mirjana Paić-Jurinić, Zagreb: Ženska Infoteka, str. 143.. Umesto da, dakle, nastojimo da ustanovimo čvrst subjekt feminističke istorije – što bi onda, po pretpostavci, trebalo da nam omogući da nedvosmisleno definišemo šta feminizam jeste, pokazujući nam i šta da činimo da bismo delovali u duhu feminizma – na videlo treba izneti razlike i moduse stvaranja subjekata tokom proizvodnje istorije. U središtu ovog istraživanja je utoliko bio proces stvaranja „činilaca“ – političkih subjekata koje krasi moć delovanja – a to je proces svesnog i nesvesnog preuzimanja postojećih vrednosti, ideja i praksi, i njihovog tumačenja, preoblikovanja, odbacivanja ili prisvajanja; proces koji odražava i sukobe i saobražavanje s normom. Prema tome, umesto da se podrazumeva datost subjekta koji deluje, ovaj tekst razlaže neke od načina na koje su uopšte ostvareni uslovi za moć delovanja, uz sva njena spoljašnja i unutrašnja ograničenja.
Političko čitanje istorije
Istorija umnogome predstavlja utemeljujući diskurs. Pod tim razumem da njena objašnjenja deluju nemislivo ukoliko se pojedine primarne premise, kategorije ili pretpostavke ne uzmu kao date. Ti se temelji (koliko god raznovrsni, kakvi god bili u nekom određenom trenutku) ne propituju niti se mogu dovesti u pitanje; oni se smatraju trajnim i transcendentnim. Kao takvi oni stvaraju uobičajeno polazište za istoričare i njihov predmet istraživanja u prošlosti, dajući analizi autoritet i legitimnost.7Džoan Skot (2006). „’Iskustvo’“, u Džudit Batler i Džoan Skot (ur.), Feministkinje teoretizuju političko, prev. Adriana Zaharijević, Beograd: Centar za ženske studije, str. 43.
Tvrdnja prema kojoj istoriju feminizma valja tumačiti kao istoriju sporova u izvesnom se smislu protivi samoj ideji istorije. Ona odbacuje mogućnost uspostavljanja (ili pretpostavljanja) čvrstih temelja ili identiteta koji bi bio zaštićen od svog mnogostranog, protivrečnog i nipošto neutralnog razvoja. Nešto što bi se provizorno moglo nazvati standardnim modelom „ženske“ istorije koji je ustanovljen sedamdesetih godina XX veka, takve temelje nalazi u koherentnom i dosledno definisanom identitetu žene koji nadilazi vreme i prostor. To čitanje istorije esencijalizuje svoj subjekt, izmeštajući ga iz raznovrsnih i po pravilu neskladnih diskurzivnih sistema; ono nudi univerzalno primenljiv model kojem sva pojedinačna iskustva transistorijski i transkulturno treba da se saobraze; ono uspostavlja samo jednu legitimnu dijadu (žena/muškarac) na temelju koje tumači razvoj svoje istorije, zanemarujući druge važne diskurzivne tvorevine unutar kojih ova opozicija stiče višestruka i promenljiva značenja. Najzad, takvo čitanje nije nepristrasno i vrednosno neutralno, iako na tome može da insistira da bi potvrdilo svoj naučni karakter: nastojeći da opiše činjenice (zbog čega su žene tokom čitave istorije bile podređene muškarcima, na primer), ono nužno podrazumeva određenu političku interpretaciju tih činjenica, bilo da nastoji da pokaže da žene jesu gradile istoriju, bilo da pokušava da objasni zašto su u tome bile sprečene.
