Image default
Reč i misao

Jedan sasvim ličan pogled na ruski nihilizam u delima Dostojevskog

Jedan sasvim ličan pogled na ruski nihilizam u delima Dostojevskog

 

Piše: Jadranka Milenković

Danski filozof Seren Kjerkegor u svojim spisima navodi tri stupnja kroz koja može/mora proći čovek na svom životnom putu. U pitanju su estetički, etički i religiozni stupanj. Estetički stupanj je onaj u kome čovek živi pod vlašću svojih strasti, kao Don Žuan. Etički stupanj doživljava onda kada postane svestan svog neznanja, počne da razmišlja o principima po kojima vodi život i usmeri se ka poštovanju etičkih normi. Primer za etički život Kjerkegor vidi u Sokratu. Religiozni stupanj je, naravno, najteže dostići, jer on zahteva poništenje čovekove potrebe da ugodi sebi, a možda čak i poništenje njegovog „ja“, koje se u potpunosti predaje poverenju u Boga. Primer takvog postupanja Kjerkegor vidi u liku biblijskog Avrama i o njemu piše izvanrednu knjigu Strah i drhtanje.

Razni primeri iz književnosti mogli bi nam poslužiti za ilustraciju ovog puta od estetičke, preko etičke, do religiozne faze. Jedan od primera mogao bi biti i starac Zosima, lik iz knjige Braća Karamazovi Fjodora Dostojevskog. Preko njegovih reči, kroz priču o njegovom životu i njegovom rano obolelom bratu, kao i kroz savete koje Zosima upućuje raznim likovima u knjizi, možemo i sami pratiti faze u uzrastanju ljudskih bića.

Dostojevski nam, rečima brata budućeg starca Zosime i rečima Zosime samog, a kasnije i Aljoše – najvernijeg Zosiminog učenika, saopštava jednu od možda najvažnijih ideja romana Braća Karamazovi. Zosimin brat je, kao i mnogi likovi u romanima Dostojevskog, prošao kao veoma mlad kroz ateističku fazu, ali je za razliku od drugih doživeo i prosvetljenje (nažalost, tek kad je bolest uzela maha i kad je postao svestan približavanja smrti).

„Znaj da je doista svaki čovek pred svima za sve kriv.“

„Mili moji, što se svađamo, jedan se pred drugim hvalimo, jedan drugome uvrede pamtimo?“

„Takva božja slava bila je oko mene: ptičice, drveće, livade, nebesa, samo sam ja jedan živeo u sramoti, jer sam sve obeščastio, a tu lepotu i krasotu nikad ni primetio nisam.“

Većina likova zaražena ateizmom ne uspeva da nađe rešenje. U svetu bez Boga oni proglašavaju da je sve dozvoljeno (pa i ubistvo, kao Raskoljnikov u romanu Zločin i kazna ili Smerdjakov u Braći Karamazovima), vide izlaz u samoubistvu (kao Kirilov u romanu Zli dusi), zapadaju u bunilo kao Ivan Karamazov, ili u ravnodušnost koja takođe vodi u nemoral, kriminal, ludilo, suicid (kao Stavrogin iz već pomenutog romana Zli dusi), bivaju povučeni pogrešnim idejama, pristupaju pogrešnim udruženjima i postaju žrtve tih svojih odluka (Šatov, Zli dusi), ili se odaju sitnim, niskim pobudama i strastima (piću, kocki, bludničenju, karijerizmu, pohlepi, sujeti). Dostojevski prikazuje plejadu talentovanih, inteligentnih, obrazovanih, potencijalno izuzetno vrednih mladih ljudi, koji se postupno (ali potpuno) gube u svetu bez vere u Boga, jer nemaju temelj za život i samoizgradnju, ne pronalaze nijednu dovoljno veliku ideju za koju bi mogli vezati svoj duh, željan da život ima unapred zadat, jasan i definisan smisao. Stiče se utisak da Dostojevski upućuje čitaoca na zaključak da je nemoguće izgraditi temelj života, moralnosti, ljudskih vrednosti, međuljudskih odnosa, ljubavi, smislenog života – bez vere u Boga. I to ne zbog vere u besmrtnost i zagrobni život, ne zbog nagrade ili kazne koja nas možda po nastupanju fizičke smrti čeka, nego samo zato što vera u Boga daje temelj veri u „dobro“, a „dobro“ je onda nužni deo, božanski deo čovekovog bića, neodvojiv od svakog pojedinca, koji uprkos svemu ostalom i svim ljudskim nedostacima, teži da se život odvija po principu apsolutnog dobra. Ako isključimo postojanje Boga, isključili smo suštinsku utemeljenost razlikovanja dobra i zla, kao osnove i pokretača naših akcija, odluka, našeg života. Isključili smo i shvatanje da mi nismo dati kao dobri, već da to imamo u klici koja može da se razvija jedino putem delatne, delotvorne ljubavi. (O tome starac Zosima govori u knjizi Braća Karamazovi na više mesta. Jedno od njih je dijalog sa gospođom Hohlakovom, malovernom damom, pomodarkom, koja za veru i delatnu ljubav traži uputstva i garancije, kao da pazari neku robu.)

