Image default
Proza

Igor Marojević – 25 godina ljubavi

– Marice!

– Mitre!

Laza Lazarević

Dima i ja smo se upoznali u gimnaziji. Počeli smo da se zabavljamo jer smo se sviđali jedno drugom i imali sličan ukus a i roditelji su nam se poznavali. Za godinu dana veze dovoljno smo se zbližili da zajedno letujemo na Krku i jedno drugom budemo prvi. Nismo se razdvajali sve dok Dima nije otišao u vojsku. Posećivala sam ga u kasarni u Somboru kad god sam mogla, i nekoliko puta u prekomandi. I on je dolazio na odsustva. Mnogo mi je nedostajao, ali pokušavala sam da se koncentrišem na učenje: bila sam upisala Hispanistiku na Filološkom fakultetu. Pošto mi je španski zvučao seksi – melodičan kao italijanski ali nekako mnogo muževniji – bavljenje takvim jezikom mi je možda namirivalo bar deo izvesnih životnih potreba.

Vrativši se iz vojske, Dima je počeo da studira Sociologiju na Filozofskom fakultetu. Dok sam ja redovno davala ispite, on je izlazio i radio: umeo je da uveče zaglavi s društvom a ujutro, preko Studentske zadruge, rmbači kao berač voća, ili novinski kolporter, na kraju i kao novinar. Često je igrao basket s ortacima. Bile su to bezbrižne godine kad smo uživali u novom talasu, neoromantizmu i Kišu i zajedno izlazili u SKC.

Dima je bio tek na trećoj godini kad sam se kao diplomirani hispanista zaposlila na Kolarcu. Bila sam mnogo odgovornija, ali njega su ljudi brže prihvatali pošto je bio uvek simpatičan, pun učtivih osmeha i ljubaznih reči kakve baš svako želi da čuje. Možda zbog takve prisnosti koju je širio, svi su ga zvali po nadimku, uključujući i mene.

Počeli smo da živimo zajedno čim sam dobila prvu platu. Moji roditelji su nam ustupili prizemlje porodične kuće na Senjaku. Zadržali su zasebni ulaz i prvi sprat za sebe a baka ionako nije izlazila iz potkrovlja.

Koleginica s Kolarca, Tereza, fanulja novog španskog filma, pozajmila mi je nekoliko videokaseta. Filmovi Pilar Miro i Pedra Almodovara dopali su mi se pričom o ženama koje u jednom siromašnom i mačističkom društvu imaju snage da uzmu stvari u svoje ruke i nadjačaju muškarce. I Dima je gledao sve te filmove i rekao mi da su OK. Bolje je razumeo španskimentalitet otkako smo na letovanje otišli na Ljoret del Mar umesto na Krk. Već je bilo opasno ići u Hrvatsku.

Došao je rat. Što je na televiziji bilo više mrtvih ljudi a napolju devalviranog novca, naš položaj bio je apsurdniji. Oko kućne ograde su nam se motali sumnjivi tipovi koji su nam nudili milione maraka za kuću i plac dok smo se jedva krpili od tatine, mamine i bakine penzije i moje plate na Kolarcu. Dima nije mogao da nađe posao. Osim braka i ljubavi prema roditeljima, jedine lepe trenutke pružalo mi je ponovno gledanje novih španskih filmova i klasika koje sam kupila tokom letovanja u Ljoretu.

Zatrudnela sam slučajno, iako smo i Dima i ja želeli dete. Tek tad sam se presabrala. Senjak mi je do tada izgledao kao jedino beogradsko naselje čiji spokoj ulica, domova i žitelja hladi vrelu krv probisveta koji u njega svraćaju ili se doseljavaju. Što sam više u sebi nosila novi život, stara gospoština Senjaka mi je delovala nemoćnije. Setila sam se scene iz jednog španskog filma u kojoj fašisti dolaze u kuću nekih bogatih civila. Ovi isprva deluju nadmoćno u svom tom komforu da bi se brzo razjasnilo koliko njihova dobra i životi zavise od ćudljivosti njihovih gostiju. Senjak mi je već izgledao toliko opasno a ja sebi u njemu nalik na biće što preživa proizvod po čijem je stogovanju naselje i dobilo ime. (Čak je i nastalo da bi u njemu bilo držano varoško seno.) Ljudi kakvi su hteli da kupe našu kuću delovali su mi kao mnogo krvožednije životinje. Imala sam ja pravo da budem ovca ali ne i da žrtvujem dete koje ću roditi! Nije dolazilo u obzir da živi u zemlji gde bi na svakom ćošku moglo poginuti! Dima se složio da daljim boravkom u Srbiji čovek unapred potpisuje ugovor na razne neprijatnosti. Mnogo mi je pomagao, a roditelji su me podržali kao i uvek. Želeli su da se bar mi iščupamo. Baku ionako niko nije ništa pitao. A i da jeste, možda bi mu, u nekom svom filmu, „odgovorila“ kako je 1945. goloruka zadavila četnika.

Prvom matonu1 koji je u obilazak kuće došao u odelu prodali smo je za milion maraka. Trgovci nekretninama su tvrdili da sam plac vredi više, ali žurilo mi se da pobegnemo od hiperinflacije i ratova. Jedva sam uspela da roditeljima i baki kupim po stan u novogradnji u istoj zgradi, na Banovom Brdu. Ako sam njih stambeno zbrinula, Dimu sam učila španski. NaKolarcu sam upoznala neke ljude iz ambasade pa sam mogla da se raspitam za španske programe studija.