Izvesne premise i kategorije se u načelu podrazumevaju i kada se istorija žena suzi na istoriju feminizma kao društvenog pokreta. Premda svojim eksplicitnim zahtevom za prevrednovanjem kanona i pokušajima da pruži drugačije tumačenje hijerarhije „činjenica“ implicitno dovodi u pitanje objektivnost istorijske nauke, feministička istoriografija takođe pretpostavlja čvrste temelje i stabilan identitet subjekta svoje istorije. Feminističke istoriografije se najčešće razilaze u tački u kojoj lociraju početke/temelje – u antičkoj Grčkoj (Aspazija, Hipatija), srednjevekovnoj Evropi (Kristina de Pizan, Tereza Avilska), renesansnoj ili ranoj modernoj Evropi (Mari de Gurne, Pulen de la Bar, Meri Astel) ili revolucionarnom prosvetiteljstvu (Meri Vulstonkraft i Olimpija de Guž)8Videti npr. Gizela Bok (2005). Žena u istoriji Evrope, prev. Ljubinka Milenković, Beograd: Clio; i Eleine Marks and Isabelle de Courtivron (eds.) (1981). New French Feminisms, Wheatsheaf: Harvester, str. 10-28.. Međutim, sve do pred sam kraj osamdesetih godina XX veka, čak i kada govore o sporovima unutar feminizma – primera radi, o različitim strategijama Američke asocijacije za ženska prava i Nacionalne asocijacije za ženska prava u XIX veku, ili o nesamerljivim razlikama marksističkog i liberalnog feminizma – feminističke istoriografije nastoje da uspostave neprekinutu nit u borbi za ostvarenje prava žena.9Videti npr. Miriam Schneir (1992). Feminism. The Essential Historical Writings, New York: Vintage; i Miriam Schneir (1994). Feminism in Our Time. Essential Writings, World War II to the Present,. New York: Vintage
Jedna od prvih knjiga koja je nedvosmisleno postavila pitanje da li je o istoriji feminizma moguće misliti kao o neprekinutoj borbi u ime (prava) žene, Jesam li ja to ime? (Am I That Name?) Deniz Rajli, objavljena nedavne 1988. godine, dovela je u pitanje mogućnost uspostavljanja i održanja temelja u povesti feminizma, i s obzirom na njene uticaje – Džudit Batler o tom uticaju eksplicitno govori – feminizma uopšte uzev. Na samom početku knjige Rajli piše:
kategorija ’žená’ je istorijski, diskurzivno konstruisana i to uvek u odnosu na druge kategorije koje se i same menjaju; ’žene’ su nepostojan kolektivitet u kojem ženske osobe mogu biti veoma različito pozicionirane, tako da se ne možemo osloniti na tobožnji kontinuitet subjekta koji prepoznajemo kao ’žene’; ’žene’ su i sinhronijski i dijahronijski lutajući kolektivitet, dok na individualnom nivou ’biti žena’ takođe predstavlja nešto nestalno i ne može da posluži kao ontološki temelj. Pa ipak, mora se podvući da je nestabilnost koja je svojstvena samoj kategoriji, uslov sine qua non feminizma koji bi u suprotnom izgubio svoj predmet, razloge za borbu, pa i samu životnost.10Denise Riley (1988). Am I That Name?, Minneapolis: University of Minnesota Press, str. 2-3
Iako je feminizam borba za prava žena – i feministička istoriografija to nastoji da dokaže dokumentujući raznovrsne aspekte ove borbe – žena zapravo, da upotrebim Lakanovu čuvenu formulaciju, ne postoji. Žena, kao predmet i cilj borbe koju u poslednjih dve stotine godina vode žene širom sveta, koja je, dakle, temelj teorije i prakse feminizma (a fortiori i feminističke istoriografije) predstavlja jednu izrazito nestabilnu kategoriju koja ne može da posluži ni kao metafizički postav, ni kao organizujući motiv aktivizma na globalnom/univerzalnom nivou (na šta pak kao kategorija jamačno polaže pravo). Upravo zato što je uprkos svojoj nemogućnosti da to bude ova kategorija bila i još uvek jeste motiv oko kojeg se feminizam organizuje, karakter feminizma ne može biti određen nikako drugačije do kao sporan.
Da li je moguće misliti ukoliko se uklone temelji na osnovu kojih je sámo mišljenje moguće? Drugim rečima, u kontekstu koji je za nas bitan, na koji način pisati o istoriji feminizma ukoliko se njene premise, pa čak i sam njen predmet dovedu u pitanje? Kako misliti o istoriji žena ukoliko se tvrdi da žena (ili da zajedno s Deniz Rajli variram: „Žena“, „žena“, pa čak i žene) ne postoji? To je bilo jedno od ključnih pitanja koje su postavljale teoretičarke feminizma suočene s postmodernizmom, lakanovskom psihoanalizom, dekonstrukcijom i fukoovskom genealogijom moći. Ako nema stabilnog identiteta/temelja/subjekta govora o ženama, kako će uopšte biti moguće političko delovanje u ime žena? Drugim rečima, ukine li se sasvim subjekt koji ima moć delovanja, ostaje li uopšte prostora za feminizam?