(…) Ja patim, oprostite mi, ja patim… –I ona ponesena nekakvim vatrenim osećanjem sklopi pred njim ruke.

            – Od čega upravo?

            – Patim od… neverovanja…

            – U Boga ne verujete?

            – O, ne, ne! ne smem ni pomisliti na to! Ali budući život – to je takva zagonetka! I niko, baš niko na nju ne odgovara! Čujte, vi ste iscelitelj, vi ste poznavalac duše ljudske; ja, naravno, ne smem računati ni zahtevati da mi potpuno verujete, ali vas uveravam najvećom svojom rečju da ja sad ne govorim iz lakomislenosti, da me ta pomisao o budućem životu posle groba silno uznemiruje, ona me muči i straši. I ne znam kome da se obratim, nisam smela celog života… A evo sad se usuđujem obratiti se vama… O bože, za kakvu ćete me sad držati!

          Ona pljesnu rukama.

            – Nemojte se uznemiravati zbog mog mišljenja – odgovori starac. – Ja potpuno verujem u iskrenost vašeg duševnog tereta.

            – O, kak

o sam vam zahvalna! Vidite, ja zatvaram oči i mislim: kad svi veruju, otkuda je to? A posle dođu neki pa tvrde kako je sva ta vera došla u početku od straha pred strahotnim pojavama u prirodi, i da svega toga nema. No šta ćemo, mislim ja dalje, eto, ja sam na primer celog veka verovala – kad umrem, a ono najedared ničeg nema, i samo će „izrasti korov na grobu“, kao što sam pročitala kod jednog pisca. To je strašno! Čime, čime da povratim veru? Uostalom, ja sam verovala samo kad sam bila malo dete, mehanički, ni o čemu ne misleći… Čime, čime to da se dokaže? Sad sam, eto, došla da padnem pred vaše noge, i da vas molim za to. Jer ako propustim i ovaj slučaj – celog mog veka mi već niko neće odgovoriti. Čime da se dokaže, čime da se uverim? O, teško meni! Stojim, i oko sebe vidim da je svima svejedno, skoro svima; niko se o tome sada ne brine; a ja sama snositi ne mogu. To je ubistveno, ubistveno!

            – Dabogme da je ubistveno. Ali dokazati se tu ne može ništa; a ubediti se – mogućno je.

            – Kako? Čime?

            – Delotvornom ljubavlju. Postarajte se da volite svoje bližnje delotvorno i neumorno. Prema tome kako budete napredovali u ljubavi, vi ćete se ubeđivati u postojanje Boga i o besmrtnosti duše vaše. Ako pak dođete do potpunog samopregora u ljubavi prema bližnjemu, tada ćete već nesumnjivo poverovati, i nikakva sumnja neće čak moći da se uvuče u vašu dušu. To je sve ispitano, to je tačno.

            – Delotvornom ljubavlju? Eto opet pitanje! i to kakvo pitanje,kakvo pitanje! Vidite: ja tako volim čovečanstvo, da, verujete li, neki put maštam i sanjam da ostavim sve, sve što imam, da ostavim Lize, pa da idem u milosrdne sestre. Zatvaram oči, mislim i sanjam, i u tim trenucima osećam u sebi neodoljivu silu. Nikakve rane, nikakve zagnojene žive rane ne bi me mogle uplašiti. Ja bih previjala i ispirala svojim rođenim rukama; bila bih bolničarka kod tih stradalnika, gotova sam da celivam te rane…

            – I to je već mnogo i dobro što um vaš sanja o tome a ne o nečem drugom. Malo-pomalo pa ćete i nehotice stvarno učiniti kakvo dobro delo.

