Venecija (Februarski karneval 2012)
“Koncentracioni logori su bili izgrađeni po ugledu na velike hotele.”
(Alan Rene u filmu “Noć i magla”)
Piše: Nina Živančević
Susret: fatalan, pogrešan i neodoljivo spontan
Čitala sam Reneovu misao i istovremeno sam pomislila — ako su koncentracioni logori reditelju ličili na hotele, onda nije čudno da su i meni veliki hoteli u kojima sam, makar i na kratko boravila, ličili na koncentracione logore, to jest na zatvor u kome se nisam osećala udobno. A kako su moji nevoljni boravci u hotelima otpočeli?
Znam, pomislićete da je reč o nekoj podvali a la Staviski ili pod logo znakom nekog drugog slavnog prevaranta, ali, mangupica iz fine kuće kakva sam oduvek i bila, nikada se nisam usudila da u mahinaciji odem toliko daleko. Naime, u mladosti bi mi određeni slatkiši ili kozmetički preparati pogrešili „put” do kase u samoposluzi i nekako završili u mom džepu, ali da ostanem u hotelu ili nekom iznajmljenom prostoru, a da ne platim račun, to se nikada nije upisalo u moju sudbinu. Najposle, čini mi se da takva akcija u najelegantnijim hotelima u doba naše kompjuterizovane stvarnosti i nije više bila ostvariva, kao u onom Al Kaponeovom, ili Staviskog. A u ovom slučaju nije ni bila potrebna.
U toku mog dvadesetogodišnjeg boravka u Parizu povremeno sam se viđala sa Luizom, bujnom mladom ženom koja je samohrano odgajala petoro dece iz različitih brakova – očevima se utro trag pa je bila primorana da se dovija, na sve bogomdane načine, da ishrani porodicu. Pri tom je zadržala određenu svežinu i ljupkost, na licu joj je uvek lebdeo prirodan, neizveštačen osmeh, tako da je ljudima uvek bilo drago da je susretnu i o nečemu sa njom prozbore – mene je zanimala istorija najstarijeg zanata na svetu – njegova socio-politička podloga, taj istorijat bede koji je gonio predstavnice mog roda da razmenjuju, za njih najnezanimljivije sate života, za neku materijalnu dobit. Kakva je to bila igra moći u pitanju, kako su se one osećale sa takozvanim klijentom i šta bi Džudit Batler rekla na sve to, da se i sama obrela u nekoj neonski osvetljenoj, mračnoj prodavnici seksa na Pigalu? Možda bi mi Luiza mogla lično odgovoriti na neka pitanja, pomislih jednog dana u kome sam bezazleno ispotpisivala gomilu papira za prodaju sopstvenog stana u kome više nismo, usled silnih dugova, imali prava da boravimo.
„Čuj, to je sve jako jednostavno”, reče ona, očigledno odobrovoljena mojim predlogom da posmatram njenu akciju, „evo kreni sa mnom večeras, treba da večeram u najotmenijem francuskom restoranu „Pje de košon” …sa jednim gospodinom koji se plaši da večera sam. U stvari, taj veoma obrazovani cava ne može da ima seks ni sa kim osim sa velikim portretom njegove pokojne tetke, koja ga je navodno silovala kad mu je bilo 12 godina. Hajde, ispričaće ti i on sam sve to pošto se upoznate!”
„Dobro,” rekoh ja, „ali bi trebalo da objasniš prijatelju ko sam i zašto vodim ovu antropološku anketu koja treba da posluži u čisto sociološko-književne svrhe.”