Deniz Rajli je pitanje moći delovanja donekle zanemarivala nastojeći da pokaže da postoji alternativa potpunom odbacivanju identiteta žene i njegovom ontologizovanju u teorijskom smislu;11Umesto da se opredeljujemo za jednu od te dve naizgled isključujuće opcije, trebalo bi graditi na „temeljima“ koji na izvestan način odbijaju da budu temelji: „Kategorija ’Žene’ je uistinu nestabilna, ta nestabilnost ima istorijske osnove, a feminizam je mesto sistematskog izlaženja na kraj s tom nestabilnošću – i to nije nešto što treba da nas brine.“ (Riley 1988: 5, kurziv A. Z.) za feminističku istoričarku Džoan Skot, međutim, problem moći delovanja nalazi se u samoj srži feminizma, odnosno u samoj srži feminističke istoriografije. Upravo ona insistira na tome da se biografski pristup uvek potencijalno izlaže riziku da će moć delovanja tumačiti kao izraz nečije volje ili kao izraz određenih „urođenih“ moći svojstvenih konkretnim individuama. Takvo shvatanje moći delovanja, međutim, ne može se razumeti kao „opis ljudske prirode (iako se takvim često predstavlja), nego je istorijski specifična koncepcija koja je zapravo u tesnoj vezi upravo s mnogim idejama koje su ženama odricale individualnost, autonomiju i politička prava.“12Joan Scott (1996). Only Paradoxes to Offer. French Feminists and the Rights of Man, Cambridge, Mass., Harvard University Press, str. 16.
Budući da tvrdim da su formiranje i iskustva feminizma višestruko uslovljeni procesi, čini mi se da je u tom svetlu bilo daleko važnije pokazati kako su određeni načini mišljenja, govorenja i delovanja proizveli političke subjekte koji su imali moć i mogućnost da reprezentuju feminističko znanje i prakse, od pukog prenošenja njihovog govora, misli i činova. Time, kako kaže Avtar Brah, ne iščezavamo „’ja’ i ’mi’ koji delujemo, ali iščezava shvatanje po kojem su te kategorije unifikovani, fiksirani, unapred dati entiteti pre no modaliteti multilokalnosti na kojima svakodnevne kulturne i političke prakse neprestano ostavljaju svoj beleg.“13Avtar Brah (2001). „Difference, Diversity, Differentiation“, u Kum-Kum Bhavnani (ed.),Feminism & ’Race’, Oxford: Oxford Univerity Press, str. 466-467. Prema tome, premda je bez sumnje značajno što je upravo Džozefina Batler svojom borbom protiv dvostrukog morala u engleskom društvu dala povoda razvoju britanskog sifražetskog pokreta, na šta je presudnog uticaja imala njena lična istorija gubitaka i snaga njenih uverenja, za ovaj je pristup daleko važnije tumačenje diskurzivnih procesa, tehnika i praksi od kojih zavisi proizvodnja političkih subjekata i njihove moći delovanja, nego razlaganje pojedinosti koji bi mogli objasniti lične razloge za politički angažman konkretnih individua.
Čitanje istorije feminizma kao istorije sporova polazi, dakle, od teze da ova istorija nema čvrsto utemeljen subjekt, da je metapolitička kategorija žene nestabilna i, kao takva, izvor konflikata unutar samog feminizma, i da je razumevanje te nestabilnosti – njene dinamike i ograničenja koja sa sobom nosi – neophodno da bi se razumela moć delovanja. Ili kako to u svojoj knjizi Samo su paradoksi u ponudi (Only Paradoxes to Offer) tvrdi Džoan Skot:
Čitanje koje treba da iznese paradokse na videlo zahteva drugačiju vrstu čitanja od one na koju su istoričari navikli. Navikli smo da tražimo sukobe do kojih dolazi usled suprotstavljenih pozicija (feministkinje versus liberalni političari, primera radi), ali ne i unutrašnje napetosti i nesklad (unutar feminizma, unutar liberalnog individualizma, unutar pojmova poput slobode, ili razdvojenih sfera, ili individue) gde su ti sukobi zapravo istovremeno i njihov simpotom i uzrok. Čitanje na taj tehnički dekonstruktivan način ne može se lagodno uklopiti u linearne narative ili teleologije; ono potseca priče koje etabliraju istinu ili nužnost izvesnih pogleda na svet eliminisanjem iskaza o konfliktu i moći unutar njih.
Rezultat je, međutim, vredan truda. Ako ignorišemo nestalnost koju impliciraju paradoks, protivrečnost i dvosmislenost, to onda znači da gubimo iz vida subverzivni potencijal feminizma i moć delovanja feministkinja.14Scott, Op. cit., str. 16-17.