            – Jest, samo da li bih dugo mogla izdržati takav život? – vatreno i kao u zanosu nastavljaše gospođa.  – To je najglavnije pitanje! To je najteže, najmučnije od svih mojih pitanja. Zatvaram oči i pitam sama sebe: da li bi ti dugo izdržala na tom putu? Ako ti bolesnik, čije rane vidaš, ne odgovori odmah blagodarnošću, nego te, naprotiv, još stane mučiti svojim ćudima, ne ceneći i ne opažajući tvoj čovekoljubivi trud; ako počne vikati na tebe, grubo zahtevati, čak i žaliti se pretpostavljenima (što se često dešava kod teških bolesnika) – šta onda? Hoće li se nastaviti tvoja ljubav ili neće? I evo – zamislite, sa užasom i drhtanjem sam već rešila: ako ima ma šta što bi moglo rashladiti moju „delotvornu“ ljubav prema čovečanstvu odmah, onoga časa, onda je to jedino nezahvalnost. Jednom reči, ja sam radnica za platu, ja tražim odmah platu, to jest pohvalu sebi, i da mi se ljubav plati ljubavlju. Inače nikoga nisam kadra voleti!

            Ona beše u nastupu najiskrenijega osuđivanja, „šibanja“ same sebe, i dovršivši, sa izazivajućom odlučnošću, pogleda u starca.

            – To je od reči do reči ono što mi je pričao, uostalom odavno već, jedan lekar – primeti starac. – To beše čovek već u godinama i neosporno pametan. On je govorio tako isto otvoreno, kao i vi, iako šaleći se, ali tužno se šaleći: ja, veli, volim čovečanstvo, ali se čudim samom sebi: što većma volim čovečanstvo uopšte, tim manje volim pojedine ljude, to jest, svakog za sebe, svako pojedino lice. U svojim maštanjima ja sam češće – veli on – dolazio do strasnih pomisli da služim čovečanstvu, i ja bih možda zaista pošao i na krst za ljude, kad bi se to nekako najedared od mene zahtevalo – a međutim, ni dva dana nisam kadar provesti ni s kim u jednoj sobi – znam to iz iskustva. Tek što se taj nađe blizu mene, a već njegova ličnost davi moje samoljublje i stešnjava moju slobodu. Za jedan dan sam kadar i najboljeg čoveka omrznuti: jednog zato što dugo za ručkom jede; drugog zato što ima kijavicu i neprestano se useknjuje. Ja, veli, postajem neprijatelj ljudi čim me se oni i najmanje dotaknu. Zato se svagda tako dešavalo da je, što sam više mrzio ljude kao pojedince, tim vatrenija postajala moja ljubav prema čovečanstvu uopšte.

            – Pa šta da radim? Šta da radim ja, u takvom slučaju? Treba li pasti u očajanje?

            – Ne; jer i to je dosta što vas to boli, što vam je teško zbog toga. Učinite što možete, i priznaće vam se. Ta vi ste već mnogo toga uradili što ste mogli tako iskreno samu sebe poznati!

Ničeov Zaratustra (a mnogi junaci Dostojevskog, kao recimo Raskoljnikov, govore i ponašaju se kao da su svoja uverenja i činove direktno gradili na filozofskim postavkama ovog intrigantnog nemačkog filozofa) ima sasvim drugačiji stav o delotvornoj ljubavi, o ljubavi prema bližnjem koja se propoveda kao niz obaveznih postupaka:

Vi se tiskate oko bližnjega i imate lepe reči za to. Ali ja vam kažem: vaša ljubav prema bližnjima je vaša loša ljubav prema sebi samima.

Vi bežite ka bližnjem od sebe samih i želeli biste da od toga načinite vrlinu: ali ja prozirem vašu „nesebičnost“.

Ti je starije od Ja, Ti je osveštano, ali Ja još nije: tako se čovek tiska ka bližnjem.

Da li vam savetujem ljubav prema bližnjima? Mnogo radije bih vam savetovao bekstvo od bližnjih i ljubav prema najdaljima!

