Image default
Proza

Jelica Kiso – Vitomirova praznina

Prostor kuće. Hronotop sreće. Balkon. Prozor. Jesen. Radio.

Radio Beograd 3 – …’50-te godine su donele mitomahiju… (šuštanje)… a to je značilo razbijanje ustaljenih obrazaca mišljenja… mitovi su se nacionalizovali, ušli u svest naroda kao predrasuda i kao tabu. Razbijanje tabua je… (šuštanje)…’50-tih postala preka potreba kako bi se izbeglo i odbacilo zagušenje posleratnog komunističkog štiva, čija je produkcija bila merljiva nepojmljivim i beskonačnim brojem stranica… (šuštanje)… čije je moralno zagovaranje pretilo jednostranom načinu mišljenja. Mit o plodnom srpskom muškarcu se konačno ruši. (Šuštanje). Mit o lažnoj predstavi srpskog porekla, mit o prezimenu, mit o pravdi, heroju, mit o nebeskom carstvu, o tvrđavi, o dualizmu prirode, o prirodi, mit o ženskom pragrehu, o ljubavi i poniznosti, mit o vlasti, moći, uticaju… (Šuštanje).

Vitomir je uzeo svoj tefter boje noći, olovku crnu kao ugalj, koju je dan-dva pre pronašao u kabinetu profesora Tota, oblizao je jezikom i ubeležio sledeće: Bošova slika Nošenje krsta ili detalj Hristovog progonitelja, Rocky Horror iz ’75-e god., Uništeni stub Fride Kalo. I dopisao – Koraci, čudna ženska figura, mirna i fluidna, nastala ’44. kada je protivrečnost bila sasvim prirodna stvar. Eteričnost Drugog svetskog rata. Neutroperformans Marine Abramović. U uglu njenog imena nacrtao je oko sa tri zenice. Potom je zatvorio tefter. Protegao se celom dužinom svoje vitke figure, u kolenima je nešto kvrcnulo, rukom je sklonio talas svetle kose sa čela.

Drvoredi, živice, polja, sve je to beton ozidao istrajnošću ćudljivih neimara još ’50-tih godina, a ranije, kada su prvi beogradski studenti bili socijalisti iz ubeđenja, levijatan grada je držao svoje čeljusti uvek pomalo budne i otvorene. Ništa se nije promenilo, mislio je Vitomir. Njega je ubrzo opila atmosfera grada, ušao je u nju kao u život. Bio je sam. Voleo je grad. Hoteći u kafanu. Kafana Dardaneli na uglu Paje Jovanovića i Svetog Klimenta, renovirana posle celog jednog veka. Žuti kućerak sa nekoliko prozora prema ulici, tronut, kriv i otvorenog ulaza. Ušao je vešto, po navici, video stolove, dim, vonj alkohola, u uglu je spazio Grdana, njegovog prijatelja, koji je ljubio svoju zanosnu ženu nad kariranim stolnjakom. Zgrozila ga je ta slika. Hteo je da bude sam, da zadrži intimnost nehotičnog razmišljanja, šaputanja sebi u bradu, hteo je da ostane nevidljiv, da posmatra štedljivo sebe u malom barskom ogledalu, da se seća sebe kao dečaka, da upoređuje, da se ozbiljno igra.

Konobarica u beloj haljini i crnim papučama na kopču kretala se prirodno oko stolova, u rutini narodne žene, opisujući kružni paradoks svog radnog mesta, kezila se, možda i previše često, podizala levi deo gornje usne, pokazivala zube, jezik plazila, lep ružičasti jezik. Vitomir je viknuo kafu. Grdan je u tom trenutku skinuo sivu kapu, reakcije su nužne kad čujemo poznat glas.

„Vitomire!”

„Druže!”

„Upoznaj moju ženu!”

Vitomir je pogledao u ženu, maločas mu se učinila zanosna, a sada bolesnički bleda, unezverena, tamnih kolutova oko očiju, ni po čemu lepa. Vitomir je verovao u transformacije neljubljene žene u onu koja se ljubi.

„Vitomir” – reče.

Pružila je svoju prozirnu ruku-jegulju, koju je poželeo da smrvi jednim stiskom. Sve je prozirno večeras, pomisli Vitomir.

Grdan ga je nutkao da sedne.

„Koliko je sati?” – nećkao se Vitomir.

Žena je izvadila iz jeftine crne tašne jeftin ručni sat raskidanog gajtana. Glasom, piskavo-melodičnim, reče – „Osam!”

„Kao da je vreme važno! Sedi. Uzmi kafu, rakiju, pivo. Mogli bismo zajedno da pročitamo današnje novine!” – reče Grdan.

„Mogli bismo kad bismo ih imali” – rezignirano smrvi Vitomir.

Žena je iz iste one tašne izdvadila današnji broj, otvorila srednju stranicu i pokazala prstom-iglom na sliku glumice koja je umrla pa joj sada daju pomen.

