Ivana Slavković, Venecijanska bajka Korta Maltezea

                          Venecijanska bajka Korta Maltezea

Piše: Ivana Slavković

 

Lavirint na tlu i lavirint na vodi postaju jedan kad Jadranski talas i Mesec – koji upravlja plimom – podignu nivo vode do takve visine da preplavi i prirodne i veštačke prepreke u gradu, upadajući u ulice, dvorišta i trgove čime nastaje Venecijancima dobro poznati fenomen: Visoka voda. Sve ovo služi da nas podseti da je celi grad samo jedna velika smicalica!

                                                                                            Tajna Venecija Korta Maltezea, G. Fuga i L. Vijanelo¹Fuga, Gvido, Vijanelo, Lele, Tajna Venecija Korta Maltezea, Ukronija, Beograd, 2015, str. 7.

Venecija je jedan od gradova i dalje savremenog sveta koji se može opisati kao arhitektonski fenomen. Laguna, arhipelag, prestonica neobičnog pomorskog carstva – grad artefakt. Titularno Serenisima – najsvetija, najuzvišenija, spokojna, i, kako navodi Bratoljub Klaić, u našim starim spisima „Prejasna” ili „Prevredna”.²Klaić, Bratoljub, Rječnik stranih riječi, Nakladni zavod Matice hrvatske, Zagreb, 1979, str. 1214. Hugo Prat, tvorac Korta Maltezea, rođen u Riminiju 1927, odrastao je u Veneciji. Kasnije se njegov dom nalazio u Etiopiji, koja je u to vreme bila italijanska kolonija, u Argentini, Engleskoj, Francuskoj i Švajcarskoj gde je umro 1995. godine.

Prat je bio svetska lutalica, zapleti u njegovim stripovima često su inspirisani istorijskim događajima koji su se naizmenično odvijali u međusobno najudaljenijim kutovima planete. Preko Sredozemlja do Amazona, Abisinije, Južnog kineskog mora, kroz Mandžuriju i Mongoliju, Sibir, Ulcinj, Britaniju, Indoneziju, Polineziju… Godinama je Hugo Prat stvarao sebi prilike da krstari tim predelima, a Veneciju je smatrao za „pupak sveta”, idealnu luku iz koje se uplovljava u nepoznato i neistraženo.

Zapravo, i Korto je takav. I on ima običaj da se odnekud samo pojavi na tajnim vratima i uskoči u priču koja će ga voditi preko lagune. U epizodi Anđeo sa istočnog prozora, na venecijanskom ostrvu Svetog Franje od Pustinje, 1917. posećuje franjevački manastir u potrazi za mapom Sedam zlatnih gradova; četiri godine kasnije u epizodi Venecijanska bajka traga za mitskim smaragdom sa naprsnika cara Solomona.

Venecija se tako pokazuje i kao riznica tajnih znanja, mesto koje skriva tragove koje neupućeni ili – kako Veliki Majstor kaže – „neprosvećeni”, ne bi prepoznali. Ali upravo zato se u tim uskim kanalima sudaraju pustolovi, ljudi bez naročitog osećaja za pripadnost, masoni, mladi fašisti, neoplatoničari, anarhisti, ekscentrični umetnici, špijuni, koji baš u to vreme preplavljuju Evropu.

Venecijansku epizodu Hugo Prat je nazvao „bajka”. Ako prihvatimo da je osnovna odlika ove književne vrste težnja ka povratku ustaljenog reda stvari koji je na početku pripovedanja poremećen, koji je iskočio iz zgloba, ili je tek neosetno uznemiren, moramo priznati da je propadanje Korta Maltezea kroz tavanicu zgrade u kojoj se održava sastanak slobodnih zidara jednostavno polazište za ostvarenje ovog cilja. ³Popović, Tanja, Rečnik književnih termina, Logos Art, Beograd, 2007, str. 72.

