Image default
Mesta i ljudi

Gruzija

Gruzija

 

Piše: Ivana Nešić

 

Početi se mora od početka, to jest od sletanja na aerodrom u Tbilisiju, glavnom gradu Gruzije.

Odmah na aerodromu imate menjačnice sa ne baš sasvim užasnim kursom i trafike koje prodaju sim kartice. Putnicima preporučujem da odmah tu kupe karticu s internetom i da budu mirni i srećni.

Pošto smo iskusni putnici koji se svuda dočekaju na noge i ukupno govorimo ili natucamo jedno pe-šes jezika, rešili smo da se pogađamo za taksi u 5 ujutru po kiši. Pogodili smo se baš dobro i taksista nas je odvezao, ali se na kraju ispostavilo da nema da nam vrati kusur pa se sam častio taman za onoliko koliko smo se pogodili. Na još krajijem kraju se ispostavilo da nas je dovezao do dobrog broja ulice, ali do pogrešne ulice.

Taksisti 1 :  Turisti 0.

Ako se neko pita kako je moguće da nismo videli koja je ulica u pitanju, pod 1 bio je mrak, pod 2 gruzijski alfabet.

Stigli smo u Tbilisi baš za Vrbicu i onda svratili u crkveno dvorište da vidimo šta se tamo radi. A tamo narod kupuje neko zelenilo, a popovi blagosiljaju, ne štede svetu vodicu. Sećate se onog klipa kad pop blagosilja kompjuter?

E to.

Gruziju inače odlikuje nekakvo turbo pravoslavlje. Svaki pop je mini zvezda a ako mislite da se kod nas ljudi dramatično krste kad ugledaju crkvu – ništa još niste videli.

Prva stvar koja vam zapravo upadne u oči dok šetate gradom je arhitektura, odnosno upadljive razlike između starog i novog, ruiniranog i tek napravljenog. Za mnoge kuće se pitate kako još uvek stoje, a onda shvatite da se u njima normalno, ili nekako već, živi.

Njima su suprotstavljene baš moderne zgrade.

Tu su i ostaci socijalističke arhitekture. Na primer sedište Narodne banke. Jedna od najlepših zgrada koje sam ikada videla.

Tbilisi je mnogo lepši nego što sam očekivala iz svih priča. Vidi se da se trude da ugode turistima, a turista je zaista mnogo, u centru ne možete da vidite Gruzina.

Znam da je malo sad nezgodna tema, ali i oni imaju gondolu koja vodi preko reke pa na tvrdi grad na brdu. Vozila sam se dvaput i nije mi žao!

Na brdu do kog gondola vodi je spomenik Majke Gruzina, mnogo je lepa.

Na jednom drugom brdu, jer Tbilisi je okružen brdima, je monumentalna istorija Gruzije, spomenik pokriven reljefima najvećih vladara i prosvetitelja, ali i Isusa i svih svetaca, jer zašto da ne.

I ima puno lepih stvari, na primer u nekim restoranima uz večeru igra folklor, a to je nešto što zaista vredi videti.

I naravno, hrana. Ulična hrana je dobra. Uglavnom se svodi na hleb zapečen sa sirom, odnosno kačapuri. Hrana u restoranima je dobra, tu već ima razno. Sve je dobro, a i povoljno.

I, uprkos priči kojom sam otvorila ovaj putopis, i prevoz je dobar i povoljan. Za 12 dinara se vozite metroom. Za 200 dinara prokrstarite grad taksijem. Dobro je znati.

Nakon Tbilisija plan je bio jednostavan: otići do banje Boržomi, s nekoliko usputnih stanica. Ali to što je nešto jednostavno ne znači da ne ume da potraje.

Prva stanica je bio manastir Mtcketa.

To je je neko opako hodočasničko mesto, nezaobilazno i tako, ima veliki kulturnoistorijski značaj, opasano je zidovima kao manastir Manasija. Ali, Manasija je malo bliža, preporučujem da odete da vidite kako su super zidovi ako već niste.