I jedan i drugi govor može se i mora danas nazvati falsifikatom, jer Zosima i Zaratustra uzimaju u obzir samo jednu stranu čovekovog usuda. Danas, kada pokušavamo da sa vremenske distance objektivno ocenimo i jednu i drugu stranu, shvatamo da se uz sav idealizam, karakterističan za iskreno verovanje u Boga ili velike ideje, čovek ne može na silu naterati da bližnjem daruje „delatnu“ ljubav bez ikakvog očekivanja nagrade – svaki takav pokušaj vodi u gađenje koje se u Zosiminom govoru označava pogrešnim – vodi u gađenje prema tom drugom čoveku nesposobnom da na lepo uzvrati lepim, na dobro dobrim; a vodi i gađenju prema sebi što se takvo nešto kod drugog ne može probuditi, a ne može ni prestati da se očekuje. Delotvorna ljubav ne može biti silom izazvana, pogotovo ne kao sredstvo kojim će se odgoditi mala nagrada – trenutna zahvalnost bližnjeg – u očekivanju da će se zato dobiti veća nagrada – vera; a vera opet podrazumeva stabilnost, sigurnost i sreću. Može se poći jedino obrnutim putem, pa spontano iz neke klice potrebe za činjenjem dobra (koja mora unapred postojati i koja ne traži nikakvu nagradu, naprotiv – nagrada je čak i obezvređuje na izvestan način) rasplamsavati svoja buduća delanja. A ta klica možda je već sama dokaz neke nedefinisane vere, ako ne u boga i besmrtnost, onda sigurno u neki smisao koji imaju ljudski odnosi i život među ljudima.

Ali i pored toga što Zosimin govor u nekoj meri nazivam falsifikatom, ne obezvređujem nastojanja kako Dostojevskog, tako i Kjerkegora (pa ni Ničea, bez obzira na razlike u shvatanjima) da se pokuša pronaći način za osmišljavanje života, i da čovek mora nastojati sebe da spozna i pronađe put uzrastanja ka nekom boljem sebi. Nihilizam, koji je tako lepo i tragično oslikan u velikim romanima pogotovo ruske književnosti kraja XIX veka, doneo je neku vrstu „zaleđivanja“ – veliki junaci ovih romana nisu više u stanju da se kreću kroz neophodne faze ljudskog razvoja. Ono što ih zaustavlja u tome je snaga razuma, koji je otcepljen od bilo kakvog izvora, i koji je oglasio potpunu samostalnost ljudskog duha. Neke karakteristične scene ilustruju ovu situaciju. U čuvenom delu „Zločin i kazna“ Raskoljnikov u jednoj takvoj sceni govori Sonji Marmeladovoj da bi bolje bilo skočiti s mosta i ubiti se, nego podnositi sebe na žrtvu na tako nizak i sraman način, kad ta njena žrtva ionako ništa ne menja i nikog neće spasiti. Ona ga pita (glasom u kom se ne ogleda čuđenje što joj je nešto takvo rečeno; očigledno je bezbroj puta o tome mislila) – a šta će onda biti s njima? Raskoljnikov joj ukazuje da će ionako s njima (ili bilo kim drugim) biti sve najgore: gladovaće, mučiće se, propašće, umreće. On to govori misleći na sirotu decu, pastorčiće Sonječkinog oca, i na njihovu tuberkuloznu majku. Na njih je, govori on, i Bog zaboravio, kako ih onda jedna sirota devojka kao što je Sonja može spasiti? I, sa jedne strane, Raskoljnikov je u pravu. Gladujemo, mučimo se, patimo, propadamo, na kraju umremo. I siromašni i bogati, jednako. Ništa nas ne može spasiti. Možda, ipak, ništa sem njih?

Radnja je poznata čak i onima koji roman nisu čitali. Mladić, zatrovan nihilizmom, opčinjen snagom i hrabrošću kao najvažnijim osobinama koje (nat)čovek mora kod sebe neizostavno razviti (nalik na snagu i hrabrost jednog Napoleona), pritom veoma talentovan i inteligentan, ali mučen siromaštvom i svešću o nepravdi koja vlada u svetu, odlučuje da ubije staru zelenašicu, koja živi tako što od siromašnih otkupljuje njihove dragocenosti budzašto, prodajući im iste naknadno po daleko većoj ceni. Ako je u igri jedino razum, svako će reći da stara žena baš i nije neki pozitivac. Siromašni, vredni studenti, osuđeni na bedu i trpljenje, daleko više zaslužuju naše saosećanje i simpatiju. No, u igri, na sreću, nije jedino razum, tu su i drugi mehanizmi svesti, oni koji ne dozvoljavaju da se ubija drugi čovek, i to ne iz straha od kazne, već u ime viših principa do kojih razum sam ne može dopreti.