Dva sata docnije Luiza se puderisala u toaletu bara „Čin-čin“, palila cigaretu za cigaretom i očigledno spremala da uplovi u njenu profesionalnu močvaru. Otplovile smo zatim u „Pje de košon” gde nas je u bašti čekao, udobno zavaljen u zelenu platnenu fotelju, postariji gospodin sa belim Panama šeširom na glavi. Imao je lice nekog vikonta iz Šatobrijanovih priča, jednom rečju, nije pripadao ovom veku već nekom prethodnom. Poljubio nas je obe u ruku i ponudio da sednemo. Luizino vulgarno ponašanje došlo je odmah do izražaja: beskrajno je škljocala aparatom snimajući ambijent – kelnere koji su nečujno klizili od stola do stola, a pritom se glasno divila obrocima koje su ovi pronosili. „Pogledajte onu tortu, g. Maksimilijane, hoćete ga zamoliti da mi prinese ovu tortu da je slikam — nikad mi inače niko neće verovati da sam bila na ovom mestu!”
„Ja sam ovde da vam pokažem svoju novu knjigu,” nespretno sam se uključila u razgovor.
„Vi ste, znači, pisac, pretpostavljam,” veselo odvrati on, prelistavajući moje priče, sve dok mu se pogled nije zaustavio na priči naslovljenoj „Bodrijarova otsutnost”.
„Jeste li ga poznavali lično?”, animirano upita u jednom času, da bi zatim dodao,“bio mi je veoma dobar prijatelj, ali je kao i većina mojih prijatelja, morao da ode.” Ispričala sam mu kako sam upoznala velikog mislioca, naravno toga dana sam se jako dobro sećala, i ubrzo razvi se živa konverzacija među nama.
Na kraju ove simpatične večeri g. Maksimilijan je otkrio da se zove Klod, i samo tako ga nadalje moram zvati, a imao je sjajan predlog da nas iduće nedelje obe pozove u pozorište i da izaberemo predstavu koja nam se dopada. Luiza je bila besna kao furija, nije valjda, da ću joj ja preoteti najboljeg klijenta? I to je ljudska zahvalnost, prvo nekom pomogneš, objasniš mu kako sistem funkcioniše, a taj ti posle otme posao!
„Ma ne ljuti se,” pokušavala sam da je primirim,“ čovek nas je samo pozvao na pozorišnu predstavu, Luiz, ne misliš valjda da bih ja…”
Možda je Luiza ipak bila na tragu nečemu neobjašnjivom: obrela sam se pred neobičnim fenomenom nečije apsolutne privrženosti prema meni koja je trajala godinama. Klod Maksimilijan je bio izuzetno imućan profesor filozofije koga je bilo strah da večera sam i u to ime je pozivao brojne članove njegove proširene porodice da mu se pridruže za večerom u najluksuznijim restoranima Francuske. I ne samo to – svoje najintimnije prijatelje, u čiju grupu ću se i ja neosetno uvući, vodio je na brojna luksuzna putovanja širom sveta pri čemu je odabrana grupica od nekih petnaestak individua različitih zanimanja i interesovanja imala ceo dan na volju da slobodno ispuni čime hoće — jedina obaveza bila je da sretnemo gospodina Maksimilijana u osam uveče, u predvorju hotela u kome bismo odseli i, da sa njim večeramo, naravno u najelitnijem restoranu grada u kome bismo boravili.
Uživala sam u ovim putovanjima koliko sam mogla, Klodovi prijatelji bili su neki simpatični ljudi iz aristokratske ili visokoburžoaske klase — devojke poput Luize nisu imale dovoljno „šlifa“ da se kreću u ovom društvu stoga drugaricu koja me je sa njim upoznala, nikad više nisam ni srela — sva sećanja na ova putovanja obrela su se u zapisima koji su nosili nazive tih velikih hotela, koje je Rene doista prigodno, nazvao „koncentracionim logorima“.