Međutim, u prologu stripa, to jest u prvom kadru prve table, autor daje predloge naziva: Sirat el Bundukijah, što na arapskom jeziku znači „bajka o Veneciji”, ili Abrakadabra sa Eja-Eja i Alala. Za ovaj drugi, iako manje poetičan, Prat kaže da bi bio mnogo razumljiviji, i, mada ga ne prevodi kao što čini u prvom slučaju, čitaocima ostavlja slobodu da sami izaberu naziv.

Isprva se može činiti da je Hugo Prat neodlučan. Međutim, „Eja-Eja Alala” je ratni poklič, delimično preuzet od Grka. Prvi ga je upotrebio pesnik Gabrijele D’Anuncio, da bi ga onda prihvatili italijanski fašisti. Budući da se Korto Malteze nalazi u Veneciji aprila 1921, godinu dana pre nego što će Benito Musolini doći na vlast, uočljivo je da se pred nama otvara mapa venecijanskog lavirinta.

Barone, oprostite, ali zašto da izaberem Urgu i Mongoliju, a ne tajno dvorište u Veneciji…⁴Prat, Hugo, Korto Malteze u Sibiru, Dereta, Beograd, 2017, str. 154.

Na početku priče, Korto pada sa krova masonskog hrama na mozaički pločnik, u obliku velike šahovske table. Prema rečima Pjera Pižea, šahovska polja u masonskim hramovima „istovremeno simbolizuju put, putovanje, uzvišenu raznolikost sveta i komplementarnost različitosti i suprotnosti”.⁵Prat, Hugo, Venecijanska bajka, DARKWOOD, Beograd, 2019, str. 5.

Veliki Majstor pita Korta da li je povređen i kako je tu dospeo, a on prvo odgovara: „Često padam s oblaka.”⁶Isto, str. 24. Ali, onda ton postaje neobično ozbiljan i aluzivan: „Nisam klicao ‘živeo taj i taj’, pa se nisam svideo tom i tom. Stoga sam bio primoran da se branim i pobegnem. Gadna vremena.”⁷Isto, str. 25. Na koga aludira slobodni mornar kad pri rastanku upozorava slobodne zidare da oni koji su progonili njega prate i članove njihove lože?

Politička previranja, ratovi i potraga za blagom se uobičajeno prepliću u pustolovinama Korta Maltezea. Kako je on „kapetan za svoj groš” i kako se među njegovim poznanicima pojavljuju ljudi različitih provenijencija i zastupnici oprečnih ideologija, on zauzima nezainteresovan stav po pitanju svetske politike – ipak uvek na strani pobunjenih i potlačenih. Ovde ćemo se podsetiti da Korto čita Utopiju Tomasa Mora, simbolički se uvek vraća čitanju knjige, ali nikad ne uspeva da stigne do kraja.⁸Prat, Hugo, Korto Malteze u Sibiru, Dereta, Beograd, 2017, str. 28.

U stripu U znaku jarca pomaže dečaku Tristanu Bantamu da dođe do tajnih spisa koji bi mogli da ih odvedu do iščezlog kraljevstva Mu. Tokom plovidbe Amazonom, nailaze na nemačku krstaricu. Bantam, mladi Englez, konstatuje da su Nemci neprijatelji, ali Korto odgovara: „Ja nemam neprijatelje. Gledam svoja posla i to je sve.”⁹Prat, Hugo, U znaku jarca, DARKWOOD, Beograd, 2016, str. 114. Možda bi se o njegovom drugu Raspućinu moglo reći da mu prijateljstvo, odnosno s kim će napraviti savez, određuje interes, ali kod Korta to nije slučaj.

U Venecijanskoj bajci naziremo da je situacija drugačija. Korto i dalje uspeva da se drži podalje od onoga što nije deo njegovog pustolovnog sveta i upušta se u avanturu zarad avanture, ali kao da ovog puta možemo lakše da učitamo Pratovo opredeljenje i okasnelu kritiku društvenopolitičke situacije u odsudnom istorijskom trenutku za Veneciju, kao i za čitavu Evropu. Ipak, ovo će ostati samo pretpostavka.

