Image default
Intervju

Kristina Santokiriko: Htela sam da budem profesorka srpskog u Italiji, postala sam profesorka italijanskog u Srbiji!

Sa Italijankom u Beogradu, prevoditeljkom i profesorkom italijanskog, Kristinom Santokiriko, razgovarali smo o životu u Srbiji, srpskim i italijanskim stereotipima i navikama.

 

Koliko dugo živiš u Srbiji i kako si se odlučila na to?

Kristina: Allora… Živim u Srbiji „in pianta stabile“, kako kažemo mi, od 2007. godine, ali sam počela da posećujem zemlju još tokom studija (nekoliko godina pre). Na fakultetu mi je srpski bio drugi jezik, a ruski prvi. Zašto slovenski jezici? Ruski zbog književnosti i zbog moje večne simpatije prema komunističkoj ideologiji 🙂 , a srpski… pa, fascinirala me je „balkanska“ muzika i Kusturičini filmovi. Znači – galeotto fu Kusta… e la musica zingara!.

Nakon diplomiranja sam odlučila da upišem doktorske studije, a ruski sam batalila jer su mi Rusi bili previše depresivni kao narod, nisam mogla da trpim njihovu sklonost ka samosažaljenju. U tim istim godinama se u Srbiji osećao neki optimizam u vazduhu, narod je delovao veseo bez obzira na sve. Preselila sam se, dakle, sa idejom da provedem ovde nekoliko godina, da pišem rad i da usavršavam jezik. Prvu godinu sam provela u Novom Sadu, gradu moje profesorke sa fakulteta, sa kojim imam poseban odnos. Nakon godinu dana života u Vojvodini, prešla sam za Beograd. Kakav šok! Sećam se da sam grad doživela kao tmuran i opasan. Prvobitni plan je bio da se vratim za Italiju i da probam da započnem akademsku karijeru tamo. Međutim, situacija u akademiji se drastično promenila u tim godinama, skratili su sredstva i fondove za istraživanje, pa mi je bilo izvesno da se ne bih zaposlila ubrzo (računala sam na 5 do 10 godina čekanja).

U Beogradu sam, u međuvremenu, bila počela da radim kao profesorka italijanskog jezika, onako, iz šale. Ispostavilo se da ovde imam posao, dok tamo nemam. Ostala. Na italijanskom bih rekla: mi sono riciclata. Htela sam da budem profesorka srpskog u Italiji, postala sam profesorka italijanskog u Srbiji.

Kad sam već odlučila da ću ovde živeti i raditi, onda sam se lepo i smestila: udala sam  se za „vašeg“ momka, što je zapravo san svake studentkinje stranih jezika – brak sa domorocem kao antropološki eksperiment! Uspešni eksperimenti, rekla bih, imamo jednu devojčicu, polu moja, polu vaša.

 

 

Šta je je prvo šokiralo u Srbiji?

Kultur-šokovi su daleka prošlost, i ne mogu baš najbolje da ih se setim. Ne znam, na primer ona ogromna jastučnica u koju ubacite jorgan, kakava napredna tehnologija! Postaviti krevet u Italiji je ozbiljna stavka, ovde kod vas je jedan vešt pokret, i uala!

Ili vaš koncept „aperitiva”: kod nas se žestina pije na kraju obroka, ne na početku! Jednom je mama došla i odveli smo je u restoran domaće hrane. Standardno, prišao je konobar i pitao šta želimo da popijemo, ponudio rakiju i mi smo pristali. Na mamino iznenađenje (rakija na prazan stomaaak?), ja sam joj odgovorila kao svaki domaćin: Mama, ma to ti otvara stomak! na šta je ona skeptično odgovorila: Kako da ne, to ti buši stomak!

Svašta mi je bilo čudno, ali šokantno baš i ne, ipak postoje dosta sličnosti između Srba i Italijana.

Jedan „jezički” blam.

Jedan „jezički” blam. Jedan? Ha ha ha! Isto kao za prethodno pitanje, toliko ih je bilo, ne mogu sve da popamtim. Sad radim na fakultetu u Kragujevcu, i šalim se sa trećom godinom da mi srpski propada polako i postepeno ali sigurno, non-stop izbacujem neke „bisere” tako da su oni počeli da zapisuju! Možemo malu knjigu da objavimo ako tako budem nastavila. Poslednja glupost koju sam izjavila: rekla sam taština umesto tazbina, mislim da će me ekipa zafrkavati sledećih pet godina (ili dok ne izbacim neku novu foru 😉

Srbi za sebe veruju da su gurmani, ali da li je to zaista tako? Kako ti posmatraš ovaj fenomen sa stanovišta nekog ko dolazi iz zemlje u kojoj “la cucina” ima veoma važno mesto?