„Tragedija!” – graknuo je Grdan.

„Na neki način” – odvratio je Vitomir.

„Kako to misliš na neki način?! Na svaki način! Na svaki način!”

„Poznavao sam je. Bila je bolesna. I sama. Mislim da je umrla od samoće.”

Grdan se neizbežno snuždio pod Vitomirovim glasom i zapalio belu cigaretu. Žena se povukla u dubinu stolice. Sve je za trenutak stalo kao u pozorištu slika.

Vitomir nije želeo da shvati tragičnu smrt glumice kao ličnu tragediju. Glupost, njen život, njena stvar. Uostalom, smrt mu više nije bila u toj meri nepoznata. Fotografija glumice, njen lik slikan akrilom, njena kosa boje senfa, njene oči, zelene i pokošene. Bila je to važna ličnost. Nadrasla je stege sveta, gadila se buržuja, kozerije i recepture, verujući da će tek u tim prelaznim formama, u dekonstrukciji tih formi, uspeti da oživi ono mrtvo, u njoj, ono mrtvo oko nje.

Grdan kao da je pročitao Vitomirove misli.

„To je iz perioda kada je imala trideset godina. Tada je i počela sa multimedijom, sajberpankom i ostalim tripovima.”

„Aha” – uzvrati Vitomir.

Žena je ljubopitljivo gledala u Vitomirovo lice, potom i negde ispred njega. Ništa nije pitala.

„You are not yourself! Jesi gledao?” – zvonio je Grdanov glas.

„Ne” – reče Vitomir.

Slagao je. Tačka koju je glumica izvela u foajeu jednog neuglednog pozorišta dobila je naslov You are not yourself. Bila je pijana ili drogirana. Ili i jedno i drugo. Na rukama je već tada imala ranice, nekakve načete crvene poderotine, neku gadnu natrulinu. Prisećao se Vitomir. Tako se smrt pokazuje: u ustima, jak kiseli zadah, u ustima bez jezika. Setio se samo da je celokupna predstava govorila o 90-tim godinama, da je kino-projektor predstavio jedan isuviše artističan film brzih klipova, i da je haotičnost tog filma zapravo predočavala antiinformativnost, juriš na izazivanje šoka kod malobrojne publike koja je jednako, i na početku kao i na kraju, ostala ravnodušna i tiha.

Grdanova žena, mislim da se zvala Marija, počela je svojim piskavo-melodičnim glasom da muca, najpre polako, kao da je tražila intonaciju, a zatim sve skladnije i brže. Govorila je o nastupu, o značaju poništavanja, o smrti, o nekakvim uticajima koji podstiču razvoj glumačke karijere, o životu uopšte, o životu kao sceni, o sceni uopšte, o tome kako je putovala sa jednim amaterskim pozorištem.

Vitomir je više nije čuo. Zagledan u dubinu njenog lika, u one kosine koje su se spajale iza njenog pogleda, u tačku koja nije nacrtana, ali je vidljiva, u odsjaj te tačke. Gledao je u blesak između očiju, želeo da vidi, pravio se da sluša, nije hteo da naruši njenu želju da priča. Grdan je dopunjavao njen rastresit govor rečima.

„Kontejner, videobim, dekolaž, zubi, cut-up, đubre, ne, sistem, konzerva, postorganic, Merlin Menson, a ne Merilin Monro, kiša, vagina…”

Vitomira je stresla poslednja reč. Zašto?

Vagina, sakrivena rupa, pratilica tela, telo, žena, nastavio je Vitomir u ritmu Grdanovog popisa. Nošenje pola, polni identitet, mešanje, kiborg.

Dugo nije legao pored neke žene. Bilo je proleće, on je hodao ustaljenom marš rutom od stana do domaće kuhinje. Seo je za svoj sto i naručio teleću čorbu. Ona, Luča, bila je u džemperu boje nara. Miris kuhinje, utaložena patina, prašina, zadah kuvanog jela, vlaga, zveket lonca, vrtoglavica njegove jeftine i tajne večere. Te noći su ležali na otomanu njene babe, u stanu broj 8. Pijana Luča mu je pokazivala svoj pupak, srebrni lančić oko struka sa priveskom polumeseca, ožiljak od boginje na unutrašnjoj strani butine. Slušali su muziku svojih očeva, treptali u mraku kao kad se trepće pred san, ljubili se kao u romanima, on je pomalo zvučao kao Merso, dakle siromašan komfor, inertnost i sunce. Setio se Fride Kalo. Luča je ličila na nju. Tamne spojene obrve, crna kosa, težak miris tamnoputog tela. Često jedna žena dozove drugu, mislio je Vitomir. I sada mu se tako učinilo. Luča je prizvala Fridu Kalo, nelepa Marija je prizvala Luču. Hromi ideali, pomisli. U Luči je bilo nečeg isuviše tromog, lenjog, štetnog. I sve mu se više gadila ta njena nepažnja, loše navike, mlaka krv. Vagina! Reč je ponovo odzvonila.