Pesnik Gabrijele D’Anuncio se u ovom stripu pojavljuje kada pokuša da urazumi dvojicu Musolinijevih sledbenika koji su na Trgu Svete Agnese presreli Korta i njegovog poznanika Bepija Falijera. Prat nedovoljno osvetljava istorijskog pesnika, vojnika i političara D’Anuncija, koji je imao veliki uticaj na razvoj fašizma u Italiji. Stoga se postavlja pitanje dublje autorske intencije, jer se zaključak – da je Pesnik, i literarno i vizuelno inspirativan – isuviše lako nameće.

Presudnu ulogu u strukturi Bajke ima jedna druga istorijska ličnost, iako, tada već godinama pokojni Fredrik Vilijam Rolf. Engleski pisac i fotograf, poznatiji kao Baron Korvo, jedan deo života proveo je u Veneciji, gde je umro 1913. godine. Od D’Anuncija saznajemo da su Korva, pred kraj života, viđali kako uporno traga za nečim u okolini sestiere Kastelo i čuvenog  Arsenala.

Postepeno nam se otkriva da je Baron Korvo pokušavao da dešifruje tajne arapsko-runske zapise sa episkopske stolice Svetog Petra, za koju se veruje da je upravo ona, koja se nalazi u crkvi San Pjetro Di Kastelo u Veneciji. Razotkrivanje ove misterije prethodi potrazi za Solomonovim smaragdom, to jest čini jedan od rukavaca koji vodi ka izlazu iz lavirinta. Ali, izuzev Korta, koji za starog prijatelja oseća razumevanje, svi junaci ove bajke sumnjaju da je iza postupka ekscentričnog Engleza – ludost, farsa ili smicalica.

Mlada venecijanska neoplatoničarka Hipazija kaže da je Baron bio u stanju da izmišlja kako bi se zabavio i varao ljude, i da je jednom i samog sebe prevario.¹⁰Prat, Hugo, Venecijanska bajka, DARKWOOD, Beograd, 2019, str. 45. Srebrna Nogica, vođa grupe gradskih danguba, misli da je uživao da se ruga ljudima, jer je mrzeo čitav svet.¹¹ Isto, str. 83. I pored toga, interesovanje za ono šta je Baron Korvo zabeležio u svom dnevniku postaje rizično za sve koji su takvo interesovanje pokazali, a kako priča odmiče njih je sve više. Neposredno pred smrt 1913. godine u poslednjem pismu Kortu Maltezeu, Baron Korvo je poslao zagonetku:

Grčki lav gubi svoju kožu severne zmije u maglama Venecije.¹²Isto, str. 44.

Zbog čega je Korto ovog puta u Veneciji? „ Zbog opklade dva Simona”, odgovara.¹³Isto, str. 29. Jedna apokrifna legenda govori da je zbog te „opklade”, apostol Simon Petar od Simona Čarobnjaka iz Antiohije dobio „Solomonov ključ” – izvanredno lep smaragd, mističnog porekla i nepojamne vrednosti, kome se svaki trag gubi u IX veku u Veneciji.

Motiv potrage za nečim dragocenim je prisutan, kao i to da se i u ovoj epizodi radi o pustolovini zarad pustolovine. Kada ga Bepi Falijero pita: „Taj smaragd zaista postoji ili je u pitanju bajka?” Korto odgovara: „Tja, ne bih znao reći. U svakom slučaju ja verujem u bajke…”¹⁴Prat, Hugo, Venecijanska bajka, DARKWOOD, Beograd, 2019, str. 29. Kao i u slučaju Eldorada i iščezlog kontinenta Mu, i ovde je u mitskom sadržana pokretačka snaga – predanje čini okosnicu priče.