Ima mnogo lepe ostatke kamene plastike, ako sam dobro razumela, ovo je jedno od prvih mesta gde se ona tako koristila.

Mislim, ne znam ni šta bih vam tu rekla, osetila sam se kao na ekskurziji u osnovnoj, mislim da nam je pravoslavlje baš slično. Kupila sam babi tamjan, nisam se slikala s papagajem i majmunčetom i to bi bilo to.

U geografiju se malo razumem, a u geologiju još dosta manje, ali mislim da mogu da kažem da je ovo jedan kraški predeo. Stene su pune rupa, kao i putevi, uostalom. Dakle, stene su pune rupa, što su dovitljivi monasi u prohujalim vremenima iskoristili da od tih rupa naprave mesta za odlaganje, stanovanje, verske obrede i ne znam šta još jer nemam naviku da uzmem onaj audio-gajd, a možda bi trebalo. Ovo je jedno od najpoznatijih takvih mesta. Zove se Upstilshe, i nije čudo što nikako ne mogu da zapamtim kako se zove.

Takođe, to je mesto gde sam osetila jedan od top 5 vetrova svog života. Mora da i on doprinosi toj eroziji.

Nakon svih tih svetih i hodočasničkih mesta, ravnoteže radi, Staljinov mauzolej i rodna kuća u njegovom rodnom Goriju.

Mauzolej je dosta impresivan sam po sebi, spolja i iznutra, ali eksponati mi se nisu nešto dopali. Slike njegovih učitelja i školskih drugara i raznih državnika, pa onda skulpture, tapiserije, pa darovi koje je dobijao (Tito je dobijao bolje), pa posmrtna maska u izdvojenoj prostoriji.

Rodna kuća je izdvojena i trošna, i pokrivena nadstrešnicom koja je i sama sad već trošna. Ima tu neke simbolike. Valjda.

Tu je i njegov vagon. Rečima kustoskinje „udoban, ali ne i raskošan”. I to je istina. Očekivala sam nešto malo razmetljivije.

Nakon voza u kola, pa pravo napred za Boržomi banju.

Boržomi je najpoznatija gruzijska kisela voda.

U kafani ne naručujete kiselu nego kažete boržomi. I okej je, samo je dosta slana nekako. Elem, logično je bilo posetiti čuvenu banju Boržomi, videti te mineralne izvore i popiti malo s njih, pa smo to i uradili.

Put do tamo je ista isticijata Ibarska. Čak i kućice i kafanice pored puta liče.  I taman kad pomislite da ste stigli u Ušće, ispostavi se da ste stigli u Boržomi i obuzme vas tiha jeza kad pomislite “šta ću ja ovde tri dana”.

Međutim, ispostavlja se da je ružan samo noviji deo. Stari deo je u suštini park, šetalište, dva izvora, jedan s toplom, drugi s hladnom vodom.

i žičara do velikog panorama točka.

I to je zanimljivo. Ovde skoro svi gradovi imaju po panoramu. Tokom celog puta nijedna nije radila, a toliko sam želela da se vozim. Na kraju sam im svima naplatila po povratku u Tbilisi. E!

Elem, šetalište je mnogo lepo, ide kroz park pa kroz šumu i  na kraju se nalazi bazen s toplom vodom koji radi i leti i zimi. Ali, bilo je hladno, a kabine za presvlačenje daleko, pa je prošlo bez kupanja. Pretežno ruska klijentela je izgledala kao da ne mari za zimu.

Ali, iako i sada ima turista, Boržomi je očigledno mnogo popularniji bio pre stotinak ili više godina. Romanovi su imali rezidenciju tu, a ova Vila Promaja je bila njihov konjički dom. Nisam sigurna šta je konjički dom, ali tako mi je rekla neka bakica, iako je nisam pitala. (Nisam sigurna ni da mi je to rekla, ne znam ruski baš.)

Tužno je ali je i lepo jer nekako je lako zamisliti raskoš koja je tu vladala i kako je bilo lepo i onda može da se zamisli i da ponovo može biti lepo.