11. februar 2012, Venecija
Klod jeste veliki filantrop, sa ukusom za luksuz i sa ljubavlju za prijatelje, za mene – on je filantrop i mecena. Ovoga puta je poveo nas osmoro u Veneciju, u hotel Danieli, hotel van svake kategorije, koji sjaji i prevazilazi sve zvezdice. Međutim, Bog mi je svedok da sam se plašila ovog putovanja. Venecija je bilo moje prvo putovanje sa ocem, imala sam osam godina, a zatim smo često tata i ja, ili majka i ja, odlazili kod baka Olge, Điđija, Đilde, njegove žene, a tu je bio i Nino i puno rođaka od kojih nijednog ne mogu da lociram danas, ovde… Zatim moje bračno putovanje, Olgina smrt ovde u bolnici, gomila uspomena, gomila uspomena, gomila uspomena koje sve sada padaju na moja pleća, na trepavice, reka suza – evo me upravo gde sedim u crkvi Sveti Vidal i slušam Vivaldija.
Ova crkva je jedino mirno mesto u Veneciji, pošteđeno karnevalske buke i ludosti. Svi su pod maskama, buljuci razularenih turista — stomak mi se okrenuo naopačke i nisam ni uspela da uđem u „Florijan“ gde smo tetka, tata i ja jeli sladoled. Gomila uspomena i gomila suza – evo kako to izgleda kada se ne odradi period „žalosti“- evo vidim preda mnom promiču sve sezone… mojih 5,10, 25, zatim 55 godina — ovo je nesumnjivo najstrmovitije, najdublje putovanje u mene samu. Besmisleno je plakati – jer nema za čim da se plače, treba odrasti, kao što ja to činim sada, kao što to činimo svi ponekada.
12/2/2012
Sasvim mi je jasno zašto su tetka i baka Ruža uvek bežale iz Venecije u zimu, nije to bilo zbog reumatizma i ove otrovne vlage, vode koja prodire u kosti i molekule ćelija, to je bilo zbog sputavajućeg osećanja, opterećujućeg da se na lice, koje je već maska stavi još jedna, karnevalska, koja je bila pravo lice grada koji se topio pod maskama, svetlosnim efektima, lampionima i glomaznim kostimima. Venecija je već bila po sebi pozorišna tvorevina i suluda maska: staviti na nju još jednu karnevalsku, bilo je preterivanje rokokoa – entripija maske i karnevalskog doživljaja sveta. Znači, da kupim ovde karnevalsku masku, bila bi to već treća ili četvrta po redu. Na moju svakodnevnu, navukla sam masku Venecije, a na te dve ili tri, još i masku karnevala! Odista, kad bolje razmislim, luk je bio najplemenitija biljka, a ruska Berjoška najistinitija igračka… Možda je upravo ovde, na karnevalu, svako ljuštio svoje slojeve i dolazio do prave istine o sebi i svetu koji ga okružuje.
Ali da se vratim na ljude koji su ovaj ogromni muzej voštanih figura načinili jednom od svetskih umetničkih prestonica. Bili su tu Belini, Tintoreto i Veroneze koji su voleli tursko zelenu i plavu i nije ni čudo da sam u bojama ovog venecijanskog mora otplovila do Akademije lepih umetnosti. Tu sam nekada, pre pedesetak godina, počela da beležim svoje utiske o umetnosti. Telepatski sam se jutros javila Rozariji Rufino, koja reče da je bolesna, ali da ja svakako danas odem do akademije, što sam i učinila.
U stvari, tu, u Akademiji, Veronezeova vizija „Blagovesti“ mi se učinila krajnje komičnom: Anđeo mu liči na nekog glupog baletana koji se praćaknuo u vazduhu da obznani Devici sretnu vest, golubica je agresivna, kao kobac, te se Devica užasno od njih uplašila – bravo Veroneze!
Došla sam do Tintoreta i njegovih uzvitlanih formi – zaista se na slikama približio (sa uzvitlanim, pulsirajućim planovima) sasvim apstrakciji, kao na slici „Madona sa detetom i svetice Sesilina, Marina, Kozma i Demian“. Veroneze je pak, krajnje komičan dok je vizija Đanbatiste Tiepola duboko barokna i zastrašujuća – da li je baš on bio prvi ekspresionista, pun zmija, stravičnih vizija i zastrašujućih lica?
