Piše: Dragana Paunović
„Apocalypsis“, „apocalypto“ grčki je prevod hebrejske reči “gala” i znači otkriti, saznati, spoznati istinu, ali znači i otkriti pokriveni deo tela. Originalno značenje apokalipse nema, dakle, prizvuk katastrofe ili kraja sveta, već ima smisao kontemplacije, otkrivanja istine, nadahnuća.i
Spisateljstvo Henrija Milera je apokaliptično i to upravo u ovom, integralnom smislu, otkrivanja, raskrivanja sveta, njegovih pokretačkih i destruktivnih sila. Milerova proza odlikuje se slobodnim, esejističkim stilom, koji neki autori nazivaju čak nepismenim: „Henri Miler piše kao da je upravo otkrio abecedu.“ii On hita da zabeleži što više, piše logoreično, bombastično i mahnito.iii Nejasna je granica između fikcije i autobiografije. No upravo takva slobodna, necenzurisana proza jeste apokaliptična; ona prelazi granice stila, forme, fikcije, morala i istine.
Apokaliptički ton ima značenje otkrivanja istine i obnaživanja: pisac ga koristi u oba smisla. On otkriva suštinu haotičnog sveta koji ga okružuje, njegova ograničenja, licemerje i slabost, ali podiže i tkaninu sa ljudske polnosti. Razgolićavanje ljudskog tela i njegovih funkcija može delovati agresivno, zastrašujuće i uznemirujuće – Sud u Americi je proglasio Henrija Milera pornografom i zabranio štampanje njegovih romana. Erika Džong pravi interesantno zapažanje kako „moderni čovek laska sebi da je slobodan i da poseduje izbor. Jedan od dokaza neslobode je i duboka površnost seksualne revolucije, koja se nikad nije oslobodila krivice i anhedonije.“iv Apokaliptički, raskrivajući manir Milerove proze uznemiruje slobodom govora: „Dok promatram Van Nordena kako na nju navaljuje, čini mi se da gledam nekakav stroj kojemu su zupci iskliznuli. Prepušteni sami sebi, oni bi ovako mogli vječno nastaviti, vječno mleti i klizati, a da se nikada ništa ne dogodi, sve dok neka ruka ne isključi motor. Pogled na njih, sparene poput dvije koze, bez i najmanje iskrice strasti, kako melju i melju bez ikakva razloga, osim petnaest franaka, ispire iz mene i posljednju mrvicu osjećaja što ga imam, osim neljudske želje da zadovoljim svoju radoznalost.“v Razotkrivanje počiva na više nivoa. Ogoljena telesnost seksualnog čina pred posmatračem, zatim otkrivanje besmisla tog čina, kog ne pokreće strast nego novac, čin mehanizacije Erosa, gubitak skrivenog, tananog u putenosti, gubitak tajne telesnog odnosa. Na kraju, razotkrivanje posmatrača, nosioca apokaliptičnog glasa, on otkriva da se u njemu samom gubi ljudskost i ostaje ono neljudsko.
Apokaliptički ton u književnosti uvek je autopoetički, on pored teme kojoj prilazi prožima i samu sturkturu teksta,vi jezika, pisanja i iskustva prisustva teksta. Takav je i ovde slučaj. Ton otkrovenja dopušta Mileru da obuhvati više od samog pisanja, da stvori mitologiju. On je doveo do savršenstva mit o prognanom piscu, gde siromaštvo, otpadništvo i boemski život garantuju profesionalni spisateljski integritet.vii „Nemam novaca, nemam prihoda, nemam nade. Ja sam najsrećniji čovek na svetu. Pre godinu dana, pre šest meseci, mislio sam da sam umetnik. Više to ne mislim, sad jesam.“viii
Ta mitologija je raskrivajuća, proročka, pisac u razodevanju počinje od sebe i od sopstvenog teksta, balansira između fikcije i ispovesti, filozofije i pripovesti, ne drži se čvrste forme i teče u velikom broju zasebnih tokova. Henri Miler podjednako opaža svet i pripoveda o njemu i opaža i raskriva sebe u odnosu sa svetom.