Vitomir je otvorio oči. Bio je sam. Novine su bile otvorene na slici mrtve glumice, i popijena kafa na stolu, skorena u dnu JNA šoljice. U prvi mah nije mogao da se seti trenutka kada su Grdan i njegova Marija otišli. Žamor, gungula, sve se to spojilo u Vitomirovoj glavi u jednu vrelu i bezobličnu masu mekog i nerazvijenog tkiva.

Ustao je, sklonio talas plave kose sa čela i izašao na vazduh. Sada je već trezvenije mogao da primeti da je Marija zapravo govorila o nečemu vrlo interesantnom. Govorila je o sceni na kojoj se odigrava ono što svi zovemo život, ali isto tako i o sceni na kojoj ne postoji život, i biće da je to morao reći jer bi sada tako rekao. Rekao bi da nije u redu život stalno stavljati na scenu, jer je na sceni sve konačno, bez ikakve mogućnosti da se nešto poremeti onim životnim okolnostima koje su tako poznate životu, neuništivim životnim slučajnostima, koje su uvek iznad nas, i koje nas iznova začuđuju.

Trebalo je stići kući. Hronotop sreće. Jutro.

Spavao je bez sna. Praznina se ustalila.

Radio Beograd 3 – …Druga posleratna generacija… (šuštanje)… donosi izvesnu ozbiljnost. Klima oslobođenog i rasterećenog učinila je da se stvara nova tradicija, lična, nezvanična i subverzivna. (Šuštanje). Već kod najistaknutijih predstavnika intelektualne manjine došlo je do vidne potrebe za nečim jedinstveno obnoviteljskim, kako bi se dotaklo dno arhetipa, nesvesno kolektivnog, dno zaboravljenog sna… (šuštanje)… kako bi se aktivirao nacionalni deo pamćenja, i kako bi se krenulo putevima Rilkeovog dictuma da se pesme stvaraju od uspomena… (šuštanje).

Vitomir je uzeo tefter. Neko vreme je prevrtao stranice. Tražio je beleške od sinoć. Ništa. Praznina. Tabula rasa. Bio je sasvim siguran da je napisao nekoliko redova iz savremene umetnosti. Setio se Fride Kalo, oka sa tri zenice, ’75-e godine, znao je pouzdano da je Rocky Horror pripadao kemp generaciji, da ga je čudilo njegovo telo, telo od kojeg je stvorena slika, figura, stav, boja i koža. Rocky Horror je svoje telo preparirao i zaveštao stilu života, Rocky Horror je bio idol svoje generacije, destruktivan i lud.

Rastrojstvo čula, setio se Vitomir.

Ustao je ljut i prek. Gurnuo papuču. Skinuo sa šporeta vrelu vodu, stavio čaj i preklopio.

Da li je sinoć bio u kafani, pitao se proveravajući ukus u ustima kao kad se proverava ukus vina, ostaci kafe, duvan, suv jezik, bio je. Grdan i Marija su se ljubili, a on je pričao o glumici.

Trebalo je krenuti.

Uvučeno dvorište, kapija koja je pucala pod zubima mehanizma, u dnu zgrada Instituta u kojoj je Vitomir radio već nekoliko godina, u poslednje vreme na analizi Izoleksičkih linija sa mladim asistentom Goranom. Jezička ambulanta od nekoliko visokih prozora, mračna i prostrana. Ušao je bez kucanja i seo za svoj radni sto na kome se već nalazilo nekoliko otvorenih leksikona. Goran je veselo doviknuo „Stiže li?!” To je bila crnomanjasta prilika, dlakava, tvrda, okretna, očiju otvorenih i ukočenih.

„Da.” – odvrati.

„Bila je jedna mlada žena.” – reče Goran kao uzgred.

„Ko?”

„Mlada i po mnogo čemu simpatična žena. Nisam upamtio ime. Kaže da je važno, da te mora videti. Ostavila ti je cedulju, tu, na stolu.”

Na papiriću je pisalo „Nisam te zatekla. Sedeli smo u Dardaneliju” u potpisu Grdanova žena.
Ništa.

„Kada je bila?”

„Čudim se da se niste sudarili u dvorištu, ipak je to naše dvorište dovoljno dugačko, i računicom bismo mogli…”

To znači da sam bez diskusije bio u kafani, i da smo razgovarali, i da sam rekao sve ono što sam i mislio da kažem, da je i ona pričala, kao i Grdan, da ih nisam umislio, ili sanjao, da ih nisam zaboravio.

Nekako mu je došlo lakše.

A zašto je dolazila? Da nisam rekao nešto što nije smelo da se kaže. Najzad, otkud ona zna gde ja radim? Rekao joj je Grdan. Ili sam ja nehotice spomenuo, sinoć, u razgovoru.