Dima i ja smo poslali prevedenu i overenu potrebnu dokumentaciju na barselonsku Autonomu. Pokušala sam da upišem ono što volim u svom omiljenom gradu: kad smo bili u Ljoretu, otišli smo do Barselone i oduševili se. Gradska plaža nažalost nije bila ništa posebno. I Dimu i mene su mnogo više od mora privukla Gaudijeva zdanja puna čas vijugavih čas oštrih oblika kamena, gvožđa, ostakljene i gole keramike i drugih maštovito korištenih materijala, zahvaljujući kojima su stanovnici katalonskog grada živeli u pravoj bajci. Na kraju su mene naAutonomi primili na postdiplomskim studijama iz Novih tendencija u hispanskim kinematografijama, a Dimu na nekima vezanim za Sociologiju. Studentske vize smo dobili na osnovu upisa.

Dala sam otkaz na Kolarcu i poslala Dimu u Barselonu sa sudski prevedenim i overenim ugovorom o prodaji kuće da ne bismo rizikovali da ga uhapse dok bude stavljao tako velike pare u banku kad mu ih prebacim. Trebalo je i da u Barseloni nađe nekog advokata ili bilo kog drugog da mu objasni kako to izvesti, da se na Autonomi raspita za naše studije i obiđe agencije za nekretnine. Ubrzo mi je javio da je preko našeg sveta u Barseloni došao do Albanca Ilira čiji se poslodavac i stric Agron bavio prebacivanjem velikih svota uz visoku proviziju. Plan je bio da njemu dok bude u Peći uplatim ceo iznos iz Beograda i da toliko novca Dima u istom momentu u Barseloni uzme od Ilira. Nazvala sam ujaka s kojim sam u to vreme bila u intenzivnom kontaktu: preko njegove privatne agencije za bezbednost unajmila sam tri telohranitelja da bi proces kupoprodaje, transporta i čuvanja novca protekli bez iznenađenja. Ujak mi je posle dva–tri dana rekao da je saznao da je Agron sposoban čovek koji ima moćne bratance napolju i uživa zaštitu države Srbije. Transakcija je obavljena zaista hitro i lako.

U Barseloni su me dočekali Dima, oko 50 miliona pezeta i kasno proleće koje je ceo grad obavijalo mirisom lipe i varikine. Dima je bio kaparisao stan na Karmelu, u jeftinom kvartu. Cenu je spuštala slaba snabdevenost naselja, njegova udaljenost od centra Barselone i to što je stare zgrade derutnih fasada na okuci pretvorenoj u ulicu, od druma i vozila u punoj brzini delio najobičniji trotoar širine metra. Zgrada u kojoj ćemo živeti izgledala je kao da je neko pod srednjovekovno utvrđenje nakrivljeno zbog opasnog nagiba i trošnosti, kao neku maštovitu štaku u poslednji čas podmetnuo trnjem obrasli zidić koji je spajao zdanje sa zatvorenom prodavnicom obuće. U toj zgradi smo za osam i po miliona pezeta neto kupili stan od 40 kvadrata i skoro isto toliko platili reforme i novi nameštaj.

Dima nam je zamrznuo početak studija za oktobar iduće godine. Administracija fakulteta nam je sumu za školarinu skidala u mesečnim ratama s novog računa koji smo zajedno otvorili u banci La Kajša. Sredili smo seguridad sosijal pokazavši u opštini ugovor o kupovini stana. Zbog takvih stvari smo i registrovali stan na oboje. U istoj opštini smo se i venčali. Kumovi su nam bili Ilir i Tereza, koja je zbog naše preskromne svadbe skoknula iz Ljoreta gde je u septembru uplatila jeftin turistički aranžman.

Porođaj je protekao u najboljem redu, brzo i bez previše bolova. Medicinsko osoblje bilo je mnogo ljubaznije i predusretljivije nego što sam mogla da zamislim iz priča mojih retkih drugarica koje su se porodile. Tek kad sam donela dete na svet, shvatila sam koliko sam srećna što sam se preselila iz Beograda u Barselonu. I ja i ćerka smo se mnogo dobro osećale. Dima i ja smo joj dali ime Ines, da i u Španiji i Srbiji zvuči kao domaće. Poslednje nam je bilo važno zbog roditelja.

Dima je bio uz Ines i mene, mada je nalazio vremena i da za neku firmu putnicima metroa deli reklamne letke i razne prospekte. Ali radio je samo danju, da bi mogao da se bavi Inesinim noćnim buđenjima bar koliko i ja. Nekako smo izgurali godinu dana takvog života. Onda je počeo semestar.

Autonoma je izvan grada: Dima i ja smo morali da bar sat vremena u jednom pravcu donde putujemo dvadesetčetvorkom odnosno renfeom. Kad nisam imala predavanja išla sam u teretanu. Mesecima sam se znojila ali mi se na kraju na telu nije videlo da sam se porodila. Kad sam morala da budem odvojena od Ines, oko nje su se starale „kengurke“ koje smo unajmljivali. Dve nedelje im je pomagala moja majka. Tek kad sam videla s koliko pažnje i respekta se brine o Ines, shvatila sam kako mi je dala toliko pravilnog vaspitanja i ljubavi. Iako su mi to bili najlepši trenuci od preseljenja, mama, Dima i ja smo na kraju na njegovu incijativu zaključili da je stan mali za sve četvoro. Tada me muž prvi put u životu ujeo za srce. „Gospođo“, rekao je mojoj majci uz infantilan osmeh: „šta reći: kad su čeljad besna, i kuća je tesna!“ Možda nije znao kako da inače saopšti da mu je krivo što njegovi roditelji koji su imali troje dece i petoro unučadi, zbog siromaštva i cajtnota ne mogu da se posvete Ines, pa se tako glupo našalio s mojom majkom, koja je mogla da se posveti unuci. U svakom slučaju, mnogo ju je uvredio.

Dima je napustio studije ne konsultujući me. Tvrdio je da je zaposlenje u agenciji za istraživanje tržišta pravi potez. Bila je to ista ona firma za koju je honorarno delio reklamne materijale po metrou a kasnije i ankete po raznim delovima grada. U okviru periodičnog procesa evaluacije zaposlenih i saradnika, HR firme ga je valjda zvao na razgovor i procenio da se Dimino prebacivanje norme u deljenju anketa i obezbeđivanju odgovora ispitanika duguje njegovoj radinosti i sosijabilidadu. Firma je s njim potpisala ugovor za stalni radni odnos i počela da ga konsultuje za reklamne bilanse i pitanja interne revizije kao i oko dizajniranja reklamnog materijala i sastavljanja anketnih pitanja – uopšte, publiciteta.