Ovde je takođe neodoljivi hroničar venecijanskih kamernih događaja, Pjetro Longi – njegovi violinisti nisu manje potresni od Đorđoneove „Starice“. Ono što me je pak, najviše zanimalo bile su Belinijeve tipično pravoslavne, vizantijske Bogorodice. Bila je tu ona „Madona sa crvenim kerubinom“, slika koja je posebno zanimala i Juliju Kristevu, o kojoj smo nekad razgovarale, najposle, ona nas je sprijateljila. Najposle, ovo je deo neke već druge priče.
Bila je tu i slika Đentile Belinja „Čudo relikvije sa mosta Svetog Lorenca“, iz 1429-e, koja je neverovatno podsećala na određenu fresku iz Pompeja, a bila je tu, kao deo stalne kolekcije, drevna Mantenjina slika Svetog Đorđa. Pogled mi se zaustavio i na slici nežnog Karla Krivelija iz 1430. beše to reprezentacija Svetog Roka i Svetog Sebastijana; Krivelijev je san tipičan san gej slikara koji je zadivljen zastao pred gej idolom sa pocepanim čarapama! A tu, tik uz njega, stajao je i najstariji Belini, Jakopo Belini, čija je nežnost nadmašivala ostale — njegova Madona sa zatvorenim, iskošenim kapcima bila je dostupna za tumačenje samo pesnicima… nešto „lakša“ slika za tumačenja bila Karpaćov „Dolazak engleskih ambasadora“, prava radost bezazlenog posetioca…
Volela bih da podelim sa vama nešto suštinski važno: ova poseta Akademiji ne samo da me je zablesnula, već mi je u mnogo čemu otvorila oči. Odjednom sam shvatila da su stari, „primitivni“ majstori iz srednjovekovne Sijene, poput Vitorea Karpaća, zaista nalazili inspiraciju u pompejanskoj školi fresaka, u rimskom nasleđu velike italijanske škole slikarstva, i u vizantijskim freskama – a ne negde drugde…
13/2/2012
Dan kada sam posetila Akademiju bio je prosto čaroban, u nedelju, pak , uhvatio me je gadan išijas, pa sam sa Rakelitom, Klodovom najstarijom drugaricom iz Madrida, tražila apoteku dva sata i kupila sve moguće lekove… Rakelita je vlasnica najveće književne agencije u Španiji i navikla je da pomaže autorima, pogotovo pesnicima u nevolji. Uspela sam nekako da se sastavim.
Simoneta, Rimljanka, nas je povela tog popodneva na probu „Cosi Fan Tutte“ u La Feniće, apsolutno savremena verzija ali ne baš mnogo zanimljiva tako da sam odmah zaboravila ime reditelja; zatim obavezna buržoaska večera uz kandelabre u preskupom restoranu u kome bi Pazolini verovatno pljunuo u supu… Otišla sam na spavanje i spavala dugim, okrepljujućim snom koji je trajao do dva popodne. Kelner koji mi je doneo kafu u sobu raspitivao se: „Jeste li dobro, gospođo?“
Naravno da jesam, možda mi je trebaju nikakvi lekovi ni medicinske analize več samo dobro, da se dobro povremeno naspavam…
- februar
Ka Rezoniko, blistava palata venecijanskog settecenta, sa najružnijom pinakotekom osamnaestog i devetnaestog veka koju sam ikada videla. Ka Grimani, renesansna palata, nedavno obnovljena, bila je mnogo lepša – beše tu jedan jako lep Boš koji sve podseća da nam se večito čistilište i pakao brzo približavaju.