Onda se prisilio da misli o toj noći, o tome šta je radio kada se vratio kući u njegov hronotop ćutljive sreće, i da li je to uopšte bila sreća, i o tome, opet, šta je sve rekao sinoć, da li je njegovo uzbuđenje bilo u rukama, glasu, da li je pokazao nemir, ili je sve svoje slabosti vešto sakrio iza čiste košulje koju je obukao taj dan i koju nosi evo i sada. Na manžetnama se već vide tragovi nežne prašine i flekice znoja.

Treba raditi. Rad spasava, mislio je Vitomir.

Postigao je odličnu kvotu za danas, učinio je sve što je mogao, nije mislio na sinoćne događaje, Grdana, Mariju, Luču. Spas i mir, onaj koji dolazi kao nagrada. Tiho je voleo sebe u sebi, blagoslovenog, novog. Veče, neka toplina mu kola žilama.

Krenuo je ka domaćoj kuhinji. Na ulazu je zatekao Grdana i Mariju. Nije se iznenadio. Zatekao ih je u razgovoru, u nekakvoj prepirci koju su pokušavali da prikriju. Nespretno, stišavajući bes tajne, njihova tajna ljubakanja po kafanama, tajnu u tim poljupcima.

Trebalo je reći nešto što su svi troje prećutali.

„Hoćemo li na tu teleću čorbu?!” – upita Grdan muklo, raspoloženjem koje ga je mučilo a mogao ga je ovom srećnom prilikom i odložiti. Marija, pored njega, ovaj put je imala samo telo, sve drugo je bilo potisnuto i nevažno. U Vitomiru nije izazvala nikakvu želju, nasladu, požudu, ne. Njeno telo je imalo izvesnu opasnost, senku nekakve tajne, i bolne tajne, koja se, može biti, maločas među njima otkrivala, i iz koje je raslo predosećanje, strepnja. Da, moralo je biti nešto crno i gadno.

Onda je Vitomiru došlo do svesti da im je sinoć zapravo obećao ovaj susret, da je njegov običaj jeftine večere u domaćoj kuhinji, nenarušen, gotovo kanonizovan, sada imao ući u nered ovog čudnog para, i da se ta podudarnost objašnjavala bez njegovog svesnog učešća u svemu tome. Ali se objašnjavala.

„Ne znam šta da radim?” – požalio se Grdan – „moja žena misli da je previše ljubim. Vitomire, reci, da li bi tebi smetalo da te neko previše ljubi?”

Vitomir je pitanje video kao igru.

„Bi” – nakezio se.

„Čudan svet!” – sablažnjavao se Grdan.

Marija se nasmejala. Vitomir je malo čorbe.

„Upravo se događa ono od čega strahujem. Imam osećaj da ne znam dovoljno, iz prostog razloga što ne znam koliko drugi znaju. Vidiš, Vitomire, ona se sada smeje, ona je gotovo bezazlena, i bezmalo devičanska, otkad je poželela da je manje ljubim, i otkad je sve manje znam kao takvu, promenjenu. Kako se tebi čini? Da li se nešto promenilo od sinoć? A jeste sigurno, sigurno se promenilo, jer smo otišli mojoj kući, i tamo, tamo se desila ta promena.”

Žena ga je prekinula beznačajnim komentarom o vremenu, o tome da na ljude utiče vreme, da je Grdan podložan tom uticaju, i da se ona izvinjava.

Vitomir je mislio na Grdanovu nesreću, ali mu se ta nesreća istovremeno učinila i pomalo smešnom, možda zato što je hteo da je učini podnošljivijom. Mislio je o čorbi, o vrelini, o tome kako mu se lice sigurno zarumenelo, o tome kako je asistentu Goranu, dobro se seća, naznačio da je analizu bilo potrebno završiti do kraja nedelje, a to znači mnogo posla, o tome kako je Grdan u zabludi o ovoj ženi, i kako njena duboka tajna zapravo i nije tajna nego nešto mutno i nejasno, i da upravo to otežava saznanje o njenom suštinskom karakteru pokvarenosti. Eto, rekao je. Opet, pomišlja Vitomir, mi ne znamo šta se krije iza maske drugih. Možda se ova žena iskreno izvinjava, jer je stidljiva. Njeno izvinjavanje se povuklo u spokoj, rezignaciju, sebičnost. Tako je, valjda, bolje, lakše.

„Zašto kriti pupak?” – brbljao je Grdan. – „To mi nikako ne ulazi u glavu. Zašto, kad svi imamo pupak?”

Pupak. Zvonilo je u Vitomirovoj glavi. Pupak. Luča je imala lep pupak. Uvučen, rumen, čist. Voleo je njen pupak i njen privezak srebrnog meseca, i celu arhetipsku priču o ženi i Mesecu, o mračnim folklornim silama, o šumi simbola, isto tako, o plesu tih sila. Da je bila tankoćutna i pronicava, da je zaplesala u duhu tih promena, možda bi sve bilo drugačije. Ovako, u Vitomiru je ostalo od nje nečeg teškog, nečeg što otiče, nečeg tromog i banalnog.

