Image default
Proza

Miloš Cvetković, Nagrada

NAGRADA

 

Bićeš nagrađen, sine, i to bogato. Gotovo da je ponovio ove reči naglas dok je stezao požuteli jastuk. Usne su mu se pomicale bezglasno, a u očima se pojavio sjaj koji niko nije primetio, pa ni on sam, iako se naspram njega nalazilo ogledalo. Njegov pogled je, međutim, bio usmeren na požuteli jastuk koji je konačno prestao da se pomera. Sklonio je jastuk i zagledao se u tuđe oči u kojima nije bilo nikakvog sjaja. Najzad je shvatio njene reči i njihovo značenje ga neće više proganjati. Osmehnuo se, a lice iz ogledala je uzvratilo osmeh, bez sklanjanja pogleda. Popiće jednu čašicu u to ime, pomislio je, a zatim je počeo da pretresa stan u potrazi za novcem…

Nekoliko dana ranije, ruke su mu drhtale dok je pokušavao da zaključa vrata na svojoj sobi u potkrovlju. Od hladnoće, pomislio je tada, ali i od nemira koji se uselio od njega još od kada ga je obuzela ta ideja, ta užasna fantazija koja ga je mučila. Brava je najzad škljocnula i student je zamotan u ofucani kaput napustio oronulu kuću.

***

„Trebalo bi da popiješ nešto toplo, da se ugreješ.“ Te reči su ga tada prenule iz razmišljanja dok je hodao po vejavici, grčevito stežući kragnu kaputa kao da pokušava sebe da pridavi. Starica je stajala ispred njega, pogrbljena, kao da ga je čekala, i nije mogao a da ne spusti pogled sa njenih bistrih plavih očiju u kojima kao da je mogao pročita sopstveni predumišljaj. Sigurno je primetila kako je već danima prati. Te oči su bile jedino što je odisalo životom na tom izboranom licu.

Pogledala ga je kao da zna o čemu je mislio, pomislio je tada uplašeno.

„Skuvaću ti čaj, hajde“, rekla je i on ju je poslušao, kao da nema sopstvenu volju, ćutke je pratio staricu dok se ona sporo uspinjala uz škripave stepenice, uzdišući pri svakom koraku. Kao u snu, pomislio je tada, ali nije imao snage da se uštine.

Drhtavica nije popuštala ni kada se malo ugrejao. Iznutra mu je bilo hladno. Stomak kao da mu je bio pun ledenih grudvi. Čaj je bio jak i kiseo. Posmatrao je crvenkasti talog na dnu šoljice, izbegavajući da podigne pogled. Ali, ona je bila strpljiva, znao je tada, pročitala mu je misli i sada će… I tu nije uspevao da dovrši misao koliko god da se upinjao, bežala mu je i rasplinjavala se u besmislicama koje su ga nemoćno kljucale u mozak pre nego što bi zauvek ućutale i ostavile ga u neprijatnoj tišini u kojoj bi se onda rađale nove sumnje. I tako u krug i bez kraja. Morao je da podigne pogled i da se suoči sa njom, nije mu bilo druge.

„Ne mogu to sama da učinim, previše sam slaba, a ne mogu ni da čekam…“, zastala je tada „ …previše već čekam na smrt.“

„Greh je…“, nije znao tada zašto je to izgovorio, reči su mu same došle, morao je, zapravo, nekako da je prekine, nije želeo da je sluša, pomislio je tada, a zapravo nije hteo sebi da prizna sopstvenu radoznalost koja nije imala takvih skrupula.

„Greh je moj“, rekla je. „Ti ćeš…“, zastala je tada dok joj je pogled odlutao, kao da je zaboravila šta je htela da kaže, pomislio je tada, ili se pak setila nečeg drugog.

Već je smišljao kako da je prekine, da se izvini i da bez daljih reči pobegne odatle, zauvek, kada se starica zagledala u njega, pogleda neobično bistrog i izgovorila u dahu:

„Bićeš nagrađen, sine, i to bogato.“

Čekao je na te reči i ne znajući. Osetio se neobično mirno, kao kada ga je pozvala na čaj pre… “Koliko je vremena prošlo?”, upitao se tada dok je klimao glavom.

Staričine oči su se ispunile suzama, a na njenom licu je zaigrao osmeh. Student je polako ustao i uputio se ka krevetu. Podigao je sa njega beli jastuk ispunjen guščijim perjem. Upamtio je dobro tu mekoću i taj miris.

***

U jednoj od svojih, kako je pre mislio, sramotnih fantazija, upotrebio je sekiru. Kako bi to bilo budalasto, pomislio je tada, tako bi samo napravio nepotrebni nered. Dok je podizao jastuk, izbegavao je da uputi poslednji pogled ka starici, pa ipak, kada je odložio jastuk na krevet, nije mogao da ne ugleda u njemu jasne konture staričinog lica. To ga je mučki tresnulo u stomak i nije mu bilo druge, tada je pomislio, nego da uzvrati udarac. Pesnicama je izudarao jastuk dok lik nije u potpunosti nestao. Smirio se, a onda se okrenuo da se najzad suoči sa optužujućim pogledom, kako je u tom trenutku pomislio da mora biti. Međutim, starica je sedela u fotelji zatvorenih očiju i sa osmehom na licu, zamrznutim i blaženim. Ponovo je osetio onu neobičnu obamrlost koja ga je ovde dovela i pomogla mu da izvrši zločin. Zločin, pomislio je tada kako mu je ta reč po prvi put u tom trenutku jasno odjeknula u umu. Nagrada, bila je druga reč koja se javila, obećana nagrada.