Kod mene je bilo manje uzbudljivo. Odlazak s Đudit i Argentinkom Karolom u fakultetsku menzu značio mi je vrhunski provod.

Bombardeo Srbije me pogodio manje nego što sam očekivala. Tata me umirio tvrdnjama da je Banovo Brdo bezbedno. I mama je bila u redu, bar tako je zvučala. Da se ne bih previše sekirala za njih, probala sam da se fokusiram na magistarski rad, koji je nosio naslov Paralele između španskog filma osamdesetih i jugoslovenskog šezdesetih i sedamdesetih godina.

Na kraju sam magistrirala. Bila sam vrlo zadovoljna radom ali su profesori iz komisije na odbrani samo primetili da nikad nisu čuli za slične analogije i nahvalili moj španski. Prijatelj mog mentora mi je na koktelu za proslavu odbrane rekao da univerzitet Pompeu Fabra za dva meseca organizuje simpozijum Evropske kinematografije. Učinilo mu se da bi se deo mog rada uklopio u taj okvir. Zapisao mi je link sajta s podacima o simpozijumu i svoj broj telefona, koji nisam iskoristila. Mislim da bi mentorov amigo ispoljio i više naklonosti, da me Dima povremeno nije osmatrao sa sumnjičavim izrazom lica.

Glavni sadržaj sajta Pompeu Fabre bio je ispisan na katalonskom. Ja nisam znala taj jezik: sva moja predavanja na Autonomi bila su na španskom. I na Karmelu, kraju punom došljaka iz Andaluzije, govorio se praktično samo kastiljanski. Međutim, sa sajta Pompeu Fabre taj jezik je bio praktično izgnan. Tako sam otkrila da ono što sam do tada opažala kao puki dijalekat španskog, neki krugovi smatraju važnijim od zasebnog jezika. On im je bio i zaseban jezik i sredstvo borbe protiv većinskog u državi. Svoj tekst za simpozijum sam sačinila od onih delova tezine gde sam pravila paralele između radova reditelja iz bivše Jugoslavije i onih koji su kreirali na španskom, ali u Kataloniji. Da bih u sve to uključila priču o filmovima na katalanu, u najbližoj videoteci sam nabavila a onda i pogledala neke radove Bigasa Lune i Venture Ponsa. Povukla sam i paralele između tih reditelja i Pavlovića i Žilnika. Zaključak je glasio da u slučaju njih dvojice, čiji su filmovi ideološki oprečni radovima većine srpskih reditelja – nacionalista, sličnosti između srpskog i katalonskog filma mogu da budu i ideološke. Tekst je sada mogao biti po gustu nacionalista s Pompeu Fabre koji su, inače, mislili da to nisu. Ali bio je i dalje lišen strukture. Prožela sam ga tezom da ono što je srpski film unutar eks–jugoslovenske produkcije, to je katalonski na Iberijskom poluostrvu. Pomenula sam približan broj žitelja Katalonije i Srbije ignorišući ogromnu razliku broja stanovnika Španije i bivše Jugoslavije. Kako bih srpstvo dopunski prikazala manjinskim konceptom što je u odnosu na španstvo bila i katalonština, tekstu sam priložila bibliografiju ispisanu gde god je bilo moguće na ćirilici. Budući da je i dalje bio mnogo površniji od mog magistarskog rada, bila je to verovatno spasonosna strategija. Nedelju dana otkako sam poslala tekst na sajt Pompeu Fabre dobila sam povratnu poruku s čestitkama na kvalitetu priloga i pozivom za učešće na simpoziju.

Nazvala sam Đudit i zamolila je da izdvoji par sati za mene. Došla je na Karmelo, prevela mi tekst na katalonski i učila me kako se izgovara. Snimila sam je na diktafonu, koji je Dima nabavio zbog posla. On nam je skuvao ručak i stigao da pravi društvo Ines i da joj spremi večeru.

Slušajući Đuditin snimak svog teksta trudila sam se da naučim da ga na perfektnom katalonskom izgovorim de memorija.2 Ali samo učenje jezika nije mi išlo. Možda i bi, da me Dima često nije dekoncentrisao pitanjima vezanim za svoj posao. Pokušavam ja da izučim nepravilne glagole katalonskog, a on počne da mi čita sadržaj neke ankete koju je sastavio. Tako sam gubila vreme za učenje jezika. Na kraju sam na katalanu većinu toga razumela ali španski mi se umetao u sve pokušaje da kažem prostoproširenu rečenicu. Zato sam na Pompeu Fabru otišla s tremom.

Kad je na simpozijumu došao red na mene, tekst sam izgovorila bez greške. Aplauz je bio ogroman, ali su usledila pitanja drugih učesnika i retke publike, na katalonskom. Tu mogućnost sam previdela. Na srdačna pitanja koja nisu zahtevala objašnjenja odgovarala sam „Si!“ Na ista takva s negativnim predznakom, odgovorila bih: „No!“ Na ona najsloženija koja nisam razumela odmahivala sam rukom izušćujući zgranuto: „Oh!“

Neki su me na koktelu posle izlaganja otvoreno ignorisali. Drugi su me gledali kao da bi mi se javili kad bi bili sigurni da razumem katalonski. Neki su mi jednostavno prilazili da me pohvale na tom jeziku. Za razliku od svih njih, profesor na Pompeu Fabri Ljuis Pužol obratio mi se na španskom. Rekao je da je moje predavanje bilo interesantno i da bi ozbiljnija analiza dve kinematografije mogla biti zanimljiva i za katalonsku publiku i akademske krugove. Predložio mi je saradnju na tekstu o toj temi i napomenuo da je simpozijum sastavni deo njegovog projekta Evropske kinematografije, podržanog direktno od Evropske Unije. Rekao mi je da ćemo još pričati o tome, dao mi vizitkartu i, odmerivši me od glave do pete, dodao da odavno nije video tako pametnu a lepu i zgodnu ženu.