Raskoljnikov, ilustracija: Ilija Glazunov

Mogli bismo čak roman Zločin i kazna nazvati jednom vrstom „ogleda“ kojim se upravo traga za tom vrstom principa, jačih od principa razuma. Princip koji Raskoljnikov u ovom romanu izdiže iznad svega ostalog, princip razuma – već u ovom romanu nagoveštava ono što je u Braći Karamazovima eksplicitnije izraženo: „Ako nema Boga i besmrtnosti, sve je dozvoljeno.“ Ta naizgled jednostavna formulacija nastala je u vreme kad je buntovna inteligencija, naročito mlada inteligencija, opčinjena naučnim dostignućima, zamorena prevlašću crkve koja je vekovima nametala pravila (no i sama se u svojim redovima neprekidno kompromitovala), rešila da se na ovaj ili onaj način izbori za novi svetski poredak baziran na novim dostignućima i uvidima. Ali, nova dostignuća su otvorila čitav kosmos pred čovekovim očima, istovemeno mu izvlačeći tlo pod nogama – zemlju, tradiciju, boga, i ljubav (koja je neophodna da bi se sve ovo ostalo shvatilo na pravi način). Radnja je dakle poznata svima: Raskoljnikov ubija zelenašicu, ali i njenu sasvim nevinu sestru koja se tu slučajno zatekla. Potom sakrije novac, nikad ga ne iskoristivši. Mučen groznicom, grižom savesti i nekom vrstom ludila, on se sam neprekidno odaje, navodeći istragu ka sebi, sve dok ne bude uhapšen. Ko onda spasava Raskoljnikova? On misli da niko nikog ne može spasiti. Ko su dakle ti „oni“ o kojima govorim, navodeći ih kao jedine potencijalne spasioce u svetu koji nas vodi u propast? U slučaju Raskoljnikova to su, pored Sonje Marmeladove, jedne mlade prostitutke gurnute silom u takav život, još i njegov prijatelj Razumihin, njegova majka i sestra; ljudi koji ga vole. To su oni ljudi koji su u stanju da ga vole čak i kad postanu svesni njegovog gnusnog zločina. Oni ne traže razumsku potporu da bi nekog voleli, jer- sasvim je nerazumno voleti ubicu. Majka ubrzo umire. Možemo mislili da je to ne (samo) zato što ne može podneti da joj je sin ubica, nego i zato što ne može podneti svest o teretu koji on mora do kraja života nositi na svojoj duši. Ali Sonja, ista ona koja prodaje svoje telo radi neke dece, čak ne ni sopstvene, ona ga prati na robiju, i bez ikakve reči o žrtvi koju čini, ostaje uz njega godinama.

Ne mogu a da ne povežem ovu kompleksnu priču sa jednom bajkom koja je obeležila moje detinjstvo. To je „Snežna kraljica“, jedna veličanstvena i stravična priča. To je priča o mogućem odlasku od sebe samog i svih koji te vole. Dečak Kaj odlazi za Snežnom kraljicom. Ona ga možda otima, možda ga je nekako i začarala, ali postoji bar mali deo njegovog pristanka u svemu tome. Ona ga odvodi u Ledeni zamak (možda zamak razuma), gde on samotno igra neke složene igre (na primer – kockicama leda ispisuje reč „večnost“). On je miran i hladan kao i zamak, kao i sama kraljica. I u njemu, u njegovom srcu, je hladnoća, zato on ne može prepoznati nikog iz svog ranijeg života (detinjstva ispunjenog ljubavlju). Ali gle: devojčica ide da ga traži, sama, bosonoga, po čitavom kraljevstvu, po vrućini i ledu, i upadajući u najrazličitije opasnosti. I šta je najvažnije? Najvažnije je da se ona ne miri s tim da Kaja nema. Ona ga traži i na kraju nalazi; a kada ga nađe, uporna je u pokušaju da je prepozna – nju i njenu ljubav, njene nepobitne razloge da prepešači čitavo kraljevstvo da bi ga spasila. No, zašto ga ona spasava? Pa on je miran, živi stabilnim životom u zamku, ništa mu ne nedostaje, zaledio je u sebi sve što bi moglo da ga uzbudi, a samim tim i rastuži. Ali, Gerda je uporna: govoriće, teraće ga da se seti sebe i njih, teraće ga da plače, sve dok ne isplače led i ne ozdravi od hladnoće razuma. A onda će ga povesti kući.