Spisateljski, polu-autobiografski svet Henrija Milera počiva na mitologiji boemstva i siromaštva u dva geografska prostora: Parizu i Sjedinjenim Američkim Državama. „Rakova obratnica“ je piščev prvi roman objavljen u Parizu 1934. godine. U Americi je bio zabranjen sve do 1964. godine zbog optužbi za opscenost i pornografiju. „Jarčeva obratnica“ix je napisana četiri godine kasnije i doživela je istu sudbinu kao i Milerov prvi roman – objavljena je u Americi tek 1961. godine. Kao što centralni deo sveta počiva između dva povratnika ili obratnice, tako i Milerov privatni svet počiva unutar ovih povratnika – između Pariza i Bruklina, evropskog i američkog duha. Njihova spona leži u identifikaciji Pariza i predratnog Bruklina – slobodu koju je Miler osetio u Evropi, doživeo ju je i u detinjstvu u Bruklinu.x„Jarčeva obratnica“ obuhvata dvadesete godine prošlog veka u Njujorku, kada je Miler radio u u kurirskoj službi. Roman sadrži i sećanja na detinjstvo i u njemu Miler iznosi filozofska viđenja i stavove o američkom duhu i kulturi, koje će uporediti sa evropskim duhom u „Rakovoj obratnici“. U prvom romanu, on opisuje potonje događaje iz Pariza tridesetih godina, opisuje prosjačenje, siromaštvo i život na ulici. Iako je Miler u prvom romanu prosjak, a u drugom zaposleni otac porodice, granice njegovog sveta su iste u oba romana. Naime, Henri Miler se okružuje istom scenografijom na oba kontinenta: ulica, kafana, bordel, jeftin hotel. Marginalne prostore naseljavaju marginalni ljudi. Estetika ružnog dominira. Negativan estetski prostor inicira osećanje kraja i propasti sveta. Iako je primarno značenje hebrejskog „gala” – „otkrivam”, „iznalazim”, svaki apokaliptički spis ima eshatološki diskurs. Time, Milerova estetika odgovara modernijem značenju apokaliptičkog tona, u smislu dolazećeg kraja, kako to Miler kaže „rak vremena koji izjeda svet“.xi Apokaliptička poruka je prenesen glas, ona je uvek u dolaženju, nju u biblijskom kontekstu prenose anđeli. U proznoj mitologiji Henrija Milera nema anđeoskih figura, on je nosilac glasa o nadolazećem kraju, o svakodnevnoj apokalipsi. Miler je stvarao apokrifnu književnost. Ona odstupa od pravila, nije nimalo konzervativna, otkriva crnilo i glib, otkriva rak i propast sadašnjeg trenutka i njegovu beskrajnu trajnost i sporu smrt. Taj prostor Mileru omogućava da „lišen aktivne uloge u životu“xii otkrije istinu o svetu i sebi. Otkrivanje istine je blisko prosvetljenju uma, nadahnuću. U biblijskom smislu, otkrovenje je svetlost: „…i noći više neće biti, i neće trebati svetiljke“xiii. Apokaliptička svetlost koju Milerov glas pronosi je svetlost ekstaze. Negativni prostori koje pisac uzima za svoj mitološki okvir kontrastirani su prema potrazi za svetlošću. Prosvetljeno stanje za kojim Miler žudi je ekstaza pisanja, kretanja i življenja. To je ushićenje slobodom i razodevanje sveta u potrazi za Erosom. „Kada bih uzeo tvoj štap, ovakav osrednji kakav jeste, i probušio njime malu rupu u tvom boku, mogao bih sakupiti dovoljno materijala da napunim Britanski muzej. Mi zastanemo na pet minuta i progutamo vekove. Ti si sito krzo koje se protiskuje moja anarhija, pretapajući se u reči. Iza reči je haos.