Srbi za sebe veruju da su gurmani i ja se potpuno slažem. Ovde se lepo zna šta valja kad je hrana u pitanju. Naravno, vaša kuhinja je mnogo drugačija od italijanske, rekla bih da je kuhinja kontinentalne zemlje, teža svakako, sa određenim kiselim notama koje nisu baš tipične za italijansku.

Jedina zamerka koju imam je nedostatak „osećaja” i prave ljubavi za čisto testo kad su pasta i pizza u pitanju. Vi volite i pastu i pizzu da utopite u sos i u druge sastojke, dok mi volimo savršeni balans u kojem uživaš i u testu…

Ali volim što se kod vas jede zbog gladi a ne zbog rasporeda. To je baš naporno u Italiji, poštovati po svaku cenu taj ritam, ručak u 13, večera u 20, pa čak i ako nisi uopšte gladan.

Zato sam vašu nonšalantnu slobodu po pitanju obroka rado prihvatila, posebno jer je ovde taj raspored nemoguće poštovati zbog poslovnih obaveza i životne organizacije. Jedino što ne mogu da izdam je italijanski slatki doručak! Tako da kad ustanem, spremim sebi šolju gorke turske (!!!) kafe, u koju močim one austrijstre keksiće koji smrduckaju na cimet, kako se zovu, spekulans, ili njihove lokalne imitacije… ne znam, neka verzija austro-balkanske fuzije, ali pozadinski koncept je mediteranski!

Italija ti najviše nedostaje zbog…

Italija mi nedostaje zbog porodice, koju viđam premalo za moj ukus, zbog druženja sa gitarom (znam, može i ovde, ali pesme nisu iste). Do pre par godina to bi bilo sve, ali u poslednje vreme, pored svega toga počinje da mi nedostaje i lepota pejsaža mog kraja… brdašca naša lepa, planine u pozadini, i ta magična srednjovekovna arhitektura. Ne znam, i Beograd mi je bio lep kad sam došla ovde 2010. godine, ali grad se u smeru koji mi uopšte ne prija.


Kristina Santokiriko (Cristina Santochirico), rodila se nedaleko od gradića Macerata (Maćerata), u centralnoj Italiji, u prekrasnom kraju (brdašca, srednjovekovna sela, zidine i stare kuće od crvene cigle). Prizor lepote za kojim ceo život žudi. Sa 20 godina se preselila u Torino, iz ljubavi: tamo je studirala ruski i srpski jezik. Rusku književnost je neizmerno volela, a voli je i dan danas, ali joj je u međuvremenu ruska duša postala teška za „varenje“, a Moskve se seća kao surovog i okrutnog grada. Tamo, recimo, ne bi mogla da živi.  I dalje se seća kada je prvi put došla u Srbiju, kada je lektorka organizovala nedelju dana intenzivnih kurseva u Novom Sadu, negde početkom 2000tih, za katolički Uskrs. Bila je to ljubav na prvi pogled – hrana, tamburaši, atmosfera u gradu.

Na kraju diplomskih studija upisala je doktorske i preselila se u Srbiju zbog istraživačkog rada. Prvu godinu je provela u Novom Sadu, i onda je, 2008, prešla u Beograd. Bile su to bezbrižne, vesele godine! Volela je Novi Sad, zavolela je i Beograd, a posebno donji Dorćol, gde je stanovala dok se nije udala, i kome deo njenog srca i dalje pripada. Od 2012. godine je srpska snajka, a od 2013. Margaritina mama.

Radi kao profesorka italijanskog jezika, kao prevoditeljka i, kad se sete da je angažuju, kao pevaljka.

Osnovala je 2017. Kulturno Udruženje Circolando, koje bi trebalo da promoše italijansku kulturu u Srbiji, i obrnuto, ali projekat malo stagnira jer je to ipak samo hobi.


Razgovor vodila Milena Ilić Mladenović

Članak koji ste upravo pročitali je besplatan, ali je na njega uloženo vreme (i novac). Podržite Libartes i pomozite nam da budemo još kvalitetniji!

Libartes je nezavisni projekat, neprofitni, što znači da se finansira samo zahvaljujući slobodnim donacijama. Redakcija, kao i saradnici, prevodioci, učestvuju volonterski na projektu, ali kako bi se održao kvalitet, kompetentnost i neophodno održavanje čitavog posla, potrebno je vreme , kao i određeni finansijski izvori. Vašim doprinosom bismo mogli da budemo još zanimljiviji i kvalitetniji! Donirajte već danas!

Related posts

Jelena Nidžović: Nema tog Sokrata koji bi nam pomogao sada

Magdalena Koh – Neodređenost termina ,,žensko pismo” je štetna za recepciju tradicije

Libartes

Aleksandar Šurbatović – Apokalipsa je stalno stanje stvari

Libartes