Image default
Poezija

Jagoda Nikačević, Putopisne pesme

FIORE

(Firenca, april 2014)

zapisah:
koji su čekali odahnuše, sada
među koricama dnevnika, kao
magacin sete i uzdaha, prašnjav
nalazim samo sasušen
cvet: leto u tragovima, pamtim
ono što volim: lavirinte i Arno
Ufici i palate Piti (ko zaspi
sanjaće stepeništa) s nadom
da će taj cvet, pamtljiv
kao opšte mesto, cvetati opet


GRAD NA BRDU

(San Điminjano, april 2014)

zažmurih
i od te slike osta usamljena
rumena besmrtna varoš
na brdu uokvirena
srebrnim drhtanjem maslina
nalik devojci koja kreće
na prvi ljubavni sastanak
praćena strogim pogledima
i šapatom svojih nona
dok jedan kosi zrak
otkida poslednju kaplju
prolećnog pljuska
sa kondira loze puštajući je
da sklizne čista i prozirna
u ljubavno predgrađe Toskane
pa niz žute vene brdašca
grozničavo gasne
i nestane negde u dolu
na zelenoj humci
u kojoj sanja bolna i slatka
nečija Beatriče


MALI TRG

(Montekatini, april 2014)

internet-kafei i drugi
ispod suncobrana. čavrljanja

i zveketi srebrnih
kašičica. o izlog

dobuju
prsti nečijeg dečaka. ptičica

ljubavnom paru
iza zavese. bljesak. aparata

za snimak. odmah
osmesi

vezuju deo po deo
letnjeg rasula. prepodne

skitam. pevam. spremam
mali trg i ostale pesme

Ilustrovala: Marija Obradović

KRADLJIVCI

(Rim, oktobar 2015)

noćas iskušah sreće malo

stida je bilo
kad spustih od platna
belje u jedan mah
šake i mesec

uzvrpoljen sav
mrveći crnu
ljubičicu duž hrapavih
brazda noći sišao

rekao bih potpuno
s uma go

u Fontanu di Trevi loveći
novčiće
u koje neko
utisnu svoje
želje


CVETNI FILIGRANI

(Firenca, april 2014)

obrubljeno jezikom, izgubljeno

u prevodu. titravost neugašenog
ekrana. kapi na staklima. grad

naopačke, prelomljen u kišnicama
imena kvartova i etrurskih filigrana

sastarog mosta. desna šaka Davidova
predimenzionirana, s kamenom. za oko

zapada i crveno vino što se ispoveda.


LJILJAN NA ZASTAVI

„Rogati bog ide preda mnom, a ja za njim pognute glave, a za mnom svi bednici Gogoljevi. Samo slučajno putujemoToskanom” – Miloš Crnjanski, Ljubav u Toskani i drugi nežni zapisi

(Firenca, april 2014.)

gradom se tromo
valja moja i reka
u svim bojama
oker. raštrkan tok

stvari u palacanju
kao heraldički

ljiljan na zastavi.
rascvetava
nad nagim kamenjem
mirišući

na bademe i mlečnu penu
kapućina, mulj

i neodloženu starost. talasa
kao raspletena,

u cure jedne od loze
vladara, kosa

koju stari most udenut
kamenim zupcima češlja

i ravna šuškajući
velike izjave ljubavi

dok mu sa modrih bregova
dovikuju šiljati

čempresi o otmicama
duša gospa i devica

što kriče u noći
natrljane
ljubičastom solju
snova i svetaca


DANTEOVE PROMINCLE

(Firenca, april 2014)

i poslednje noći toskanske
kiše, trbuhozboreći
iz kamenih dubina
plexus solaris-a
znale su se odreći

(bez pardona)

trpkosti Brunello di Montalcino-a*

jer bile su kosti
u grlu duha
u apotekarskom odelu što piše
pesme prebirajući
promincle

ljute pastile koje gutaju
on i njegova Beatrisa
kada u ljubavi bez reči
ostaju

bez daha

* Brunello di Montalcino – toskansko vino


VEŠTIČJI TANEC

(Ćinkve Tere, jun 2019)

mala vodena nimfa
navuče čipkane rukavice
od pene, odbravi
prvi grad

(ako oprostim hod vodi
da li će ostati
išta od igre?)

rasu pet perli u bojama
zemlje, niz kamen.
niz litice, za mačju galaksiju.
radost divojarčevu


IZBOR ŠLAGERA SEZONE

(Sanremo, jun 2019)

ukroćena maslina baca
senku na moju mladost. nevešto
hitnuti noževi sunca otpuštaju
more iz mene, skupljam
penu između tuđih redova
i nepoznatih stihova: u uzdahu
poslednjeg ljubavnika; u slapovima
umornih bugenvilija što beznadežno
ustupaju mesto raskalašnim
gradskim curama sa skutera,
gazeći punu liniju i vetar
što zaviruje ispod cveća
na njihovim široko nabranim suknjama.
onda proberem zvuke
sirene ambulantnih kola koji odbacuju
nagoveštaje smrti. Košmarne znake
šlagiranja nekog starca i kristala
Ariston dvorane Sanrema


SECONDO PIATTO

(Portofino, jun 2019)

nad modrom lukom
San Frutuoze
galebovi provetravaju
čipkasti šlingeraj podsuknje
Portofina u svim bojama
kajsije

od dugog uspona jedino
pamtim tvoju senku
na hiljaditom stepeniku zbog koje
ne marim što mi se obećava
mladi naraštaj lorbera i bestidno
nutkaju pinije

(oko mene brbljaju da greh je
rendati parmiđano
preko morskih plodova)

i još mi na kraju ostalo

da pitam kako
vaditi uraslo korenje
iz hipoteze tanjira


RAPALLO ITALIKOM

(Rapalo, jun 2019)

oko Castello sul Mare
čuju se vriska zrikavaca
u krešendu i šuštanja
soli ispod šapa i u čeljustima
drhture dlake ameba
na čempresima prva modrica
meseca skliznula sa sivih kamenjara
Ligurije što je zdušno pristajala
na tiraniju
(sarabandu predvečerja)

od zore do prvog mraka
Ezra sa Ernestom
šunja se mačećim tragom
(meni će preostati siphonaptera
što se otmenije kaže
za buve krvopije)
posrebrenim trgom neba
grudni koš domaćina lomiće se
kao Pangea na dve hemisfere
nestaće
mačja Atlantida i cela
vasiona ali on svakom
gostu šapnuće ne brini

ja ću ti dodati krila


Jagoda Nikačević je rođena 1951.g. u Šibeniku. Osnovnu i srednju školu je završila u Aranđelovcu, a Tehnološko-metalurški fakultet u Beogradu. Živi u Beogradu.
Pisanjem kratkih priča, poezije i haiku pesama bavi se od 2008.g. Član je Haiku udruženja Srbije i Crne Gore.
Objavila je knjigu poezije Poznajemo li se, Malinovski, 2014.g.
Objavila je sa grupom autora knjigu haiku poezije Bit ću haijin, 2012.g.
Dobitnik je više nagrada, pohvala i priznanja na konkursima u zemlji i regionu.
Više kratkih priča, poezije i haiku pesama objavljeno joj je u zbornicima, štampanim i elektronskim časopisima.

Povezani članci

Ljiljana Gajović, Između dva meseca

Petar Šumski, Etida

Nikola Radić, Varijacije na Kalvina

Ostavite komentar