Ono što obogaćuje, ali i gusto usložnjava pripovedanje je široki vrtlog mitologija, ezoteričnih znanja, simboličkog, apokrifnog i kanonskog.

Formalno obrazovanje Korto, sin andaluzijske Ciganke i engleskog mornara, sticao je uz rabina Toledana u jevrejskoj školi u La Valeti. Primećujemo da je u pitanju verovatno nenamerna, ali postojeća veza. Korto, kao i u epizodi Anđeo sa istočnog prozora, odlazi u venecijanski geto kod rabina Melkisedeka, stručnjaka za stare spise, od koga doznaje ono što mu je potrebno za nastavak potrage. U Bajci Melkisedek priča o poreklu čarobnog smaragda: „ To je smaragd, bareket, iz plemena Rubena Satane. Taj potonji ga je dao Lilit, prvoj Adamovoj ženi, koja je kasnije postala Kainova. Kain joj ga je oduzeo kada je hteo da osvoji raj koji su njegovi roditelji izgubili… Bio je to jedan od dragih kamenova – Urim i Tumim… Jevanđelista Marko nije znao da je Solomon taj kamen dao arhitekti Hiramu kao nagradu za izgradnju božjeg hrama…”¹⁵Isto, str. 57, 58.

Međutim, Korto ovog puta nije jedini koji se upravlja za tajnim znanjima.

***

Pod senkom polumeseca u jednom skrovitom dvorištu, nakon što je u domu venecijanske neoplatoničarke iz prve trećine XX veka propustio „agapu”, Korto Malteze je propovedao okupljenoj mačjoj družini:

U rajskom vrtu bilo je svega. Pileće džigerice, bubrega, mlevenog mesa, crvenih ribica i posuda s mlekom. Ali bilo je i nečega što se nije moglo jesti: Kost zabranjene ribe što je rasla…¹⁶Isto, str. 47.

 

Za Huga Prata crtež je bio stil pisanja, koji je s vremenom učinio jedinstvenim, preciznim i mnogoznačnim. Venecijanska bajka izlazi 1977, deceniju posle prvog stripa o Kortu Maltezeu. Po svemu drugačija od epizoda koje joj prethode, Bajka se na trenutke čita i kao detektivski roman i kao burleska i kao svojevrsna venecijanska Odiseja, ali i kao filozofski strip.

Kada se posle tri dana buncanja probudi u stanu lepe Poljakinje Lujze Brukšovic, prijateljice gradskih danguba, koja mu otkriva da je dnevnik Barona Korva ukraden, Korto je poredi sa Šerlokom Holmsom.¹⁷Prat, Hugo, Venecijanska bajka, DARKWOOD, Beograd, 2019, str. 80. Na završnicu detektivske priče podseća i jedna od poslednjih scena kada mornar poziva sve učesnike da se okupe – premda je upadljivo i da ovakav svršetak može biti i aluzija na kraj pozorišne igre.

S druge strane, Prat nas je postepeno upoznavao s akterima i na taj način je skoro programski, ali veoma suptilno unosio elemente farse u predstavljanju likova.

Dok se održava sastanak članova velike lože Italije „Hermes Trismegistos”, posle otmenog uvoda „u slavu našeg Velikog Arhitekte Vaseljene”, odvija se krajnje trivijalna rasparava. Ispostaviće se i da je to uobičajeno: „Pri svakom zasedanju pričati o učenicima koje ne simpatišeš zbog pitanja koja ti postavljaju. Trenutno imamo znatno važnijih poslova.”¹⁸Isto, str. 23.