Piskavo-melodičan glas ga je prekinuo. Kao struna, tanana struna ove aljkave i neprivlačne večere, Marijin glas je govorio o tome kako je kontradikcija svojstvena njenoj prirodi, kako je to na mnogostruk način krepi, kako joj to ne dozvoljava da stane, kako je statičnost u stvari ono od čega beži, i kako ne postoji večna istina, niti večni poljubac.

Neke delove je i otezala, zvuk njenog glasa se mestimice menjao u zvuk zvona, najpre u zvuk lokomotive, zapravo u zvuk automata za espreso, konačno u zvuk klimavog točkića na koferu, zvuk koji je dolazio iz dubine grla, iz dubine njenog malog bića, grcav, plačan i prodoran. Govorila je o besputnosti, o tome da ona ne veruje u puteve istine, jer putevi istine su kao pun posed, i velik, kao posedništvo na primer celog Novog Beograda, kao posedništvo Dunava. I sama ta istina bila bi na kraju besplatna, jer istina je poništena samim priznanjem, samom sobom. Istina nam uručuje lažnu nadoknadu. Zubac točkića se okrenuo za jedan stepen, ali i to je nevažno, otezala je Marija. Istina je višak vrednosti. Uostalom, kao da je važno na kom smo zupcu točkića kad je sve točak. Zato i nema tajne.

Vitomir ju je uzbuđeno prekinuo.

„Eto, bio sam u pravu!”

Govorila je o tajni kao o faktoru života, a ne pak kao o skrivalici koja će, ako se otkrije, ubiti, razoriti, uništiti.

Njena tajna je to što je ona žena bez tajni.

Vitomir je nagađao u kom će smeru njena prića ići…

Ali pre toga još nešto. Vitomiru je zasmetalo Grdanovo lažno držanje čoveka koji sluša, Grdanova uplašenost od govora njegove nelepe žene (koja se, pride, preobražavala u pravu lepoticu), Grdanova kriva vilica, nemoćan pogled, vrsta zabezeknutosti. Nemoć pred rešenošću te žene da prizna svoju prazninu. Marija je potom počela da se izvinjava zbog nemoći njenog muža da prihvati nužnost praznine. Zvučala je izveštačeno i hladno. Govorila je drugačijim tonom, koji kao da je dolazio iz tunela, bunara, jame, ko će znati, ili iz kakvog zagušljivog bifea u kome se igra bilijar i popunjava sportska prognoza. Gadno je zvučala.

Vitomir se pribrao. Plašila ga je beznadežnost njegovog prijatelja. Ova čudna i leporečiva žena je uspela da ga slomi. Eto, uništila je sopstvenog muža, a sada se nameračila i na njega, zbog ko zna čega, zbog igre, zbog raznih ženskih sitnica, zbog ideala, a on veruje u reč, u izraz…

Nije li do pre par sekundi mislio, ili rekao, ono što je ova najsvetija grešnica upravo priznala, da ona nema tajni, da je to samo mlaćenje prazne slame, i nije li pravilno mislio kada je u njoj uočio izvesnu klicu nečeg pokvarenog, bludničkog i nemoralnog. Zašto je pristao da ga zavede? Prava tajna se nalazila u Grdanu, sada je on bio nosilac njenog bića. Zašto? Šta je toliko snažno razorilo vedrinu ovog čoveka? Ljubav? Razočaranje? Ali kakva je to smešna povreda, praznina, pih, zar da to bude nesreća, zar da praznina bude izvor njegovih patnji? Ili je razlog baš u tom nepostojanju? Njen izostanak je zapravo Grdanov poraz. Ma ona je samo cinik, zaključio je lakomisleno Vitomir. I postajao sve lakši, oslobođen zlokobnog uticaja ove žene, koja je ozbiljno pretila da će narušiti Vitomirovu ionako bolećivu prirodu.

Mit o muškosti muškarca je odavno srušen, nastavio je Vitomir, gledajući izmrcvarenog Grdana. Najzad, ni žene ne obožavaju baš tako snagu muškarca kao što se obično misli i priča. Senzualno robovanje žene daje uvek pomalo uslovnu, privremenu vlast. To klupko zagrljaja ili razgrljaja (nikada nećemo pouzdano znati šta je), lišava analizu bilo kakve odgovornosti. Šta on to govori? Uvek je verovao u svoju vlast nad ženom, pa čak i onda kada bi u njenoj prirodi uočio skupocen filozofski stav. Vladao je nad tom misli, bio racionalan i pri sebi. Opet, ova nelepa žena je na trenutak učinila da Vitomir oseti svu datost tog trenutka, jedan mali krug sreće, ljubav kao radost, kao nešto čisto, ali i sublimirano.

Šta li znači sada ovo trežnjenje?

Obziri.