Gotovo na isti način Sonja Marmeladovna prati Raskoljnikova, i svojom bezrezervnom ljubavlju, privrženošću i blagošću, čeka da se led otopi iz njegovog srca, i da shvati vrednost svačijeg života, a samim tim i svog, kako bi mogao pročišćene duše (iako sa ogromnim teretom na savesti) prevazići jednu opasnu bolest – bolest nihilizma i odricanja vrednosti svetu i ljudima.

Gladujemo, mučimo se, patimo, propadamo, na kraju umremo. I siromašni i bogati, jednako. Ništa nas ne može spasiti. Sem njih. Kao što i njih ništa ne može spasiti osim nas. Ono što razlikuje studenta velikih očekivanja od uboge devojke, spremne na žrtvu koja je unižava, nalazi se u srcu, i kad nije zaleđeno, u stanju je da pomera planine. To možemo jednostavno zvati ljubavlju prema bližnjem, no Dostojevski insistira na vezi između toga i vere u Boga, te svi likovi koji se u njegovim delima odlikuju takvim osobinama – Sonječka, Aljoša, knez Miškin, starac Zosima – veoma su pobožni i u tom svom poverenju u Božju ljubav i pravdu nalaze temelj za prolazak kroz sve ovozemljske nevolje, trudeći se da drugima pruže maksimum umesto osude, odbacivanja i prezira.

Postoji u knjizi Braća Karamazovi jedna veoma važna scena, po intenzitetu jednaka, a po poruci suprotna Ivanovoj “pobuni” i vraćanju ulaznice za raj. Reč je o snu koji sanja Dmitrij Karamazov, u noći nakon što je za dlaku izbegao da ubije oca, nakon što je konačno stekao ljubav voljene žene i shvatio da će zbog svog ludovanja i pijančenja završiti na robiji. Nakon svih tih intenzivnih dešavanja i doživljaja, Dmitrij sanja kolonu nesrećnika, pogorelaca, ostalih bez doma, i detešce u rukama nesrećne majke, osuđeno na trpljenje bez svoje krivice.

Dostojevski najvažnije poruke svojih romana iskazuje kroz odnos junaka prema patnjama dece. Ivanova pobuna rezultat je razumskog promišljanja smisla postojanja takvog sveta u kome deca bezgranično pate. To je njegov pokušaj da emocije, koje izaziva upoznavanje sa svetom, stavi pod kontrolu. No, to je nemoguće. Kako Dmitrij, strastveni i nagli vojnik, doživljava patnju dece? Nakon sna, nakon neke vrste preloma i pročišćenja u njegovoj duši, svest o nesrećnoj deci nagoni ga na potrebu da postane bolji čovek. Njegove tadašnje misli možda bi se mogle iskazati rečima – suviše je nesreće na svetu, i ja neću da dodatno doprinosim toj nesreći. Spreman je na ispaštanje, nakon kojeg će krenuti u ostvarivanje života koji će makar i uskom krugu ljudi doneti sreću. Nasuprot njemu, Ivan ostaje ukopan – jer razum kome je prepustio vođstvo, kao automatskom pilotu, parališe njegov emocionalni sistem, guši njegovu empatiju, i na kraju ga tera u bunilo. Toliko usijanih, gušenih emocija, na podlozi jedne strastvene karamazovske prirode koja voli “lepljive listiće u proleće” i voli život, ne može nikako drugačije završiti.Između pobune Ivana Karamazova i sna o detešcetu Dmitrija Karamazova mnogo je ispisanih stranica. Kao što je često mnogo godina između mladalačkog bunta i nešto zrelije potrebe da se doprinese poboljšanju sveta delatnom ljubavlju i malim pomacima na bolje.

U svetu punom nesreće i mržnje, svako delo učinjeno iz ljubavi jednako je premeštanju planina.