I ne znam šta još. Evo prelepi enterijer kafane koja je druga najbolja u Boržomiju Tripadvajzor ako pitate. Ima 4 stola od kojih su 2 u separeima. Kad kažem separeima, mislim budžacima.

Boržomi je poslužio kao polazište za druge zanimljivosti od kojih je svakako najzanimljivija Vardzia. Baš kao i u Upstilheu, i ovde su monasi iskoristili osobenosti terena pa su u steni napravili saće – naseobinu.

Samo veliku!
Tu im je bila i crkva, tj. još uvek je aktivna. Pored crkve ima zanimljiv tunel za evakuaciju na gornji kraj stene. Kad kažem zanimljiv, mislim da nipošto ne bi trebalo kretati tim putem ako imate i najmanju naznaku klaustrofobije.

U povratku smo još videli i Rabati, veliku tvrđavu koja opasuje građevine iz najrazličitijih perioda i u najrazličitijim stilovima. Navodno je iz 9. veka, ali internet kaže da je većina građevina iz 17. i 18. Eto. Istorija!

Meni kombinacija raznih stilova nije bila baš najprijatnija, ali ima ovu zlatnu kupolu koja je dosta vadi.

Iz Boržomija – za Kutaisi. Usputna stanica –  Čijatura. Možda se tako čita, ne znam.

To je jedno rudarsko mesto. Ali pošto svi rudari nisu mogli da se nasele u njemu jer je kao kanjon, u Staljinovo vreme su se, logično, napravile žičare da narod lepo može da živi na brdima.

U stvari ne znam, možda je narod prvo živeo po brdima pa su posle napravili žičare da lakše silazi. Te žičare su stare, ali i dalje normalno funkcionišu, na svakih 10 minuta (osim kad ne rade). Vožnja je besplatna, čak i za turiste. Iako sam stekla utisak da lokalci prosto ne veruju da bi neko želeo da se tu nađe turistički. Ali ostaci sovjetske civilizacije jesu veoma veoma zanimljivi. A onda mi se učinilo da možda i nije lepo da se tako posmatra nečiji svakodnevni život, ali već smo bili tu, a sama stanica, iako stara i oronula, još uvek pruža neke impresivne prizore.

Uz poneko kreativno rešenje naizgled nepostojećeg problema:

Dalje. Šofer je insistirao da vidimo ovu crkvicu na steni pa smo je i videli.

Ako sam dobro razumela tu svake godine živi po jedan monah i ne silazi nego mu čekrcima dostavljaju hranu i  potrepštine i to, ali ne znam, čudno mi to, kako bre živi u crkvi?

I tako sve do Kutaisija.

E to vam je jedan izuzetno prijatan grad. Svi deluju opušteno i ima baš dosta zelenila i kao da nije ista zemlja kao Tbilisi.

Od znamenitosti ima fontanu na kružnom toku i crkvu. Ta je crkva dosta stara i dosta je bila rušena pa je u dvadesetom veku počela rekonstrukcija. Rekonstrukcija je išla u više etapa i različito je izvođena, već prema tome šta je kad bio trend. Naročito je zanimljiva severozapadna strana kod ulaza, koja je bila sasvim porušena, pa su rešili da ne zavaravaju narod, nego su napravili modernu konstrukciju koja nosi stari deo i galeriju i to. Meni to dosta ubedljivo izgleda, naročito u kombinaciji sa starim delom i srednjovekovnim svetlosnim efektima i svime.

Gradski prevoz mnogo lepo funkiconiše i košta 50 tetri, odnosno 12 dinara. Uglavnom idu mali kombiji, mada ima i buseva. E sad, stvar je u tome što se vožnja plaća kod šofera i to na izlasku iz vozila što dalje znači da ispadate dosta nekulturni ako po svaku cenu pokušavate da uđete na prednja vrata.

Ne kažem da sam to ja, ali ne kažem ni da nisam.

Prvobitni plan je bio da se u Kutaisiju ostane 2 cela dana, da bi se jednog dana obišao kanjon Okace, a drugog propali sanatorijumi Chaltuba, obližnje banje.