Tek kad sam se vratila kući, poželela sam da mu uzvratim na interesovanje. Prisetila sam ga se s izvesnom čežnjom čim mi je Dima rekao da hoće da otvori firmu i unapred na godinu dana iznajmi poslovni prostor između Karmela i Centra. Osim tih troškova, trebalo je platiti i depozit i reforme.

– Na svom poslu više ne mogu da napredujem – rekao mi je. – PR firme su budućnost, ko ne sme sam da krene u posao nek propada. A i: bilo bi fer da uložimo u moje pozicioniranje koliko smo uložili u tvoje. Nisam mogla da se prepirem jer sam bila umorna. Inače smo sa Ines pričali ja na katalonskom, a Dima na španskom, da kći što tečnije govori oba jezika. Kad smo se svađali, pričali smo srpski. Otkako je Dima odlučio da nam dokusuri ušteđevinu svojim poslovnim avanturama, njen maternji jezik je postao dobar gotovo kao i španski, a mnogo bolji od katalonskog.

Dimina neodgovornost i sebičnost oslabili su moju odbranu na Ljuisovo udvaranje. Kad smo se drugi put našli u gradu, otišli smo u njegov stan. Živeo je na Sariji, u kraju koji mi je izgledao kao švajcarski ili danski pueblo3 iz bajke ili s interneta, što je u ovom slučaju jedno te isto. Te noći sam Ljuisu odolela zbog Ines, jer je bila temelj mog braka sa Dimom, ali i pošto sam imala grižu savesti što sam je zapustila. Bila je sve neobičnija. Nije bilo neurednijeg deteta. U obdaništu se potukla s jednom devojčicom rodom iz Palestine. Mada sam možda Ljuisu odolela ne samo zbog kćerkice nego, naprosto, i zato što je bio gojazan.

Ubrzo ni na to više nisam obraćala pažnju. I tu mi je pomogao Dima koji je skupa s kolegom, Kolumbijcem Hesusom, napustio stari posao. Čuli su se doslovno na pola sata, ili i češće. Dima je iznajmio poslovni prostor, otvorio firmu i zaposlio Hesusa kao pomoćnika i savetnika. Prvi zadatak mu je bio da proveri ko od njihovih potencijalnih klijenata nema PR–sektor. Čim je on obezbedio deo tih podataka, Dima je počeo da telefonom zove direktore javnih preduzeća, upravnike klinika, novinare i vlasnike medija, agencija za nekretnine, agencija za zbližavanje, pronalazače, glumce, funkcionere društava za zaštitu životinja, toreadore… Pre svakog poziva bi tražio da ćutim. Sagovornicima je nudio usluge pominjući unapređenje njihovog poslovnog profila kao kakav refren. Nekima koji su imali problema s poslom nudio je efektan „krizni PR“. Uvek je preko telefona, pa i kad bi ga neko od potencijalnih klijenata zvao u ponoć, zvučao simpatično i veselo, kao u doba studija. Ali visina njegovog računa za mobilni pa i našeg fiksnog, bila je sumorna. Neke od svojih sagovornika Dima je vodio na ručak o našem trošku. Više puta sam ga u prolazu čula kako u toaletu, verovatno ispred ogledala, vežba razgovor koji će voditi na poslovnom ručku. Izradio je skupe oker–posetnice s krupnim nazivom firme (Gerilja) i za to platio dizajnera. Dok nije počeo da svakodnevno ide na posao u lokal koji je Hesus mojim novcem osposobio za rad, često sam mogla da ga vidim kako čita i iseca jutarnju štampu i slaže fragmente iz nje u nekakav album. Bistrio je i selfhelp priručnike, poslovne i stručne publikacije i gledao emisije o biznisu i druge informativne emisije, tok–šou programe, Operaciju trijumf ili Velikog brata, zapisujući u agendu nešto što je video u tim idiotskim prilozima. U pauzama čitanja i gledanja se istezao i pravio krugove glavom i serije trbušnjaka ili mi pričao o svojim sveže sklopljenim planovima s klijentima pominjući izraze koje nisam razumela: pres–kitkorporativna lestvicanetvorkinghosting i neizbežnistoriteling. Bila je to jedina forma pažnje koju mi je tih dana poklanjao! Nakratko je ošišao dugu kovrdžavu kosu, koja je osim perfektne linije bila najlepše što je imao, i pustio tanke i špicaste zulufe. Ni dok je izgledao bolje nisam imala previše želja jer mi je bio odveć poznat: kao da nisam spavala s mužem nego s bratom, kao da nisam imala normalan bračni seks nego incest. Ali otkako je Dima počeo da izgleda i ponaša se iritantno, bio mi je tuđ i skršila se moja poslednja odbrana pred Ljuisovim šarmom, upornošću, kulturom, izvesnom muževnošću i pribranošću, poziciji u društvu i – kad smo se već zbližili – ponudom da mi napiše pismo preporuke za stipendiju za koautorstvo teksta Tretman žrtve u katalonskim filmovima o Građanskom ratu i filmovima o NOB–u i za neke administrativne usluge njegovom odseku. Izraz NOB se Ljuisu mnogo sviđao, iako ga nije do kraja razumeo. Stipendija bi tekla od oktobra, otkad bi on mogao da mi ustupi poneki čas na Savremenim tokovima i međusobnim uticajima u evropskim kinematografijama na magistarskim studijama o evropskom filmu koje je Ljuis otvorio kao segment projekta Evropske kinematografije. Dotična predavanja će zvanično voditi on. Kad sam to poverila Đuditi, utešila me je pričom da je stil nekih od čuvenih dela pripisivanih Gaudiju poput crkve Sveta familija, Palate Gvelj, Kuće Batljo ili Pijace slobode zapravo osmislio arhitekta Fransesk Berenge. On navodno nije mogao da bude njihov zvanični autor već samo pomoćnik slavnog arhitekte, između ostalog jer nije završio fakultet. Za razliku od njega, Gaudi je diplomirao.