Obzir prema Grdanu koji mu se sada činio sasvim drugačiji nego sinoć. Poprimio je izgled starog momka, čak dobronamernog, smušenog. U času kada je trebalo nešto učiniti, bilo šta, u času u kome je sve govorilo protiv njega, protiv njegove tihe prirode (pregažen okovratnik, zbačena leptir-mašna), protiv dostojanstva na koje svaki čovek ima puno pravo, pravo mišljenja, protiv skupa svih njegovih ljudskih, pa i neljudskih kvaliteta, protiv njegove zapremine, protiv onoga što zaslužuje.

Obzir prema sebi? Nije hteo da pridaje svemu ovome važnost koja je samo u jednom trenutku, dakle, u tom malom krugu ljubavne sreće, zasjala kao nešto jedinstveno.

Osveta bi bila kobnija, mislio je Vitomir unapred. Morao bi Mariju naučiti da voli. Pokazao bi joj pakao ljubavne vatre, pa čak, ako treba, i parodiju tog pakla, da joj vrati, samo da joj vrati sve krpice, sva uzaludna buđenja, sve pesme na srpskom, davno prošlo vreme, Svanovu ljubav, Vertera, čak i ubistvo, ako treba, ubistvo, krv, uprljanu, nečistu, plavu. Telefon koji zvoni, pomišlja, Marija ga zove, a on se neće javiti, ne zato što oseća vrelinu osvete ili nekakvo vragolasto sitnosopstveničko zadovoljstvo, nego zato što je hladan i nezainteresovan, zato što misli o drugoj, zato što je rešio iz, ko zna kojih banalnih razloga da se taj dan neće javljati na telefon. Morao bi nemilosrdno, ako hoćete, nemilosrdno da joj zalupi vrata pred nosom, njenim nelepim nosom, da joj stane na tesnu cipelu, da je drmne laktom u prolazu, da joj fljusne čašu s vodom u lice, i da svi vide da su to fleke od ljubavi, fleke njenog poraza, njegovog uspeha… Morao bi, dalje, da je preobrazi u posesivnu ludaču koja ga presreće na putu do njegovog posla, koja mu ostavlja poruke pune ljubavi, molbe, koja ga čeka ispred narodne kuhinje sa tanjirom teleće čorbe, koja umesto njega piše Izoleksičke preglede i obara tezu profesora Tota, koja ne postoji zbog njega, na kraju, ne postoji uopšte, koja nikada nije ni postojala.

Savršen plan, toliko savršen da je dovoljna samo jedna mizerna sitnica da ga osujeti.

Grdan je odjednom promucao da mora da krene, da je već kasno i da je obećao mnogima za večeras.

Ko je taj čovek, pitao se Vitomir. To je čovek koji nikuda ne treba da ide, ali ide. Sve se odigralo isuviše brzo, nije stigao ni da ga pozdravi, nije stigao ni da primeti da je ona ostala.

Tajac.
Vitomir je završavao večeru.

Sa brda se čuo bubanj, u kratkim razmacima, i pištala je zurna, neprekidno, bez predaha. Cigani su slavili.

„Koliko je sati?” – pitao je tek da nešto kaže.

Marija je izvadila iz jeftine crne torbe jeftin ručni sat i rekla „Osam” – glasom iz bifea.

Da li je ovo žena-demon, žena-priviđenje, o tome se mnogo priča, o tome su mu mnogi govorili, o tome je čitao.

„Ja bih sada zaista morao da krenem.”

Vitomir je izleteo na ulicu ne sačekavši odgovor. Primetio je njene oči koje ne zaboravljaju nikoga i ništa, na toj tajnoj večeri, njene oči koje su samo potvrdile da drama između njih još uvek nije završena.

Jutro. Kuća. Hronotop sreće. Afazija.

Radio Beograd 3 – (Šuštanje). Svaka biografija, a pogotovo biografija pisca… (šuštanje)… ako nije doživela milost uobličenja, jeste nužno redukcionizam: jedinstvena i neponovljiva životna priča jednog jedinog i neponovljivog čoveka u jednom jedinstvenom i neponovljivom vremenu, ono dakle što je čini različnom; a idealna i zanimljiva bi bila ona koja bi sadržala u sebi biografiju svih ljudi u svim vremenima…

Probudilo ga je zvono na vratima. Dugo nije imao posetioce. Mamuran, neotrežnjen od sna. San bez sećanja. Probuđen iz praznine, a možda je ipak nešto sanjao, nekakvu udaljenu vatru, u noći, vatru koja se nije dala ugasiti, ili je to bila vatra iz knjige koju je čitao tih dana a na koju je sasvim bio zaboravio, ali se sada setio vatre zbog koje se prave filmovi, zbog koje nastaju svedočanstva, putevi i nemoguće…

Prišao je vratima na kojima nije imao špijunku, grubo otvorio i ugledao Mariju u društvu jednog sitnog mladića.