Juče smo svi obišli groblje St. Mikele gde su sahranjeni sve neki fini ljudi – Stravinski, Dagljev, njegov drugar i koreograf, na čijoj nadgrobnoj ploči stoji kamena baletska cipelica; tu je i večiti dom Ezre Paunda i Jozefa Brodskog. Eto ti sudbine pesnika – rođen u jednom kraju, živeo u drugom, sahranjen u trećem – sve zbrda zdola. Poslepodne posetila sam fondacije, Pino, Gugenhajm i palatu Grasi gde je Franćesko Vecoli, nova nada savremene umetnosti davao konferenciju pred tri stotine ljudi, sa nekim punjenim macama i kucama – sa idejama vrlo sličnim Džefu Kunsu.
Pa gde ide savremena umetnost?
U propast, u propast, reklo bi se, ili u neki novi ne-početak?
Na groblju su se i dalje u tišini odmarali Stravinski, Dagljev, Paund i Brodski.
Te večeri videla sam se sa Rozarijom Rufinom, profesorkom avangardnog teatra koja je na Sorboni odbranila tezu o životu i radu svog velikog učitelja Pitera Bruka. Odvela me je na renesansni koncert u društvo Muzičara Venecije – beskrajni madrgali Adrijana Bankjerija, Marka Ućelinija — Venecija nikada nije napustila sedamnaesti vek, i u njoj su se mogli još uvek naći instrumenti koji su bili dostojni Stradivarijusovog ateljea. Zatim smo, u legendarnom salonu hotela Danieli svi veselo ćaskali, Klod, Rozarija, Simoneta i Ćincia, hladan martini je tekao kao reka. Taj salon u Danijeliju ostaće mi u najlepšem sećanju, ne zbog sjajnog srebra i kristalnih lustera koji su ga krasili, već zbog količine francuskih stihova koje sam u njemu prevela, zbog maksimalne koncentracije koja me je u njemu snašla – svakoga jutra, dok svi saputnici spavaju, odšunjala bih se do ovog salona. Tu bih na miru sela i krenula da prevodim savremene francuske pesnike, bez ikakvog rečnika, a sve reči, koje su mi godinama izmicale – vraćale su mi se u buljucima, opsedale me, sve do jednog jutra, kada mi se približio jedan postariji kelner, sa obaveznim kapućinom i diskretno mi se obratio „Sinjora, vidim da uvek nešto pišete u ovoj sobi — a da li znate da su ovde Žorž Sand i Alfred de Mise takođe boravili i pisali, baš kao i vi sada?“
Zbog ovog otkrića bila sam mu zahvalna; posle, mnogo docnije, saznala sam da je u tom salonu i Vagner napisao veliki deo „Tristana i Izolde“.
- februar
Pošto je jako otoplilo, još u ranu zoru krenuli smo u šetnju brodićem, vaporetom u posetu ostrvu Muranu – od staklenih figurina i perlica Klodu je pripala muka pa smo se nas dvoje vratili u grad. Dok smo šetali mostom Rijalto, poverio se da zna da meni, kao piscu, nakit i trange-frange u životu ništa ne znače, ali da je za mene baš te večeri spremio jedno galantno iznenađenje. Pozvao je celo društvo, čak i moju Rozariju, u legendarni Hemingvejev bar, „Harry’s“, gde je navodno Hemingvej počeo da piše svoju novelu „Starac i more“. Osećala sam, a da baš nisam tačno ni znala, da je venecijansko more navelo i Hemingveja, kao i Tomasa Mana, da razmišljaju o starenju i smrti. Bilo je nečega u ovoj tirkiznoj vodi obavijenoj maglom što gura pisce u kontemplaciju.