– Ni genije kao Berenge nije bio potpisan za deo tuđih, „Gaudijevih“ radova, pa ne moraš ni ti za neka „Ljuisova“ predavanja – zaključila je.

Zaista sam dobila stipendiju i neku vrstu posla, a time i izgovor za kasne dolaske kući, mada ni Dima nije ranio. U usavršavanju katalonskog koristili su mi česti kontakti sa sekretaricama Ljuisovog odseka u vezi s apsurdnim poslićima koje sam radila u okviru bedne stipendije: analizirala sam koliko puta su lokalne političke partije pomenule reč „film“ u okviru predizborne kampanje 1999. ili za koliko se procenata ređe u barselonskim medijima pominju žene nego muškarci. Da bih jednom probala da se kvalifikujem za Ljuisovu asistentkinju, upisala sam doktorat o trošku fakulteta. Tako sam na Pompeu Fabri bila ne samo administrativna radnica i – nezvanično – profesorica, nego i studentkinja, i spisateljica–koautorica: moje je bilo da skupim što više građe o partizanskim filmovima a Ljuisovo da je unese u tekst koji smo radili za broj 32. 2 američkog časopisa Film&History. Rekao mi je da ta revista izlazi dva puta godišnje i da je visokoindeksna: objavljuje samo osam odsto priloga od onih koji joj stižu. Kad bih Ljuisu i–mejlom poslala podatke o temi, vraćao bi mi tekst premrežen pitanjima oko pojedinog srpskog ili hrvatskog filma. Neke od njih sam našla u filmotekama Pompeu FabreAutonome ili Đeneralitata, a neke naručila preko interneta. Tako sam radila tekst s Ljuisom i u isto vreme sticala znanja i poboljšavala svoja predavanja. Inače bih imala problema s nekim fanatičnim studentima, ljubiteljima raznih drugosti, koji su napamet znali opuse Pitera Gotara i surovog Rusa Balabanova. Na njihova pitanja mogla sam da odgovorim na jedini način koji me u tim momentima činio superiornom spram priučenih katalončića:

–Ne razumete vi – govorila sam im – problem slovenske duše!

Od mnogih aktivnosti koje je trebalo da me naprave što boljom rezervnom profesorkom, studentkinjom i administrativnom radnicom, autoricom, Katalonkom i ljubavnicom, nisam imala vremena ni za šta drugo. Kad mi je Dima jednom rekao da se Ines ukakila, bila sam toliko umorna da sam smogla snage samo da ga pitam:

– Zašto? Kako?

– Namerno! – rekao mi je muž usplahireno. – Rekla je da je ona samostalna kao i mi, i da kao što ti imaš prava da budeš ceo dan napolju, ona ima pravo da se ukaki i ne obriše gaćice!

Pričao je još nešto ali sam, nažalost, zaspala.

Kod kuće sam samo noćila. Skoro sve drugo sam obavljala na odseku, u fakultetskoj biblioteci, po filmotekama ili u Ljuisovom stanu. U svom sam bila uglavnom obamrla, za razliku od Dime. Em se ložio na novi posao, em je platio stručnjaka da mu napravi sajt za firmu i da mu na njemu otvori i–mejl adresu. Tako je omogućio nekim mojim anonimnim kolegama, kivnim što sam umesto njih dobila stipendiju, da mu pošalju izvesne fotografije. Nisu bile erotske, još manje pornografske, ali nisu bile ni fotomontaže. Na njima smo se Ljuis i ja ljubili, grlili, ili držali za ruke na koktelima, u bioskopu ili na tribinama stadiona Kamp Nou.

Dima je loše podneo vesti. Rekao je da, sve i da napustim Ljuisa, ne može da mi oprosti. Ipak, njegov gnevni zahtev za razvodom dočekala sam mirno. Pošto sam kupila stan od svojih para i bila majka, nisam sumnjala da će se Dima odseliti. Zapanjila sam se kad sam razumela da on traži da ja odem. Rekao je da ima korpus delikti o mojoj preljubi i da se stan vodi na oboje. Po njemu je najpoštenije bilo da se preselim kod Ljuisa.

–Parazitu! Lopove! – viknula bih na Dimu iz čistog mira kad nisam mogla izdržati tišinu u tesnom prostoru koji smo delili. Srećom, na Karmelu sam boravila još ređe nego ranije, jer sam sve češće spavala kod Ljuisa. Ali jednom sam mu se toliko žalila na Dimu da me umalo izbacio. Osetila sam se kao da mi tlo pod nogama nestaje i da gubim poslednje utočište: dugo sam mu se izvinjavala i, kad je zaspao, satima ga grlila i ljubila.

Dok nisam sasvim izgladila odnose s Ljuisom, spavala sam na terasi svog stana koju sam zastaklila od resta ušteđevine. Ostalo mi je dovoljno za iznajmljivanje advokata i prokuradora. Advokat, Pau, nije bio siguran da ću dobiti proces. Bila sam toliko ubeđena u pozitivan rezultat da bih se sudila bez advokata i prokuradora, da je Španski zakon to dopuštao.

Sudija nam je na pripremnom ročištu odmah ponudio da odustanemo od parnice, ili da se sporazumemo. Odbili smo doslovno bez razmišljanja. Toliko različito smo doživljavali međusobni dug da je ispadalo da oboje pred sudijom pričamo gluposti. I on i advokati su nas često umirivali. Ponekad su zbog naših prepirki prekidana ročišta.