D’Anuncio se pojavljuje usred uličnog koškanja i uzvikuje: „Stanite! Ja sam pesnik”. Ovo „pesnik” izgovara kao da na sebi ima žandarsku uniformi i kao da treba da kaže „policija, stoj!”¹⁹Isto, str.32

Hipazijin slučaj se ipak razlikuje. Zvuči neobično kad pozove svoje goste da proučavaju „doprinos istočne teozofije aleksandrijskoj filozofiji”, ili što večeru naziva agapa, ali za razliku od ostalih, za koje možemo reći da sebe uzimaju s naročitom ozbiljnošću, i to iskazuju na način koji je komičan, ona uistinu veruje da je reinkarnacija aleksandrijske filozofkinje i naučnice Hipatije iz IV i V veka.

Pa čak, kada se Kortu ukaže duh Sauda Kalule, on izgleda kao Raspućin obučen u uniformu saracenske crne garde iz X veka, a pojavljuje se iz boce koja manje liči na čarobnu lampu, a više „na flašu venecijanske mlekare”.

Sjedinjavanje oniričkog, farsičnog, sakralnog i banalnog, čini da je ovde naposletku ipak reč o bajci. I nije samo Pratova bezobalna moć imaginacije uspela da sve ovo poveže u čudesnu priču. Venecija je takav grad u kome su pohranjene tajne još od vremena kada je Kain sreo Lilit.

Dva venecijanska trgovca, Buono iz Malamoka i Rustiko iz Torčela, ukrali su telo Svetog Marka iz manastira u Aleksandriji, Egipat 828. godine, i doneli ga u Veneciju, gde je položeno u kripti 1094. godine. U nameri da izbegnu inspekciju Turaka, trgovci su sakrili telo sveca ispod gomile svinjskog mesa. Telo Jevanđeliste krilo je Solomonov ključ, magični smaragd sa misterioznim gravurama koje navodno otkrivaju gde leži veliko blago Solomona i Kraljice od Sabe. ²⁰Fuga, Gvido, Vijanelo, Lele, Tajna Venecija Korta Maltezea, Ukronija, Beograd, 2015, str. 96.

Literatura

• Fuga, Gvido, Vijanelo, Lele, Tajna Venecija Korta Maltezea, Ukronija, Beograd, 2015.
• Klaić, Bratoljub, Rječnik stranih riječi, Nakladni zavod Matice hrvatske, Zagreb, 1979.
• Popović, Tanja, Rečnik književnih termina, Logos Art, Beograd, 2007.
• Prat, Hugo, U znaku jarca, DARKWOOD, Beograd, 2016.
• Prat, Hugo, Korto Malteze u Sibiru, Dereta, Beograd, 2017.
• Prat, Hugo, Venecijanska bajka, DARKWOOD, Beograd, 2019.

---

Ivana Slavković je rođena 1982. u Beogradu, gde je mnogo godina kasnije završila studije Opšte književsnoti i teorije književnosti. U vreme studija, počela je da radi kako reporter u ondašnjem „Glasu javnosti” i do danas se bavi pisanjem u različitim štampanim i elektronskim časopisima. Udata je za Stefana i Kočina je mama. Članica je plesne grupe Bidadari, plesnog sastava indonežanske ambasade u Beogradu. Provela je dve godine u Indoneziji gde je u centralnojavanskom gradu Surakarti završila jednogodišnje studije na Institutu umetnosti. Glavni predmet joj je bio javanski tradicionalni ples. Ranije se prezivala Vranešević.

Članak koji ste upravo pročitali je besplatan, ali je na njega uloženo vreme (i novac). Podržite Libartes i pomozite nam da budemo još kvalitetniji!

Libartes je nezavisni projekat, neprofitni, što znači da se finansira samo zahvaljujući slobodnim donacijama. Redakcija, kao i saradnici, prevodioci, učestvuju volonterski na projektu, ali kako bi se održao kvalitet, kompetentnost i neophodno održavanje čitavog posla, potrebno je vreme , kao i određeni finansijski izvori. Vašim doprinosom bismo mogli da budemo još zanimljiviji i kvalitetniji! Donirajte već danas!