Iz razloga što se tu negde pao i Uskrs, kanjon NIJE RADIO u subotu, nedelju, pa ni ponedeljak. Kako kanjon može da ne radi, pitate se vi? Evo i ja se pitam, ali to je to što je.

Umesto kanjona, samo Chaltubo.

To je dvadesetih godina 20. veka postalo jedno popularno lečilište s termomineralnom vodom. I danas je aktivno i hoću da puknem od muke što nisam išla da se okupam ali vremena nije bilo (a čak sam i kupaćicu ponela). Ozbiljno, ako idete za Kutaisi, što može da se desi jer ima direkt let iz Budimpešte, ostanite malo duže tamo i svratite u banju. Ima radonsku i magnezijumsku vodu i nemam pojma za šta je to dobro, ali garant je dobro.

E ali.

Iako je banja i dalje aktivna, nije ni blizu onoga što je nekada bila i za šta je zamišljena. Taj grad je u suštini pokriven ogromnim parkom i tu i tamo po parku su razbacane grandiozne zgrade koje su bile hoteli i kupališta, a sada su ništa. U neke od njih je moguće ući. U druge je moguće ući ako se dogovorite s čuvarom.  Neke su naseljene izbeglicama iz one situacije s Abhazijom. I u njih je moguće ući, ali možda nije lepo remetiti ljudima privatnost.

Od napuštenih zgrada imamo ovo, što izgleda kao komad betona u parku, zgodan za toalet i zmije. Ništa, ali ništa od spolja ne može da vas pripremi na osećaj kada siđete niz par stepenika i nađete se u okrugloj građevini pokrivenoj kupolom. Iako je par stepenica ispod zemlje, svetlost unutra je predivna.

Svuda oko vas su nekakve tvorevine kojima možete samo da nagađate namenu. Ja nagađam da su ovo bile kadice za kupanje tom radonskom vodom, a da je u sredini svakog od ovih osam cvetova od kadica bila fontana, kao i u sredini same zgrade. Sad je ne mestu te fontane smokva koja ima i male smokvice i da vam kažem, da je ovo kojim slučajem igrica ta smokva bi progovorila i dala mi zadatak. Ipak, to se nije desilo što je šteta jer bi ova priča postala znatno zanimljivija.

Hoteli spolja izgledaju grandiozno i ruinirano.

Iznutra sve to, ali i mnogo više.

Nekakva mešavina raskoši i propasti od koje osetite vrtoglavicu.

Osećaj kad idete mračnim oronulim stepenicama i odjednom se nađete u pravoj pravcatoj pozorišnoj sali, predivno osvetljenoj dnevnom svetlošću, neopisiv.

Na ovoj slici ste o istom trošku mogli videti i bogorodicu čiodama prikačenu za auto. Apsolutno sam sigurna da nas je u nekim slučajevima ona izvadila, kao npr. ono kad smo zbog odrona vozili levom stranom puta prema tunelu a onda je iz istog tog tunela izašao auto bez svetala, jer realno šta će mu svetla, kratak je tunel.

Sirene igraju veliku ulogu u saobraćaju, ali nisam uspela da rastumačim postoji li tajni jezik sirena ili je sve stvar intuicije. Tri su glavna razloga za trubljenje: 1. zdravo druže moj. 2. pretičem te, pomeri se malo desno da ima mesta i za tebe i za mene i za ovog iz suprotnog pravca i 3. makse kravo, oli? (mislim na pravu kravu, iz nervoze se zapravo trubi manje nego kod nas)

Pozitivne stvari: pauze se prave često, ali mislim da je to zato što se šoferu puši. Ali i to je pozitivno jer ne puši u vožnji, nećemo da se pravimo da se to kod nas ne dešava. I na jednoj od pauza je bilo da se jede! Jesmo čekali 45 minuta na lepinjice sa, čini mi se, kajmakom, ali baš su bile lepe lepinjice i morale su da se podele sa ovim cirkuskim psom koji ih baš vešto hvata u vazduhu.

A onda nazad na put.

Mene je zapalo pomoćno sedištance.