Tog popodneva srela sam se sa Gabrijelom, anarhistom i velikim radničkim sindikalistom koji je nekada, 1968, pripadao radikalnom krilu pokreta „Potere Operaio“ (Vlast radnika). Ono što mi je Gabrijele ispričao u malom baru pored čarobne Crkve „San Roko“, podudaralo se sa Rozarijinom pričom o regiji Veneto, da je to tradicionalno uvek ostala levo orijentisana regija, levičarska republika i da su Venecijanci jedini gađali paradajzom Berluskonija kada se pojavio kod njih da sakuplja glasove. U Veneciji je od 1993. do 2009. gradonačelnik bio filozof marksista, Masimo Kaćari. Za vreme svog dugog mandata on je zasta dokazao da filozof može da upravlja polisom – svi građani su ga poštovali, čak i neprijateljska politička partija. Setila sam se glasa Mihaila Markovića, koji je Srbiji, kako mi je jednom ispričao, želeo sličnu sudbinu – završio je na dvoru Slobodana Miloševića i svi znamo kako se njegova karijera bedno završila. Kaćarijeva je bila mnogo bolja iako ni njemu nije pošlo za rukom da ostvari potpunu fiskalnu autonomiju italijanskih gradova za koju se borio. Čujem sad u pozadini kako izranja Markovićev glas – „Kaćariju je bilo verovatno lakše, da u ovoj neobičnoj tirkizno-ružičastoj, venecijanskoj, azurnoj svetlosti pravi planove za budućnost države!“ A šta bi tek bilo sa nama da su naši umetnici digli ruke od svog posla i izjavili da ni Tintoreto, ni Ticijan, ni Veroneze, ni Belini nisu morali mnogo da rade na paleti, da im je boja pala sa neba, bogomdana i da su je od rođenja nosili u prstima…
20. februar 2012.
Uspavala sam se za izlet na Torčelo, najstarije venecijansko ostrvo. Osetih veliki umor i nakon buđenja, znala sam da mi te večeri sledi put za aerodrom, morala sam da Veneciji posvetim još jedno jutro – Serenisima je bila ona, a ne ja. Pre no što se potpuno spakujem i iščekiram iz ovog legendarnog hotela, htela sam da posetim Vagnerovu kuću, tačnije, mesto u kome je boravio u Veneciji i gde je umro, 13. februara 1883. Obrela sam se pred starim palazzo-m, Ka Vendramin Kalerđi, izgrađenom u petnaestom veku, promenila je nekoliko aristokratskih vlasnika sve do Vagnerovog vremena koja pamti građevinu kao apsolutno posedstvo nesrećne vojvotkinje od Berija. Vojvotkinja je dala palatu na korišćenje Vagneru koji je zimu pred smrt proveo u njoj. Danas se u donjem delu palate nalazi kazino, a na gornjem spratu, gde je boravio otac svake avangarde, jedanput nedeljno društvo Vagnerijanaca otvara prostorije posetiocima koji pobožno gledaju sobu u kojoj je, za klavirom, preminuo veliki kompozitor. Pre ove palate, Vagner je gotovo uvek boravio u hotelu „Danieli“, u novembru 1861. i u oktobru 1880. Veneciju je voleo zbog vode koja će je potopiti i zbog ogromnog mentalnog prostora koji je Serenisima uvek darivala prolaznicima.
Jedva sam pronašla tu kuću. Toga dana, ulice su bile zakrčene karnevalskim spodobama, toga dana – svi su vikali glasno. Obrela sam se na mostu Rijalto sa kog nisam mogla da se pomerim ni desno ni levo, nekako sam se probila do Ka Vendramina. Vagnerova spavaća soba bila je gotovo prazna – svaki kutak u njoj trudio se da dočara neki deo njegove lične magije, svetlost iz male lampe meko je obasjavala prostor, kao u snu. Prostor je bio prekriven veštačkim, namirisanim ružama koje su verovatno još više ugrožavale muzičarevo slabo zdravlje, a u centralnom delu nalazio se ogromni otoman prekriven prostirkom od brokata – na njemu kao da je Vagner samo dremao, mora da je, baš kao i ja, osećao strah od smrti i ogromnih kreveta… zidovi i prozori bili su prekriveni bledozelenom i ružičastom svilom. Iz ove prostorije, toliko intimne i istovremeno bezlične, ulazilo se u jednu drugu, centralnu, u kojoj se nalazila ogromna crna životinja – Vagnerov pianoforte, prekriven sjajnom, a sada već izbledelom svilo. I na njoj ruže i njihov nesnosni miris – pitam se, u trenutku kada je pao na klavir i kada mu se zaustavio dah, koju je melodiju tada svirao?