Čak i kad nismo sigurni u sopstvenu veru i snagu ljubavi prema bližnjem (parafraziram Zosimine reči) Dostojevski poziva na život u kojem ćemo, putem delatne ljubavi, podstaknuti tu klicu dobra da raste, usled čega ćemo početi jasnije da je osećamo, a samim tim da naslućujemo i njen izvor. Nemoguća je spoznaja Boga, moguća je vera, a život ispunjen delatnom ljubavlju čini da ta vera u čoveku jača.  Bez vere u Boga, čovek ostaje misleća životinja, kao što su govorili u doba prosvetiteljstva. Ali misleća životinja angažuje razum da pronađe sve brža, jača, bolja, naprednija sredstva i tehnike da udovolji samo bazičnim instinktima. Takav život vodi u konformizam, nesreću i nemoral, vodi ka apsurdnom čoveku, vodi do čoveka kojim se lako može vladati trgovinom zadovoljstava, vodi do Velikog inkvizitora, Velikog brata ili Vrlog novog sveta. Čovek počinje da se oseća nelagodno čak i kad su mu zadovoljene sve potrebe. Nelagoda prelazi u depresiju i druga bolesna stanja. Očigledno, nisu zadovoljene one „najljudskije“ potrebe – on ne koristi svoju slobodu, ne angažuje stvaralački deo svog bića, ne učestvuje istinski u životu drugih ljudi, ne uzrasta kao ličnost i ne izgrađuje se. Biti slobodno biće istovremeno znači i biti moralno biće, nezarobljeno prirodnim potrebama i gladima, znači biti i stvaralačko biće – čime dolazimo do možda najosnovnijih pojmova za definisanje ljudskosti. U tom smislu, za Dostojevskog i mnoge druge autore, spoznavanje Boga i načina na koji je čovek u božjem svetu „bačen“ u prostore slobode i potrage za smislom, predstavlja osnov čovekovog života, i jedini uslov za samoostvarenje. To je u suprotnosti sa stavom koji je ateizam sa napretkom nauke doneo – proglašavajući religioznost vrstom zarobljenosti, a nezavisnost od vere i Boga jedinim uslovom za uzdizanje čovekove ličnosti. Religiozni stadijum (u koji dospeva mudri i skromni starac Zosima, jedan od retkih likova u delima Dostojevskog i literaturi uopšte koji je to postigao), stepen je slobode u kome se može živeti na plemenit i dostojanstven način, i sjaj jednog takvog života može doneti mnogo dobra velikom broju ljudi koji stanu pod tu svetlost.

U naslovu upotrebljavam izraz „ruski nihilizam“, u želji da istaknem moguću razliku u načinu na koji je ovaj filozofski princip ili sistem uverenja predstavljen u ruskoj literaturi krajem XIX veka, u odnosu na nešto drugačije odjeke u književnosti i filozofiji drugih sredina. Sam Dostojevski u romanu Zli dusi iznosi ideju (izgovara je Šatov) da je ruski narod – narod bogonosac, te da njegova misija može biti spas vere u Boga u vremenima porasta ateizma. Šatov tragično završava – biva žrtvovan od strane svojih nekadašnjih saboraca, revolucionara – čime nam autor verovatno nagoveštava kako i ideja naroda-bogonosca mora propasti. No, činjenica je da je u ruskoj literaturi stavljen naglasak na važnost vere u Boga kao jedinoj mogućnosti spasa od nadirućeg nihilizma i obesmišljavanja čovekovog postojanja. U istom delu, Kirilov (sledeći istu misao kao Ničeov Zaratustra, misao o natčoveku, bogočoveku) izvršava samoubistvo, stavljajući tačku na učenje da čovekov život nije vredan (u trenutku kad se čovek samoproglasi bogom).  Isključenjem trećeg stupnja od onih koje Kjerkegor navodi, čovek može dostići maksimum time što će odživeti život kao svesna, moralna, zapitana, obrazovana jedinka. Dostojevski u svojim delima možda upućuje čitaoce na sumnju da je to dovoljno, da će se duh time zadovoljiti.