Inače mi nije smetalo baš previše, ali kad smo došli do serpentina, koje su zaista najužasnije serpentine kojima sam imala priliku da se počastim postalo je kritično. Nažuljila sam koske na mestima na kojima nisam znala da imam koske, a kamoli da je do njih moguće dospeti.

Lep pogled na planinske vrhove Kavkaza je donekle potirao lep pogled na kanjon odozgo.

Sva sreća te nije bilo bankina ili sličnih gluposti da ga ometaju. Okej lažem, bile su bankine od žice, postavljene sigurno po nekoj dobroj logici, a to što je ja ne uviđam je već samo moj problem. Okej, možda ne samo moj jer je jato mladih Austrijanaca iz kombija dosta preplašeno ćutalo na tom delu puta. Ćutali su verovatno jer su shvatili da će se istim putem morati i nazad.

E ali, stvar je u tome što se ne mora. Ako npr. rešite da se iz Mestije vraćate za Tbilisi direktno,  ima mali avion koji nije ni skup. Ima samo tu manu što mora da se rezerviše dosta unapred. 20 dana unapred nama nije bilo dovoljno pa smo za Tbilisi morali drugačije, ali to je već sasvim druga priča koju ću vam ispričati nakon što saznate šta se može u Mestiji.

Na prvi pogled – ništa!

To je majušno i strašno siromašno mesto, s mnogo lošim internetom. Mislim da velikim delom zavisi od stočarstva. Ne internet nego selo. Tokom prve šetnje između kuća odsvuda su lajali veliki psi, a onda je, a ovo ne izmišljam, i neka svinja lanula i pobegla. Ali to je dobro jer su psi bil ograđeni a svinja nije, nemam pojma šta se radi ako svinja jurne na tebe?

O surovosti i siromaštvu predela i ljudi nedavno je snimljen i film. Zove se Dede i verovatno može da se mazne negde s neta. U selu može da se pogleda u više kafića, ali pošto naplaćuju kao da je IMAX a ne kućni projektor, zid i tvrde kafanske stolice onda ništa.

Ono što se najčešće fotografiše u Mestiji su ovi tornjevi koji su služili za odbranu.

 

Koga nije mrzelo da se lomata čak do gore da ih napada? Ne znam, ali mora da su ih tornjevi na kraju puta solidno iznenadili.

Međutim, glavna nije stvar u tome šta možete da vidite u samom mestu. Stvar je u planinarskim turama oko sela. U ovoj pokrajini se nalazi 4 od 10 najvećih vrhova Kavkaza. Ima dnevnih i višednevnih tura, sve su s mnogo velikim usponima i baš baš lepim predelima.

Može se, na primer, otići do glečera. Put prema glečeru je veoma lep. Uz to, prolazi i kroz terene koji su toliko skloni odronima da sam u ne više od dva sata videla početak dve lavine i desetine kamenova koji su spontano rešili da krenu da se kotrljaju nizbrdo. I jedan i drugi zvuk su mnogo strašni i veoma ne želite da se nađete s te strane planine. Mislim da niko tamo i ne ide.

Nismo baš stigli do glečera jer je još uvek sneg, a mi u neadekvatnoj obući.

Može se otići i do prelepih planinskih jezera. Prvi deo puta je najstrmiji uspon koji sam u životu doživela, ali je mnogo lep.

Nismo baš videli kakav je drugi deo puta niti stigli do jezera jer je još uvek sneg, a mi u neadekvatnoj obući.

Mestija je zimski turistički centar. Ima žičaru koja vodi do skijališta, koje je u letnjoj sezoni polazna tačka za planinarsku turu, ali je u toku bio remont pa se ni tamo nije moglo. Što ja nisam sigurna da je loša stvar jer gore je i dalje sneg, a mi u neadekvatnoj obući…

Baš šteta što nismo ostali još koji dan, ko zna dokle sve ne bismo uspeli da stignemo. Jer je sneg, a mi u… Shvatate već.

Ali bez obzira na to, šetnje su lepe. Pejzaži veoma liče na švajcarske Alpe.