Obećane nagrade, međutim, nije bilo. Kutija je bila prazna i student je u tom trenutku uspeo da ostane dovoljno pribran i da kaže sebi kako je starica verovatno pogrešila, kako postoji još neka kutija negde u ovom skučenom stanu u kojoj će on pronaći obećanu nagradu. Jer, u jedno je bio siguran, starica ga nije lagala kada mu je to obećala. Samo što nije bilo druge kutije, niti kakvog drugog skrovitog mesta. Nakon što je pažljivo pretresao svaku sobu, vrativši svaku stvar na svoje mesto, student je odustao od očito besmislene potrage, jedva se savladavši da je opsesivno ne ponovi. Poželeo je tada da uzme nešto za uspomenu, nekakav suvenir, javile su mu se reči, ali onda je shvatio da mu je starica već podarila suvenir u obliku rečenice koja je nastavila da ga muči.

Drugi put, pomislio je tada, pre nego što je zauvek napustio stan. Spavao je te noći poput bebe, a kada je napokon osvežen ustao razmišljao je samo o jednoj stvari, a to nije bilo ubistvo koje je počinio već staričine reči. Morao je da pronađe odgovor koji će ga zadovoljiti.

***

Hodao je po vejavici, stežući kragnu kaputa kao da pokušava da zakloni lice. “Pratio je tu staricu već tri dana i moraće uskoro nešto da uradi pre nego što ona postane sumnjičava”, pomislio je tada. Znao je gde živi, da je sama, poznavao je njeno kretanje u toku dana, i slutio je da će kod nje pronaći nešto više od prazne kutije. Nije više mogao da izdrži, od uzbuđenja gotovo da nije spavao prethodne noći, a ne bi valjalo da iscrpljuje sebe,  jer šta ako mu se izmakne jastuk, šta ako se otme, šta ako… Sklonio je u stranu sve te nesigurnosti koje su ga i pre kočile i dok ih je ranije prihvatao kao nešto što je sastavni deo njega, kao teret koji će nositi do kraja života, sada je shvatio da je u pitanju tek navika koja se može odbaciti poput poderane odeće. Dok je tako razmišljao starica se pojavila iza ugla, hodajući prilično žustro za svoje godine. Student je pustio kragnu i nabio ruke u džepove kaputa. Krenuo je ka njoj dok se preslišavao u sebi…

***

Bićeš nagrađen, sine, i to bogato. I bio je nagrađen, i to bogato. Pokupio je sav novac i nekoliko komada nakita što je pronašao u fioci za koju je isprva mislio da je zaglavljena. Ali, popustila je na kraju. “Na kraju”, pomislio je, “svi popuste.” Setio se kako je mlatarala rukama dok je on stiskao požuteli jastuk, i kako umalo da ga je zaparala noktima po licu. Takav suvenir mu nije bio potreban, pomislio je, dok je zadovoljno ispijao votku. Konačno je sve došlo na svoje mesto, i taj nemir što ga je obuzimao ovih dana dok je pokušavao da dokuči značenje staričinih reči, u potpunosti je nestao. Otvorio je prozor da provetri stan i otarasi se zadaha smrti koji se u sve zavukao. Taj zadah je bio tu i pre nego što je ušao, pomislio je, i opet se sam sebi nasmejao. Starica bistrih plavih očiju ga jeste bogato nagradila, pomislio je. Gurnula ga je u vodu i on je zaplivao. Sada je uživao u tom osećaju dok je sekao talase i plivao sve dalje. Sneg je prestao da pada i sutra će se prošetati, pomislio je, posetiće Sonju, nije je video već duže vremena, a sada konačno ima dovoljno novca da priušti sebi i to malo zadovoljstvo. Nasmejao se opet, sada naglas. Razmišljao je o usamljenim staricama u Sankt Peterburgu. Razmišljao je o poklonu koji mu je tako nenadano promenio život. Razmišljao je uzbuđeno kako ga čeka još jedan, a nakon njega još jedan, i još jedan… Zločin bez kazne.


Miloš Cvetković je rođen 1979. u Beogradu, gde trenutno živi i pod stare dane studira književnost. Objavljivao je filmske kritike i eseje u magazinima: PopboksYellow CabHuper i Filaž. Esej pod nazivom: „Film osvete – Balada o svirepom Radivoja Lole Đukića“, objavio je u okviru zbornika Novi kadrovi (CLIO, Beograd, 2008). U inostranstvu je objavio eseje u knjigama: 101 Sci-Fi Movies i 101 War Movies (Barron’s, New York, 2009). Priredio je dve antologije kratkih priča fantastike: Anomalija 1 (2012) i Anomalija 2 (2015), u izdanju Društva ljubitelja fantastike Lazar Komarčić. Povremeno i sam napiše neku kratku priču, ali više voli da ih čita i uređuje.


Ovaj članak je objavljen u junu 2019, u okviru temata RUSKI LIBARTES.

Pročitajte sve članke objavljene u rubrici Proza.

Povezani članci

Valentina Đorđević – Želja da postaneš pisac

Marijana Nikolajević – Sati

Ema Stefanovska – Političke (ne, lične) nesuglasice

Ostavite komentar