Marija je sa praga već počela da predstavlja svog, po svemu sudeći, novopečenog muža. Bila je razdragana kakvu je nikad nije video, i u toj njenoj veselosti bilo je nečeg pritvornog, ali i nadasve duhovnog. Učinilo mu se čak zgodno da popije sa njima jutarnji čaj. Nije hteo da razmišlja o tome otkud ona ovde, niti da proverava njihovu igru muža i žene, niti da svim tim pitanjima hladi svoju glavu koja je, maločas, na vratima, ipak bila pogođena gromom iz vedra neba.

Šta je tu je šta?!

Marija je suvereno vodila razgovor o tome kako joj se učinilo da je danas četvrtak, a ne utorak, i kako nikako ne može sebi da objasni zašto je toliko požurila (ili okasnila).

„Vreme, tako, zavara čoveka”, počeo je Vitomir „i onda čovek može svašta da pomisli…” Marija je počela da se smeje, bilo joj je, valjda, sasvim jasno da se Vitomir još uvek nije probudio i da je, po svemu sudeći, sanjao nekakve egzotične snove. Mladić je rekao svoje ime, ali ga Vitomir nije upamtio. Smetao mu je nemir tog mladog čoveka, nemir koji preti. Stavio je čaj.

Pošto se okrenuo posetiocima, primetio je da ovaj ima debeli metalni lanac koji mu je visio niz nogu, kao što običavaju da nose pankeri. Uočio je, dalje, kako njegovo lice ima nešto od iskustva uličnog života. Takve oči, mladalačke oči, koje uvek više otkrivaju nego što skrivaju, nisu mogle da podnesu identitet, a da nije bio po sredi identitet grupe.

Vitomir je zbunjeno počeo da govori. Nasumice. Ređao je sve što mu je padalo na pamet. Samo da provri voda. Bio je žedan. Govorio je o svojim stvarima, o neudobnim papučama, o pregledu Izoleksičkih linija, o Goranu, o tome kako mu se suši jezik i kako po tome zna gde je proveo noć, o sviračima, o Ciganima. Samo da ne spomene Grdana, to nikako. O vodi koja će svaki čas provriti, o čaju iz apoteke, o apotekaru koji liči na Ibzena, o krevetu na kome su iskočile dve žice, o tome kako je sve jeftino i tromo, o tome kako ne voli trome žene, o ženama, nije smeo o tome da govori, zašto nije smeo?, o kući kao o hronotopu sreće, o afaziji jednog svog prijatelja, strašno, o tome kako dugo nije imao posetioce, kako je loš domaćin. Voda je provrila. Skočio je da stavi čaj i preklopio. Ništa nije razumeo.

Marija je ćutala. Mladić je ćutao. Lanac je ćutao.

Šta ovo treba da znači? Da li je ovo pretnja? Zašto? On je još uvek mlad.

Istom kada je to pomislio, celom težinom svoga tela se okrenuo i levom pesnicom pogodio mladića posred lica, i istom se bacio na to koščato telo, koje je dolazilo sebi od udaraca, pomerajući glavu, tražeći vazduha.

Scena.

Vitomir mu nije dozvoljavao predah. Udarao ga je kolenima iz neke njemu neobjašnjive snage, gruvao u rebra, zavrtao ruke, duge i jeguljaste baš kao da su ženske, udarao, udarao, udarao u pod koji je škripao.

Rvali su se nalik psima, grizli međusobno u pomešanom i povremenom odsustvu glave i repa, da bi mladić uzvratio. Petar je konačno pao u njegove ruke, bile su to teške, gvozdene ruke. Mariju niko nije čuo.

Prekid filma.

Tup bol u vilici i nogama. Petar je ležao na podu celom dužinom svog vitkog tela. Potom je pomerio ruku, uz sav oprez, i sklonio svetli val kose sa čela. Oči su mu bile zatvorene. Ponavljao je You are not yourself, u strahu da više neće moći da uspostavi odnos ni sa kim, čak ni sa sobom. Udaraca više nije bilo, a on se prepuštao tim udarcima. Ostrvljen, izgubljen, nije bio svoj, prešao je u drugi život u kome nema žalosti, niti spokoja. Ponavljao je You are not yourself, u strahu od toga da je sve ovo morala biti nekakva greška. Opet, greške nema, postoji samo ono što ne znamo.

Čaj. Bio je žedan. Ustaće. Ovo nije ništa. Podizao je svoju otežalu glavu, vrtoglavica i nekakvo bespuće. Rasturen nameštaj po sobi odavao je malopređašnju tuču. Ruka je uhvatila dršku i prelila. Ruka više nikada neće biti njegova. Leva ruka, leva pesnica. Bio je žedan. Sav od komadića, od ujeda, isitnjen, kao da se vraća sa onoga sveta. Uporno žedan.

Noga mu je klecnula. Ponavljao je You are not yourself. Smrt. Usta bez jezika. Pas na njenom lancu. Počeo je. Ko je ta žena? Žena-demon. Žena-priviđenje. Moji zubi na njegovom nosu, koji je po mnogo čemu bio sličan njenom. Moj nož na njegovom grlu. Nož? Ko je spomenuo nož? Ko je Marija? Ja nju ne poznajem, a pijan sam njene krvi.

