Image default
Poezija

Katarina Pantović, Ritual pred spavanje

ZAHTEVI

Pusti me s ritualima
Svakodnevnim božanstvima
Sociopolitičkom stvarnošću
Pozivanjem na svece i filozofe

Hoću da ti proučim telo
Anatomiju, da budem preciznija
Hoću da razgledam vene, kapilare,
pege od sunca, ožiljke od boginja

Meni je koža providna
Može se kroz nju gledati kao kroz finu
medicinsku gazu
Vide mi se vene čak i po stomaku i grudima
Mlade su
Dugačke i uporne
Kao mlaz iz dotrajale slavine

Kao da se život iz sve snage
Razgranao po meni


TVOJ OTAC JE ROĐEN ISTOG DANA KAD I MOJ OTAC

Tvoj otac je rođen istog dana, iste godine kad i moj otac
Kad smo za to saznali, bili smo ubeđeni da je
U pitanju sudbinski znak:
Dva muška tela rođena
Na dve različite zemaljske tačke
Ali rođena u isto vreme
Koja će odigrati ulogu u stvaranju
druga dva tela
Jedan za prvo
Drugi za drugo
Koja će mnogo kasnije potom
Najpre biti aristotelovska jedna duša
u dva tela
A onda ubrzo
Postati jedno telo
A onda ubrzo
Opet dva odvojena tela
I nikad neće biti
Trećeg tela

Tvoje telo će biti negde
Daleko od mene
Na primer
U gradskom prevozu bezličnog
srednjoevropskog grada
Na terasi studentskog doma
U maslinjaku s voljenom ženom

Moje telo će biti
Za hladnom fakultetskom katedrom
Na autoputu
U mislima drugih nevažnih tela

Moje telo će se uskoro
Rascvetati kao meso smokve
Sasvim nežno
I bešumno
S tvojim telom
Ne znam šta će biti


RITUAL PRED SPAVANJE

Mlaz tuša između nogu u akustičnom kupatilu
huči kao orkanski vetar.
Namazaću sebe čudesnim kremama i praviti se da su
u pitanju egzotični balsami i neprocenjivo miro.
Religiozno ću naneti najpre anticelulit gel,
Da koža odmah najvažnije upije i počne da vodi
krstaške ratove protiv strašne pošasti.
Zatim, mleko za telo, tek na kraju ulje
Jer ulje valja poslednje mazati,
ono zaključa negu i obezbedi divni zaštitni sloj,
Baš onaj kakav mi je potreban:
razgovarala sam s hemičarima i farmaceutima.

Lelujavo i tobože samozadovoljno uputiću se ka sobi,
čistoj postelji,
kao da me u njoj čeka neko vanredno čudo, ili

Neko rešenje koje će se poput lepka
po meni lako proliti
i sastaviti me iznova


TAČNO U 16:20

Tačno u 16:20 po zimskom računanju vremena,
pod pretpostavkom da je sunčano,
na dnevnoj svetlosti,
ljudsko telo najlepše izgleda.
Tada sam zagledana u odraz svoje kože u ogledalu,
i u pregibe mišića na stomaku,
proučavam dlačice koje bi tek da niknu,
sramežljive kao biljke na prozorskoj dasci
sakrivene pod tankom zavesom.
Kad je ovakvo podne,
i kad je ovakva svetlost,
opuštena sam i ne brinem da će mi,
na primer,
žar pečenog kestena u Knez Mihaijlovoj
uleteti u oči i oslepeti me.


(tri pesme iz ciklusa Istorija sveta u sedam slika)

I

Dozvoli da te isproveravam kao
vrata i prozore pred odlazak na dug put
Pod prstima hladna memorija tela otkriva
da si nekad brinuo o sebi
U tebi nema ni traga one
veličanstvene kulture i civilizacije
Ali sviđa mi se kad ponosno govoriš u ime naroda:
to je valjda jedino što je ostalo
nepromenljivo poput pušača koji predano
mota duvan svaki dan u isto vreme


IV

Kada se nadnosio svojim telom nad mojim
Zabacivao je lančić s krstom na leđa

Okrenuo je bogu leđa
Bog je teret na leđima
A po bogu je
I dobio ime


VI

Sećanje se ispira istom brzinom
kao i preplanulost tela

Iza čoveka ostanu samo
Papuče na obali


J

Svojim prisustvom zaposeo si svih
šezdeset i osam kvadratnih metara

Volela bih
da si zapamtio svaku nevažnu i neugodnu pojedinost moje sobe:
Boju štrafti na bušnom krevetskom frotiru
Sat kom su kazaljke stale još mesecima unazad
Nežni kokain na pohabanom parketu od crvotočine u stolu

Kad pišeš ili govoriš
Samo taj jedan glas promeni
Čitavu atmosferu

Što se mene tiče
Možeš da ideš
Ostavi mi samo ruke
Pa da ih držim u svojim rukama
Bez toga već ne bih mogla


(iz ciklusa Vanredno stanje)

NAKON SLUŠANJA VESTI U 15 ČASOVA
vanredno stanje 6

potrebna mi je hladnoća šume noću
umirujuća žuta boja pogače od domaćih jaja
neproverena prostorija koja hermetički čuva
sve strahove koji se množe
moguće da je život neuporedivo lakši
kad imaš dugačke prste
i kada se po tvom telu
granaju auto-putevi zdravih vena
umesto cevčica

kapija ovog sveta je otvorena
ali tu niko više ne živi


IGRA

Dvadeset i četiri nedelje mi je bilo
potrebno da shvatim:
Impresivan si poput okeana
Ali ima u tebi nečeg ženstvenog
Ne primećuju i ne osećaju to svi
To mi se najizrazitijim učinilo
kad smo sedeli na tvom kauču
Zapalila sam cigaretu, ubrzo si i ti
zatražio iako inače ne pušiš
Zapalio si je obazrivo, ne nespretno,
videlo se da retko to radiš,
nisi je čak ni uhvatio kako treba,
seo si u turski sed i uputio mi blag
i nežan pogled:
kao dete
ili devojka
U tvom pogledu trepere:
dečija sramežljivost
i nastranost
A cigareta se
kao da joj tu nije mesto
poput mršave cigančice
nesigurno ali uporno premešta
iz prstiju jedne ruke u drugu


Katarina Pantović, rođena je 1994. godine u Beogradu. Osnovne i master akademske studije završila je na Odseku za komparativnu književnost sa teorijom književnosti na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, gde je trenutno na doktorskim studijama. Piše i objavljuje književnu kritiku, esejistiku, naučne radove i poeziju u periodici i naučnim zbornicima (Polja, Letopis Matice srpske, Koraci, Beogradski književni časopis, Braničevo, Buktinja, Banjalučki filolog, Noema, na internet portalima astronaut.ba, strane.ba, Poenta.net, Hiperboreja, Enklava itd). Za svoju poeziju, naučni rad i uspeh tokom studija dobila je brojne nagrade. Članica je uredničkog odbora izdavačke kuće Treći Trg. Članica je nekoliko žirija za književne nagrade. Živi i radi u Beogradu i Novom Sadu.

Unutrašnje nevreme (Matica srpska, 2019) njena je prva pesnička zbirka.

 


Ovaj članak je objavljen u septembru 2020, u okviru temata TELO.


Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Poezija.

Povezani članci

Vesna Smiljanić Rangelov, poezija

Ana Marija Grbić, poezija (Senka, Jednom u mesecu, Teofilov poslednji dan)

Vedrana Dragoljević, Još dan-dva

Ostavite komentar