Osim odlazaka na Sud i saradnje s Pauom, suđenje je za mene značilo i dovođenje veštaka za procenu imovine i prikupljanje dokumenata koji dokazuju da su pare koje smo uložili u stan i iznajmljivanje lokala za Gerilju moje, stečene prodajom roditeljske kuće. Tražila sam da Dima ostane bez „svoje“ polovine stana i starateljstva nad detetom. Zahtevala sam i da se izračuna vrednost njegovog preduzeća i da mi i ona bude isplaćena jer je otvorena mojim novcem. Dima je od mene potraživao „samo“ moju polovinu stana i gubitak starateljstva nad Ines. I on je prikupio razne dokumente i potvrde – pre svega iz Inesinog obdaništa i bivše firme – kojima je ispunio žutu fasciklu s logotipom Gerilje. Praktično je imao reklamnu kampanju za firmu i na sudu. Koristeći stručnu, PR i marketinšku terminologiju, trudio se da oda utisak učtivog i odgovornog čoveka koji je u stanju da izdržava i sebe i kćerku kojom se ionako jedino on bavi.

– Zahvaljujući mom novcu! – jednom sam dobacila na katalonskom i sudija me udaljio s ročišta.

Jedanput smo se u stanu toliko posvađali da sam ga više puta zviznula otvorenim dlanom po čelu. Uzvratio mi je glavom u jagodicu. Otišla sam u prvu ambulansiju da napravim rendgenski snimak koji ću uvrstiti u dokaze.

Tih dana sam se Ljuisom našla na ručku. Izašli smo u jedan restoran u Katalonskoj Rambli, u mirnijem i lokalnijem delu grada.

Posle salate cezar, on je naručio kobasicu s pirekrompirom, a ja bakalao s prženom paprikom i još nekim sastojkom koji sam ubrzo smetnula s uma i nepcâ. Pila sam belo vino a on pivo. Delovao je odsutno i, uglavnom, ćutao. Tek kad smo naručili desert, obratila sam mu se:

– Da ne zaboravim, dragi. S onim dokumentima koje sam slala Mersi je sve u redu?

Merse je bila sekretarica odseka s kojom je Ljuis preda mnom pričao katalonski čak i dok sam slabo znala taj jezik. Umesto da pređe na španski, samo bi mi se značajno osmehnuo.

– S kojim dokumentima? – rekao je Ljuis i dopio kafu.

– Za obnovu stipendije. Rekao si mi da je to formalnost…

– Jebiga! – lupio se šakom po čelu.

– Ne mogu da verujem!

– Imao sam toliko obaveza da nisam na vreme napisao preporuku za obnovu. U stvari, potpuno sam zaboravio… – čak se osmehnuo.

–Nemoguće da si se tako poigrao mojom stipendijom!– zavapila sam.

– Koju ti ja sredio – ko? Ni to ne bi trebalo da zaboraviš.

–Ti, ali… – pokušala sam nešto da izustim. Ljuis me pogledao u oči i osmehnuo mi se nekako usredsređeno.– Ali ja sam se navikla da razmišljam s tobom! – pokušala sam da promenim pristup, ali nisam zvučala pribranije, samo glasnije. U najboljem slučaju – jednako očajnički. – Ako više ne budemo radili zajedno, kako ćemo se dalje razvijati zajedno? – rekla sam plačno i uzalud čekala odgovor. Pokušala sam da ako ne temi, bar Ljuisu pristupim još drugačije: snažno sam ga zagrlila ali on se izmakao, pa smo tako razdvojeni neko vreme ćutali. – Stvarno ne može ništa da se učini? – rekla sam na kraju. Uz pomalo tužan osmeh, Ljuis je odmahnuo glavom. Lice mu se u slučaju potrebe lako senčilo prividom žalosti, a još lakše osmehom. – Baš ništa? – dodala sam. – I znači: samim tim…

– Samim tim, ništa od obnove stipendije, bar ove godine. Možda dogodine… Stvarno izvini. Trebalo je ranije da me podsetiš.

–Bar tri put sam to uradila– rekla sam drhteći. – Svaki put si mi se obrecnuo da ti znaš šta radiš i da niko ne treba da te podseća.

–Ne budi tako negativna: sad ide jedna dobra vest – rekao je Ljuis. Opet se osmehnuo, ovaj put vrlo otvoreno. Obrazi su mu poskočilli nagore toliko da su mu oči gotovo utonule u njih. Pomilovao me po kosi i poljubio me u teme. Iz tašnice je izvadio hemijsku olovku i novi, jesenji broj časopisa Film&History, koji mi je pružio. Dok sam razgledala njegovu crno–belu naslovnu stranu i priloge koji su govorili o holokaustu i filmu, časopis se tresao. Toliko su mi drhtale ruke.

– Dozvoli – rekao mi je osmehnuti Ljuis. Pružila sam mu Film & History i on je okrenuo nekoliko stranica. – Naši napori su se konačno isplatili – rekao je pišući nešto na jednoj od njih.

Na toj stranici je na engleskom pisalo: Tretman žrtve u katalonskim filmovima o Španskom građanskom ratu i filmovima o NOB–u. Fusnota je pojašnjavala značenje poslednje reči. Posveta je bila napisana pored imena autora: Ljuis Pužol. Glasila je: „Sa zahvalnošću na saradnji i najdivnijim uspomenama u životu. Tvoj Ljuis.“

Neko vreme sam gledala u ime autora. Onda sam ga pitala:

– Jesi li čuo za Gaudijevog pomoćnika Franseska Berengea?

– Kako? – uzvratio je Ljuis. Pomerio je glavu u stranu i rekao:– Ne.

Od tada više nikada nisam pričala na katalanu.