Ne, ti ništa nisi razumeo! Ona je došla da bi te oslobodila. Ona je zato i povela tog svog mladog sabrata kao svedoka, povela ga je kao psa na lancu. Opet nisi dobro razumeo. Tebe je držala na lancu, a njega je povela tek tako, da odmeri snage. Ipak je ona samo žena.

Samo žena? Ne govori takve gluposti! Moram je ponovo videti! Moram razrešiti ovu zlu opreku. Biće da je došlo do greške! Šta se dogodilo sa Grdanom? Ako sam ja ovako završio, kako je tek taj nesrećnik skončao?

Mrlja od krvi na rukavu košulje koju nisam skidao danima.

Košulja je nekada bila bela.

Da li je Goran išta doznao o svemu ovome? Kako je i mogao? Budalo! Sigurno završava pregled Izoleksičkih linija, sigurno i ne misli o tebi.

Koji je danas dan? Petak. Nemoguće. Marija je govorila nešto o četvrtku i utorku.

Setio si se jedne knjige. Čovek je izvršio samoubistvo, gledajući u ragu.

Zašto u knjigama tražiš rešenje? Tamo će te još dublje baciti, potonućeš da se više nikada ne vratiš, o kojoj, uostalom, nisi u stanju sada da misliš. Pogotovo sada.

Konfuzno ti je u glavi. Lezi. Odmori.

„Trebalo je jače da udarim! Jače! Koliko jače? Jače od najjačeg. Jače od racionalnog. Dakle, iracionalno jako.”

I dok su se Vitomiru vrzmale po glavi gluposti koje ili nije dobro shvatao ili nije želeo da shvati, u sobu mu hrupi Goran kao avet, kao svi ti aveti zajedno, koji su ga posetili od jutros.

Taj crnomanjasti mladi asistent, ni po čemu ne otkrivši činjenicu da je ispred sebe imao smoždenog Vitomira, uzeo je prevrnutu stolicu, postavio je na noge i seo. Napravio je jedan pokret koji bi se mogao protumačiti u smislu da on sve zna i da bi suvišno bilo govoriti o celom događaju.

Vitomir ga je ponudio čajem, što je ovaj prećutno odbio.

„Pravdao sam te.” – rekao je Goran mirno. “Rekao sam svima da si bolestan i da ti treba plaćenih nedelju dana.

„Da li da mu se zahvalim?” – pitao se Vitomir.

Biće konspirativan, nema potrebe da komplikuje još više, sada kada se sve završilo.

„Hvala”, reče.

I dodao, You are not yourself, nakezivši se svojom krvavom vilicom.

On je tu glumicu video svega dva puta u svom životu. Jednom na predstavi u zagušljivom foajeu, kada je upoznao jednog mladog engleskog pisca, i drugi put kada su zajedno sedeli u letnjoj bašti zajedničkog poznanika. Tada mu se činila bliska i bezopasna.

Događaj zapravo predstavlja samo polovinu stvari. I to, često, samo onu nebitnu. Tek je bitno ono što se zaista nije desilo, ono što se dogodilo van peripetije, fabule, izvan trivijalnosti same tuče, izvan udova, trupa, glave. Prisetio se bolje i shvatio da je u udarcima, ili između udaraca, zapravo tražio njen lik, da je u trenutku kada je čuo Mariju kako doziva pomoć, zapravo čuo vrisak glumice iz foajea. Vrisak porodilje, kao u romanu, opet se sećao romana, na kraju tog romana, vrisak žene koja se porađa, kao i vrisak deteta koje pada na život, vrisak početka, koji boli. Ali, vrisak je razlog više da se posumnja u važnost tog vriska. Danas je to nepotrebna kataklizma, čist materijalni trošak. Urlik nije više urlik, nego panj, kanta, trotoar, tramvaj, točak, bilo šta. Sve sami fakti. Knjigovodstvo stvarnosti koju je moguće staviti na kantar, izmeriti i izračunati.

Na kraju, Vitomir je spustio glavu u šake, pomislivši na težnju ka savršenstvu forme koju svet može i mora da dostigne, ali, tek, uzgred i slučajno.


Jelica Kiso: (1979.) Objavila knjigu pesama Crna sreća (SKC, Kragujevac, 2010). Dobitnica prve nagrade za poeziju Ulaznica 2009. Piše i živi u Beogradu.

 

 


Pročitajte ostale tekstove ove autorke:
Jelica Kiso, Čovek Fragmenata (Anatomija antinomija, decembar 2011)

Ovaj članak je objavljen u decembru 2011, u okviru temata Anatomija antinomija.

Pročitajte ostale tekstove koji su objavljeni u rubrici Proza.

Povezani članci

Vladimir Bulatović – Slom

Slavko Mali, proza

Jovanka Živanović, Usuditi se

Ostavite komentar