Rezultat je, svakako, vredan truda. Cilj mi je bio da pokažem da biti „žena“ – što je naizgled temelj i poreklo, cilj i svrha sveg feminističkog znanja i praksi – zapravo predstavlja političku privilegiju. „Moć delovanja je uvek i jedino politička privilegija“15Džudit Batler (2006). „Kontingentni temelji: feminizam i pitanje ’postmodernizma’“, u Feministkinje teoretizuju političko, str. 29 (kurziv u originalu). onih koji imaju mogućnost da ontologizuju sopstvenu metapolitičku poziciju. Međutim, upravo ta neodrživost fiksiranog identiteta žene omogućuje stalno oslobađanje i širenje moći delovanja, čineći feminizam subverzivnim obećanjem da je ukidanje privilegija moguće.
Adriana Zaharijević: je rođena u Beogradu 1978. godine. Jednom prilikom je zapisala da u tom gradu namerava i da ostane, što se uz njeno ime vezalo kao nekakav omen. Tu „beogradofiliju“, mnogi koji su je pominjali, najčešće izvan samog Beograda, shvatili su sasvim ispravno – kao temeljno političku odluku. Ostati u Beogradu i ovde pisati, prevoditi, istupati u ime feminizma, značilo je nastojati menjati ovu sredinu iz nje same.
Posle završenih osnovnih studija na katedri za filozofiju Filozofskog fakulteta, gde je pod mentorstvom Mladena Kozomare odbranila rad „Prirodno stanje, ugovor i suveren u filozofiji Tomasa Hobsa“, nastavlja studije na Fakultetu političkih nauka, pod stalnim mentorstvom Daše Duhaček. Politička filozofija i interesovanje za teorije prava, uz feminističku teoriju s kojom se, kao studentkinja filozofije, prvi put upoznaje na alternativnom programu Centra za ženske studije 2001. godine, trasirale su njen dalji teorijski rad. Specijalizirala je, magistrirala i trenutno piše doktorsku disertaciju na programima studija roda – kako su nastajali i razvijali se na FPN-u, prateći njihovu institucionalizaciju od samih početaka do danas, kada i sama učestvuje u njoj.
Tokom priređivanja knjige Neko je rekao feminizam? Kako je feminizam uticao na žene XXI veka, njena interesovanja se sa savremene feminističke teorije i političke filozofije, bar privremeno, premeštaju na istoriju. Iako i danas, kada najvećim delom živi u XIX veku, prebiva u istoriji nekog drugog vremena, nekog drugog prostora, ona se u istoriji kao disciplini oseća kao uljez. Uživa u hibridnosti onoga što piše, i u formi onoga što nastane kao krajni rezultat („filozofski strip“, Hana Ćopić; „filozofski Šerlok Holms“, Paula Petričević). Jedan takav hibrid je i knjiga Postajanje ženom, ljubičasta knjiga s karikiranom viktorijankom na naslovnoj strani (nemoguć spoj haute couture i radnice u rudniku u zahtevu feminizma da govori u ime Žene), koju je objavila Rekontrukcija ženski fond 2010. godine.
Prevodi tekstove i knjige iz feminističke teorije, filozofije i drugih humanističkih disciplina. Najvažniji i najnoviji prevodi su Nevolja s rodom, Džudit Batler (Loznica: Karpos 2010) i Život duha, Hana Arent (s Aleksandrom Bajazetov, Beograd: Službeni glasnik, 2010). Veruje da je prevođenje najtemeljniji vid čitanja. S Katarinom Lončarević piše, razgovara, pregovara, predaje i izvodi deo alternativnog programa u Centru za ženske studije od jeseni 2009. godine. Taj dvojac prkosi svim uvreženim predstavama o idiosinkraziji filozofa/kinja i potvrđuje princip solidarnosti u feminizmu.
Pored Džudit Batler od koje je naučila kako se misli metafizika i kako je teorija ipak neophodna praksi (čak i ako je u ime Žene), na nju je – u različitim životnim fazama – uticalo mnoštvo raznovrsnih ljudi. U tom skupu se moraju naći Žene u crnom, Džo Stramer, nekolicina abolicionista, Mišel Fuko, mnoge žene koje je upoznala na radionicama po Srbiji, i mnoge druge koje je upoznala na teorijskim skupovima u Srbiji i izvan nje. Ostvarivostad hoc koalicija, poput one o kojoj govori Dona Haravej, doživela je s mamama u formiranju novog vrtića.