Te noći sam, prvi put posle skoro godinu dana, spavala kraj Ines. Čvrsto sam je zagrlila, a ona se meškoljila tako da sam videla da joj je ugodno. Kad je ispustila nežan poluglas, zadrhtala sam i počela tiho da plačem. Setila sam se oca i majke. Ne računajući maminu davnu posetu, njih dvoje su videli Ines svega jednom, tri godine pre toga, čim se bombardovanje završilo. Morali su da u Barseloni plaćaju hotel! Sada nisu imali pojma da se razvodim i da sam potpuno zapustila Ines. Osetila sam takvu hladnoću da sam počela da ridam. Izbacivala sam iz sebe sve što sam godinama potiskivala.

Tad je Dima ušao u sobu. Zažmurila sam ali suze su mi tekle kao da su mi oči otvorene. Neko vreme je stajao na ulazu u sobu, a onda izašao.

Sledeće ročište bilo je neobično: skupa sa svojim prokuradorom i advokatom, Dima je seo do mene. Zbog toga sam se požalila Pauu, koji me zamolio da se smirim. Početak ročišta je kasnio. Advokati su komunicirali više nego obično, i među sobom i sa sudijom.

– Jednom smo vam već ponudili da razmotrite ima li načina da odustanete od suđenja ili bar načinite dogovor o sporazumnom razlazu – rekao je sudija na španskom i svoju inače mirnu ispijenu facu nakratko uzburkao mrgođenjem: – Iako znam da je zakon u vašoj zemlji liberalniji od španskog i da već nekoliko decenija vaše sudije ne ulaze u razloge za razvod, mi smo ovde malo konzervativniji, možda baš smo se zato i očuvali – rekao je cinično i jedva odustao od nastavka ekspliciranja razlike. Nastavio je mirnim i sporim glasom: – Ali ako španski zakon i 2002. godine dopušta bavljenje privatnim detaljima parova u razvodu, naše je da se pridržavamo toga, a vaše da se prilagodite ako želite. A ako ne iskoristite jedinstvenu šansu ponovne ponude, po mišljenju državnog tužioca s kojim se inače slažem biće teško proceniti ko je od vas dvoje u pravu. Već vam se nakupilo troškova za razne veštake i suđenje. Ali nije to ništa u odnosu na ono što još čeka onog ko izgubi proces, bude li nastavljen. U smislu starateljstva nad kćerkom, ni državni tužilac ni ja nemamo previše poverenja u ženu kojoj je manje–više dokazana preljuba i koja je zapustila rođeno dete, ali ni u muža koji je odgovorniji, ali je sve stekao njenim novcem koji je na sudu prisvajao…

Zadrhtala sam, kao i Dima. Sudija se osmehnuo: mogao je da vidi da je dugim govorom postigao željeni efekto. Ali to nije bilo ni izbliza sve.

– Jedno uzgredno pitanje: ni jedno ni drugo još niste regulisali stalni rad i boravak u Španiji…? – dodao je.

–Ja imam rad i boravak – rekla sam. – I stipendiju na Pompeu Fabri.

Zamolio me je da ako imam stalni rad i boravak a i dalje insistiram na parnici, na sud sledeći put donesem kopiju ličnih dokumenata i dokaz da na Univerzitetu Pompeu Fabra dobijam redovnu stipediju.

– Iz priloženog materijala smo videli da ste vas dvoje nedavno imali i fizički obračun – nastavio je. – Policija nije intervenisala?

– Nije. Koliko bi bili troškovi do sada… – procedila sam. – Ako slučajno ponudim sporazumni… razvod?

– Uzevši u obzir troškove za sudske veštake iz sudske medicine odnosno za procenu imovine, dečijeg psihologa i druge eksperte… maltene… kao pola vašeg stana – rekao je najsarkastičnije na svetu. – Možda preterujem ali tu su vam i troškovi za advokata, prokuradora i sudske prevode i overu dokumenata, u šta ne želim da ulazim.

Mladi sekretar koji je sedeo za stolom pored sudijinog prišao mu je i nešto mu šapnuo. Sudija mu je opušteno i poluglasno, mogli smo da ga čujemo, rekao:

–Što se ti brineš za to? Ako će oni bez obzira na sve da se razvode, nek im naplate i to, oduzmu dete i pošalju ga u neku državnu instituciju.

Uplašeno sam pogledala Paua a zatim i Dimu.

– Upozoravao sam te na ovakve stvari, ali me nisi slušala – ljutito je prošaptao Pau kad se okrenuo prema meni. Ustao je i pitao sudiju da li moramo da odmah odgovorimo ili imamo rok za odgovor. Sudija mu je rekao da bi lakše bilo kad bismo mu odmah odgovorili. Pau ga je pitao još nešto. Čula bih i šta, da se Dima nije nagnuo prema meni.

– Moram da te pitam: viđaš li se još s Ljuisom?– šapnuo je.

– Šta to tebe briga – odsekla sam.

– Budimo bar sad razumni, molim te. Valjda si čula šta govori sudija.

–To je gotovo – šapnula sam malo mirnije.

–Predlažem da odustanemo – govorio je brzo i tiho. – Zarađujem dovoljno. Ako ti ne obnove stipendiju, daću otkaz Hesusu i zaposliti te umesto njega – dodao je. Uzvratila sam mu da, sve i da prihvatim pomirenje, ponuda nije baš ozbiljna jer se nisam nikad bavila sličnim poslom. Dima je uzvratio da ću brzo ukapirati jer brzo učim nove oblasti, kao što sam izučila film. – Za PR treba da budeš samo pozitivna, koncentrisana, posvećena, predusretljiva i fleksibiln. Sve ti to možeš i za sve si sposobna. A ako nam posao zakaže, možemo i da prodamo stan.

–Stan!? – panično sam šapnula.

– Molim vas da se konsultujete tiše – rekao je sudija i nastavio da razgovara s Pauom.

–Većina ljudi u Barseloni su podstanari – šapnuo mi je Dima. – Ne bismo bili ni prvi, ni poslednji.

–Lako je tebi da to kažeš kad je taj stan… – zaustila sam.