Turizam je još u začetku, ali već se dovoljno začeo da meštani shvate da turisti timaju mnogo više para od njih i da te pare treba uzeti. To dalje znači da će lepinjica sa sirom koja u centru Tbilisija košta 2 larija, ovde koštati do 8. Pošto nema ničeg drugog, to verovatno znači da ćete tih 8 larija i platiti kao bela lala.

I eto, to bih vam imala o tome. Iskreno: ako vam nije do alpinizma – ne morate da se mučite dovde. Ali ako volite – vredno je puta, i više od toga.

U stvari ima još i ta zanimljivost što su u Mestiji psi svuda. Okej ima vezanih koji čuvaju dvorišta, ali ima i mnogo lutalica. Malo je poražavajuće kad se penjete 3 sata, duša vam izađe na nos, stignete do odmorišta i tamo zateknete kera koji čeka da ga nahranite užinom, a posle vidite da je taj psić otpratio neke druge turiste do podnožja i sada se veselo vraća uzbrdo jer ko zna koliko ga još užina gore čeka. I tako ko zna koliko puta na dan. Nije ni čudo što su stalno gladni onda.

Inače, to su najčešće prilično veliki psi.

Istovremeno, lokalne krave su prilično male i šetaju se svuda slobodno,tako da povremeno izdaleka nisam bila sigurna jel nešto tele ili pas.

Odnos Gruzina prema uličnim psima je dosta ljubazan. U nekim gradovima im stave minđušicu (što možda znači da su vakcinisani i sterilisani, ne znam) a u nekim ne, ali vole ih i ne diraju ih, a ni psi ne diraju ljude. I to je baš lepo. Samo što su turisti nekad preneraženi malo.

U Mestiji ima još i jedan muzej, ali od silnog planinarenja nije bilo vremena za njega.

Generalno, dosta zbunjujuće mesto. Ali ipak, lepo je kada npr. šetate sporednim uličicama i gledate svoja posla, i odjednom shvatite da neko ipak bdije nad svima nama.

Do Tbilisija se dakle vraća na dva načina: aviončićem koga nema za sve ili maršrutkom donekle pa noćnim vozom odnekle.

O maršrutki sve znate.

Vozila nas je do Zugdidija u kome nema ništa sem bukvalno najgoreg muzeja na svetu. Muzej u kome se čuvar, biletarka, kustoskinja i čistačica užasno zaprepaste kad vas vide, iznerviraju jer su morali da ostave telefon ili šiće i pale svetla u sobama u koje uđete, doduše tek kad ste pri kraju, ali nema veze i tako nema šta da se vidi.

Ali, od Zugdidija kreće noćni voz sa spavaćim kolima.

Pošto su železnice Gruzije savremena institucija, kupili smo karte preko neta. Pošto nisu dovoljno savremena institucija, ispostavilo se da mesta 16 i 17 nisu u istom kupeu. Na sreću, Kinez iz mog kupea izgleda nije ni znao gde treba da bude, pa je vožnja mogla da se nastavi mirno, sve do zore. A to što su vam neki rekli da dobijate papirnu posteljinu, to se ispostavilo kao gorka neistina.

Iz Tbilisija možete kući, možete i za Jerevan, što smo mi učinili.

Ali, to je već neka druga priča.


Ivana Nešić je književnica, istoričarka umetnosti i prevoditeljka. Rođena je 1981. u Ćupriji, živi u Beogradu, ali se kao kod kuće oseća na još nekoliko mesta. Za knjige iz serijala o Miki, „Zelenbabine darove“ i „Tajnu nemuštog jezika“ dobila je nagrade „Neven“, „Trg od knjige“ i „Rade Obrenović“.

 

 

 


Ovaj članak je objavljen u junu 2019, u okviru temata RUSKI LIBARTES.

Pročitajte sve članke objavljene u rubrici Mesta i ljudi.

Povezani članci

Aleksandra Anđelić: Vrućina posle 3

Vesna Smiljanić Rangelov: Put na Alpe, nažalost nezaboravan

Petrograd i Moskva to su srca dva

Ostavite komentar