Na kraju, pokušala sam da Zaratustrinim jezikom izrazim uverenja na koja me navode razmišljanja ovih velikana ljudske misli i borbe za emancipaciju ljudskog duha (iako je ta borba odvela njihove misli u suprotnim pravcima):

            Ne veruj ni starcu koji tvrdi da je sišao sa planine jer voli ljude, da bi ljudima govorio da je ljubav slabost – jer on time potvrđuje svoju slabost.

            Ne veruj nikom ko ljudsko društvo naziva stadom, jer taj nije dostigao dovoljno mudrosti da drugog vidi jednakog sebi.

            Ne veruj starcu koji propoveda jednu avet da bi se izbegla druga avet, i ko sam na ljude gleda sa gađenjem, sa visine svoje planine sa koje zapravo još nije ni sišao. Sići među ljude da bi im se propovedalo o ljubavi prema bližnjem i najdaljem, znači ostaviti planinu planini, i umeti se kretati dolinom.

            Prorok kaže da ljudi žele da se pozlate zabludom bližnjeg, zavodeći ga – govoreći to, on ljude zavodi u pokušaju da ih pozlati sopstvenom zabludom. A svet, stvaran i nestvaran, nudi već bezbroj zabluda, i može se i u takvom svetu voleti i bližnji i najdalji i zablude same. Svaki onaj koji čoveka ubeđuje da mu neko drugi nudi zabludu i da je prevaren, ili da već i sam vara u svetu punom varalica – najčešće samo želi da ga posrami, uplaši, obesnaži, ne bi li mu svoju zabludu kao eliksir protiv svih ostalih – lakše prodao, poklonio ili naturio silom.

            Tek kad nekog ubedi da je sve već pogrešno, da ga niko ne voli i nikom ne pripada – da te veze mora i sam kao pogrešne raskinuti – tad će mu ponuditi novu tačku na koju može mirno stati – novu platfomu čvrstu i sigurnu, novog prijatelja stabilnog i nepotkupljivog. Ko je taj prijatelj? Novi bog? Nova misao? Stari bog u novog preobučen? Budućnost? Zemlja –majka? Otac-nebo? Nauka-zakon? Vera-besmrtnost? Zadovoljstvo-sadašnji tren? Uhvaćeno JA samo sebi dovoljno i jače od svega nabrojanog? A gde je to obećano JA? Treba samo za njim, za Mesijom, krenuti, on zna put do najviše tačke, tako kaže Zaratustra, gadeći se stada koje ga prati.

            Ne veruj, maloverna damo, ni jednima ni drugima. Sad kad si ih saslušala, odbaci ih. Slušaj kako šumi more i grane drveća na vetru. Slušaj muziku i smeh dece u igri. Slušaj kako u drugom čoveku kuca srce. Ono kuca isto kao tvoje. Taj zvuk je lekovit. 


Jadranka Milenković, rođena 1969. u Puli, Hrvatska. Živi u Nišu, radi u Apelacionom sudu u Nišu. Osnovala je i vodi Književni klub „Prejakareč“, koji okuplja mlade ljude zainteresovane za čitanje, pisanje, filozofiju i umetnost, i koji uspešno radi od 2004. godine. Piše poeziju i prozu; objavljivala u časopisima: „Gradina“, „Časopis Putevi“(BiH), „Bdenje“, „Koraci“, „Braničevo“, „Kvartal“, „Akt“, „Fantom slobode“ (Hrvatska), „Buktinja“, “Umetnički horizont“, “Преодоление” (Rusija), Provinca (Slovenija), zatim u internet magazinima odnosno portalima za kulturu: „P.U.L.S.E“, „Art-Anima“, „KULT”, „Kultiviši se“, „Prozaonline“, „Glif“, Portal „Strane“ itd, i zbornicima. Završeni roman, pod nazivom „Heteros“, koji je bio u užem izboru za nagradu “Miroslav Dereta” 2016. godine, u procesu je objavljivanja (NKC izdavaštavo, Niš). Sarađuje sa Niškim kulturnim centrom, udruženjem “Litera” i drugim ustanovama kulture u gradu.


Ovaj članak je objavljen u junu 2019, u okviru temata RUSKI LIBARTES.

Pročitajte sve članke objavljene u rubrici Reč i misao.

Povezani članci

Teri Pračet — Dušmani

U narcisovoj zamci – jedno moguće čitanje Kafkinog „Preobražaja“

Uniženi činovnik kod Ljermontova i Gogolja

Ostavite komentar