– Tvoj? – rekao je gledajući me u oči; samo sam ćutala. – Želiš li stvarno raspravu? Nastavak suđenja? – rekao je i slegnula sam ramenima. – Ili da nastavim da pričam? – šapnuo je.

– Nastavi – rekla sam.

– I od prodaje stana bi bilo dobiti. Od uvođenja evra cena stanova ovde je skočila. Mogli bi’ da opet imamo mnogo šteka, samo u nižem, podstanarskom registru. Ne brini, ovo je samo najgori scenario koji se možda ni ako Gerilja pukne neće obistiniti. Mislim da bi me, u tom slučaju, bivša agencija primila odmah natrag na posao. Više puta su me zvali…

–Ali – otelo mi se – da li bi mi oprostio?

– Zar imam drugog izbora? – rekao je i ponovo me pogledao u oči.

– Zvuči suviše lako da bi bilo istina – zavrtela sam glavom.

–Moraćeš da mi veruješ da će biti tako – rekao je i spustila sam glavu u šake. – Sama ćeš se uveriti.

– Molim stranke da i one odgovore jesu li slobodne u sredu, 4. decembra!? – viknuo je mladi sekretar. Sudija nas je gledao s pola snage, ali sva je bila u prekoru. Okrenula sam se Pauu koji mi je žmureći klimnuo glavom. To je otprilike značilo da će mi objasniti o čemu je pričao sa sudijom i sekretarom.

Dima je ustao. Nakon što je prelistao nekoliko stranica svog rokovnika, rekao je da bi mogao. Ja sam probala da ne zaplačem. Kad me prošla kriza, podigla sam glavu i ustala:

– I ja bih mogla, ali nema potrebe – rekla sam.

– Šta to sad znači? – začudio se sekretar.

– Znači da bih odustala od parnice.

– Onda bih – rekao je Dima i ustao – odustao i ja.

Sudija je klimnuo glavom i osmehnuo se. Sad mi je ličio na dobričinu. Dima i ja smo seli. Nakon toliko godina sam ga dobro osmotrila: jagodice su mu bile otučene kao pedesetogodišnjaku a bore vrlo duboke ali pogled, telesna linija i pokreti rukama su mu bili vrlo mladi. I pored kratke kosu, i dalje sam u njemu mogla da prepoznam onog dvadesetčetvorogodišnjaka sa bujnom talijankom koji na koncertu Boe u SKC–u u januaru 1982. pleše dečije nezgrapno, razbacujući se udovima i pleneći nezgrapnošću. Možda više nije imao 25 ali nije još ni punih 45 godina. Oboje smo bili još mladi. Dima je mnogo bolje izgledao od Ljuisa i za njega bio prava ljudina. Pitala sam se kako sam na to zaboravila. Još nemam odgovor, a i moram da u našoj podstanarskoj kuhinji hitno skuvam ručak za moju Ines. Potom ću je voditi u FNAC da proberemo poklon Dimi za „25 godina ljubavi“. Tako smo nas dvoje zajedno nazvali naš jubilej. Usput ćemo se, u dvadesetčetvorci, pa u metrou, Ines i ja dogovoriti da li da kupimo tati neki parfem ili original Lorkinog Ciganskog romansera koji smo u srpskom prevodu nas dvoje često tokom gimnazijskih dana čitali zajedno plačući.

1Šp. – kriminalac.

2De memoria (šp.) – napamet.

3Mali grad, selo (šp).


Igor Marojević rođen je 12. jula 1968. godine u Vrbasu. Posle mladalačkih avantura, koje su obojile između ostalog rok muzika i pevanje u nekoliko bendova, diplomirao je srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Svoj prvi roman Obmana Boga objavio je 1997. godine, a onda su se nizaliDvadeset četiri zida (1998), Žega (2004) i Šnit (2007), kao i zbirke priča Tragači (2001) i Mediterani (2006). U poslednje dve godine je objavio novo, prošireno izdanje Žege (2008) i svoj najnoviji roman Parter (2009). Nekoliko knjiga objavljenih kod nas i u inostranstvu i prisustvo u raznim antologijama bilo je dovoljno da stekne status poznatog pisca. Svojom neposrednošću i lakoćom osvaja čitaoce pišući o savremenim problemima, bilo neposredno (ParterMediteraniDvadeset četiri zida), bilo da ih izmešta u prošlost (Žega,Šnit). Poslednjim dvema knjigama započinje ciklus još uvek nedovršenog petoknjižja pod naslovomEtnofikcija. Napisao je dramu Nomadi koja je u produkciji barselonskog Instituta za teatar izvođena 2004. godine na katalonskom i španskom jeziku. Na BELEF-u 2008. godine izveden je dramski komad Tvrđava Evropa, srpska praizvedba drame Nomadi, kao autorski prevod sopstvene drame. Po njegovom romanuDvadeset četiri zida u Beogradskom dramskom pozorištu izvođena je istoimena pozorišna adaptacija 2003/2004. Takođe u BDP se počev od aprila 2009. izvodi njegov drugi komad Bar sam svoj čovek. Govori španski, engleski, katalonski. Sa španskog je preveo, između ostalog, tri knjige Roberta Bolanja, s kojim je nameravao da osnuje fan klub porno-glumice Moane Poci (o kojoj je, u Mediteranima, napisao priču Rat za čast Moane Poci) ali je taj posao, kao i mnoge druge, važnije projekte, prekinula smrt Roberta Bolanja.


Ovaj članak je objavljen u martu 2013, u okviru temata Libartes amatoria.

Pročitajte ostale tekstove koji su objavljeni u rubrici Proza.

Možda će vas interesovati i:

Viktor Radonjić – Srž

Related posts

Masimo Đeci, Poslednji Kativikov pozdrav

Libartes

Zoran Ilić – Sanda Žanin

Libartes

Lorenco Marone, Sitnice koje život znače – odlomak (Dereta, 2020)