“xiv Sloboda leži u prostoru, Eros prebiva u ljudima. Henri Miler odaje počast ljudskoj nesavršenosti. Prema njoj se odnosi sa romantičnim i ironičnim idejama: on vidi sreću u svetu koji se raspada. Rak vremena izjeda svet, kraj je neminovan, sve je nagrizeno, načeto i trulo. U tom univerzumu večitog kretanja ka kraju Miler iznalazi da Eros u čoveku i drži ga živim. „Učini bilo što, al neka to stvara radost. Učini bilo što, ali neka to rodi ekstazom. Pohota, zločin, svetost: životi mojih obožavanih, propast mojih obožavanih, riječi koje su ostavili iza sebe, riječi koje nisu dovršili, sve što su vukli za sobom, dobro i zlo, tugu, nesklad, gorčinu, sukobe koje su stvarali. Ali iznad svega, ekstazu!“xv
Apokaliptička poruka je istina o kraju i kao takva, ona je nužno i istina o istini.xvi Izvesne feminističke studije greše kada kažu da je Milerov glas o istini isterivanje maskuline dominacije.xvii Henri Miler ne iznosi proklamatorske poruke, sem one apsolutne. Otkrivanje apsolutnog i najava sporog, dolazećeg kraja su filozofske misli, koje Henri Miler pretače u proročke.
Njegova proza je kontemporarna upravo zbog sveobuhvatnog kretanja ka istini. „Zar nije posve nevažno kako čovjek otkrije istinu ako je se dočepa i drži u životu?“xviii Milerovo otkrivanje sveta je proza mraka i svetlosti, niskosti i veličine. Iako pisac kaže da put do istine nije važan, veličanstvenost njegovog stvaralaštva, njegovog apokrifa velika je koliko i apsolutna istina.
iDerida, Žak, „O apokaliptičnom tonu usvojenom nedavno u filosofiji”, Oktoih, Podgorica, 1995. str. 10.
ii Rexroth, Keneth, „Introduction to Henry Miller’s Nights of Love and Laughter”, Signet, 1955. str. 2
iiiJong, Erica, „ The Devil at Large” Grove Press, New York, 1994. str. 46.
ivIbid. str. 26.
v Miler, Henri, „Rakova obratnica“, BIGZ, Beograd, 1985. str. 142.
viDerida, Žak, „O apokaliptičkom tonu usvojenom nedavno u filosofiji“, str. 64.
viiMeisel, Perry, „A dirty young man and how he grew“, New York Times review, New York, 1991.
viiiMiler, Henri, „Rakova obratnica“, str. 7.
ixMiler, Henri, „Jarčeva obratnica“, Otokar Keršovani, Rijeka, 1968.
x Rexroth, Keneth, „Introduction to Henry Miller’s Nights of Love and Laughter”str. 3.
xiMiler, Henri, „Rakova obratnica“, str. 186.
xiiMiler, Henri, „Rakova obratnica“, str. 151.
xiiiNovi zavet, Komisija Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne Crkve, Beograd, 1984. XXII, 5
xiv Miler, Henri, „Rakova obratnica“, str. 16.
xv Miler, Henri, „Rakova obratnica“, str. 244.
xviDerida, Žak, „O apokaliptičkom tonu usvojenom nedavno u filosofiji“, str. 56.
xviiJong, Erica, „ The Devil at Large”, str. 57.
xviiiMiler, Henri, „Jarčeva obratnica“, Otokar Keršovani, Rijeka, 1968. str. 186.
Dragana Paunović, rođena 1986. Završila je master studije na Filološkom fakultetu u Beogradu na odseku za komparativnu književnost. Živi i radi u Šangaju gde je uključena u književne krugove. Prevodi poeziju, piše i objavljuje kratke priče i vizuelnu umetnost.