Jer, kao što reče jednom Ransijer, muzika nije samo određena umetnost – ona je nešto više od toga – ona jeste ideja o umetnosti, ideja koja, ko što reče i Vagnerov Šopenhauer, beše ideja o antireprezentaciji u umetnosti. Bila je to a i sada jeste, umetnost koja nadmoćno govori o osećanjima što prevazilaze oblike identifikacije, situacije i osetljivost vizuelne reprezentacije. Ona je umetnost onog neizrecivog i neiskazanog, prodire u nas na način koji ne možemo da opišemo.
Nina Živančević: Pesnikinja, esejistkinja, prozna autorka i umetnička kritičarka, Nina Živančević je objavila svoju prvu knjigu «Pesme» 1982. godine, za koju je dobila nagradu Branko Radičević, za najbolju prvu pesničku knjigu. Laureatkinja književne nagrade Z-Press iz Njujorka. Objavila je petnaest knjiga poezije na srpskom, engleskom i francuskom, kao i četiri knjige pripovedaka i tri romana u Parizu, Londonu i Beogradu. Njene studije o Milošu Crnjanskom (doktorski rad, 2001) i o umetnicama u egzilu objavljene su u Francuskoj. Prisutna je u brojnim antologijama svetske savremene poezije.
Nina Živančević je bila član brojnih književnih i teorijskih redakcija : Delo, Književne novine, New York Arts Magazine, American Book Review, East Village Eye, République de lettres, a u skorije vreme uređuje časopis za balkanološke studije Au Sud de l’Est kao i filozofsko-antropološki časopis Intempestives pri kući l’Harmattan u Parizu. Različiti zanrovi njenog dela doživeli su brojna izvođenja na radiju i televiziji u Beogradu, Londonu i Parizu.
Radila je u pozorištu, sa Living Theater i Wooster Group u Njujorku, a predavala Teatar savremene i istorijske avangarde na univerzitetu Paris 8, kao i u brojnim pozorišnim laboratorijima u Evropi i Sjedinjenim Državama. Predaje književnost i avangardni britanski film na Sorboni i Katoličkom institutu u Parizu.
Članak koji ste upravo pročitali je besplatan, ali je na njega uloženo vreme (i novac). Podržite Libartes i pomozite nam da budemo još kvalitetniji!
Libartes je nezavisni projekat, neprofitni, što znači da se finansira samo zahvaljujući slobodnim donacijama. Redakcija, kao i saradnici, prevodioci, učestvuju volonterski na projektu, ali kako bi se održao kvalitet, kompetentnost i neophodno održavanje čitavog posla, potrebno je vreme , kao i određeni finansijski izvori. Vašim doprinosom bismo mogli da budemo još zanimljiviji i kvalitetniji! Donirajte već danas!
Članak koji ste upravo pročitali je besplatan, ali je na njega uloženo vreme (i novac). Podržite Libartes i pomozite nam da budemo još kvalitetniji!
Libartes je nezavisni projekat, neprofitni, što znači da se finansira samo zahvaljujući slobodnim donacijama. Redakcija, kao i saradnici, prevodioci, učestvuju volonterski na projektu, ali kako bi se održao kvalitet, kompetentnost i neophodno održavanje čitavog posla, potrebno je vreme , kao i određeni finansijski izvori. Vašim doprinosom bismo mogli da budemo još zanimljiviji i kvalitetniji! Donirajte već danas!