Znate za onaj stepen hladnoće kada mraz probije podeok na skali koji meri gornji prag hladnog, do kog zebemo i drhtimo, pa zađe u dublje i više sfere, u sopstveni superlativ, a onda stane da nas, sa hiljade malih sečiva, šiba po koži lica i ruku, i počinje da prži i boli kao opekotina. Eto, time pravdam povremeni osećaj vreline u svojoj hladnoj krvi. Da! Povremeno, ali snažno osećanje, da mi venama teče nešto kao topljeni metal – usijano i nepodnošljivo vruće.
Ali, varka je, znam. To što mi ledi krv u žilama jeste strah, ali ne od one trenutne, iznenađujuće, često šokantne, po život opasne situacije koja je ovu frazu obnarodovala, već jedan sasvim drugi strah: tinjajući, latentan, sva je prilika, s rođenjem unesen u moje biće; strah da se Usudim. Na šta? Na bilo šta: da činim što i drugi jer sam čovek među ljudima; da ne činim jer nisam drugi, i to da ne činim sa integritetom onoga ko poznaje sebe; da budem besan i da to otvoreno pokažem, da izgovorim što mi je na umu – ako time treba da odbranim dušu.
Hoćete plastiku? Je li to žargonska reč za praktičan primer koji će, kao na dlanu, izneti ono malo mojih pokušaja na kojima sam pao? Znam da ne vredi, zato i ne nudim. Ništa jedna situacija ne može pojasniti, štaviše – tako izdvojena i smeštena u total, odredila bi me sasvim u percepciji onog ko je pročitao prethodne redove i tako stvorila, ako ne pogrešnu, onda svakako iskrivljenu i nepotpunu sliku o meni.
Izgledam prilično konvencionalno, držim do pristojnog izgleda i ophođenja, sve na meni je nekako uredno i neupadljivo, standardno sam uklopljen u većinski prosek. Ni po čemu poseban, niti provokativan, uglavnom, mirno idem svojim putem. To jeste moja odbrana: ne pokazati nikome svoju naopaku drugost, svoju nezaštićenu, golu preosetljivost. S druge strane, moja najslabija tačka: rame kao svako drugo – lako se na njega spusti ruka – nimalo zlonamerna, razume se, to je ruka nekog kome sam drag i ko me smatra svojim. I, eto me časkom na spisku nekog grupnog izlaska, kraćeg ili dužeg putovanja – nekako se podrazumevam. Na moje NE niko se i ne osvrće – nisu oni gluvi nego sam ja nem. Zatomljeni protest i gluva odbrana sopstva ostaje u meni kao još jedna tačka samospoticanja.
Kada znam šta me čeka tamo gde odlazim, uglavnom krećem spreman. Ali nije, oooo… goleme li mudrosti, uvek sve predvidivo, pa se dogodi da budem zatečen. A tada sve postaje opasno. Drugome banalnost, meni drama. I, evo situacije! Ne bih potezao sećanje, niti bilo koju drugu vstu pretrage, prosto – došla je sama i to s neskrivenim naumom da se ispiše: ne sećam se ni godine, ni datuma, pa ću radnju, potpuno proizvoljno, vremenski smestiti u avgust, jer veče je bilo prijatno toplo, ono, za svakog mladog čoveka, obećavajuće doba dana kada tek upaljeno ulično svetlo načinje letnju noć od koje se, po pravilu, očekuje više nego što ona može dati. Suština je, ipak, u iščekivanju, pa je i to dosta.
Hodao sam sam. Pogleda smeštenog na dva para đonova ispred mene, šetao sam lagano, i verovao, besciljno. Za nekoliko minuta, za dvadesetak odmerenih koraka, shvatiću da to nije tako. Ispostavilo se da moj pogled nije bio tek ovlaš oslonjen na pomenuti par đonova, nego dobro zalepljen, čim sam skretao kud i oni, provlačio se između redova drvenih stolica, umirio svoj hod kada su i oni stali, i seo tik uz njihove vlasnike, kada su i oni seli. U strahu da ne bude utisnut na betonsku podlogu, moj pogled se brže-bolje izvukao iz podnožja, i tek mi tada pokazao gde sam se, zapravo, nalazio. Prepoznao sam baštu gradskog bioskopa u kojoj se tokom leta odvijaju kulturne priredbe. Pojma nisam imao šta je te večeri na programu, ali nisam sumnjao da će me neko uskoro izbaciti sa mesta za koje nisam imao ulaznicu. Međutim, nešto razređena ispunjenost prostora, davala je šansu mojoj ilegali da prođe kao validna. Tako je i bilo, jer evo, mrak se slegao po publici, a na jako osvetljen podijum izlazili su članovi muzičke grupe. Tri stasita muškarca i dve devojke. I, znao sam!!! Prepoznao sam po šarenoj romskoj nošnji, po šeširima i maramama. OĐILA! Još uvek nisam bio zatečen, još sam imao vremena da klisnem. Ali nisam. Prikovan za stolicu, čekao sam da budem satrven zvukom, tim višeglasjem koje počinje niskim, razumnim tonovima – ako u takvom izvođenju ima iole razuma, a onda se ton diže, i raste, i odlazi gore, pa se ponovo spušta, i pritiska teško, al’ nekako slatko… kao bol koji se hoće i kada ga više nije moguće podneti. Osetio sam kako mi oštrica nečeg čvrstog i hladnog zalazi podno leve ključne kosti. Pomislih: sad il’ nikad, čak sam sam se malo i odigao sa sedišta, ali me vrati i sasvim prikova za naslon čudo od ženskog vokala. To i nije glas, to iz nje peva utroba, ne bi me iznadilo ni da joj drob sukne na usta – i ne radi se o umeću pevanja, na delu je nešto retko i posebno, senzibilitet koji nije po meri ljudskog bića, pa je samim tim čudo. Sva je prilika, i sreća je u tome, da je našlo način da iz nje ovim putem izađe. U suprotnom, ubilo bi je.
A mene, samo što nije. Na ovako nešto ja ne polazim bez alkohola u sebi i uz sebe. Ovoga puta – ništa, ni malo džepno izdanje. Moja nepripremljena, hladna krv, munjevito je uključena na brzi program i poterana u strašan, neizdrživ ritam. Bilo mi je zlo. Ono što je trebalo da bude provod i zabava, pretvorilo se u kockanje sa životom.
I tako stalno, katkad oprezno, katkad neoprezno, sa ono malo svetlosti u sebi – koliko da vidim prst pred nosem.
Jovanka Živanović: rođena 1959. godine u Teočinu. Živi i radi u Čačku. Prvu zbirku priča je objavila 2000.godine, objavila je I.K Legenda iz Čačka, a 2008. godine roman Putnici od stakla (Geopoetika). Nagrađivana.