Image default
Intervju

Ana Rostokina: Beograd je bio ljubav na prvi pogled

Sa Anom Rostokinom, lingvistkinjom i prevoditeljkom sa ruskog jezika, vodila Marijana Nikolajević

 

Preselila si se iz jedne kulture u drugu, tj. iz velike Rusije u Srbiju. Kakve su tvoje impresije, šta spaja ove dve kulture, a šta razdvaja? I otkud baš Beograd kao mesto za življenje? Gde se više osećaš kao kod kuće – u Srbiji ili Rusiji?

O mojim impresijama se može reći samo toliko da nisu sveže, jer na Balkanu živim već 11 godina. I ja volim da čujem utiske stranaca o Srbiji, pri čemu su najdragoceniji oni prvi utisci, jer nisu zagađeni svakodnevicom. Pored toga, po pravilu čovek je u prvim mesecima ili godinama boravka u nekoj zemlji najviše motivisan da svoje impresije beleži u nekoj formi, jer na taj način samom sebi objašnjava tu novu i često zbunjujuću sredinu. U mom slučaju Srbija i Beograd su odavno deo moje svakodnevice, što nije ni dobro ni loše, to je prosto jedna nova razvojna i kvalitativna faza. U međuvremenu su se i Rusija i Moskva iz koje sam otišla mnogo promenile. Ne bi trebalo prevideti i činjenicu da sam u Srbiju došla sa 23 godine i neka iskustva stekla upravo ovde. Na primer, taj paradoksalni momenat da u Srbiji znam da otvorim firmu i organizujem skup građana, dok u Rusiji  ne umem da popunim uplatnicu.

Što se sličnosti i razlika tiče, mislim da je priča o bliskosti naših kultura jedan veliki i zloupotrebljen mit, jedna parola kojom se po navici pravda nedovoljno znanje koje imamo jedni o drugima i opšta inertnost u domenu kulturne razmene. Neke za mene suštinske razlike se ogledaju u tome da su srpska kultura i mentalitet načelno ruralni, dok se Rusija od XVII-XIX veka opredelila za gradsku kulturu (opravdano ili ne, drugo je pitanje). To se ogleda u svemu, od muzike i književnosti do svakodnevne komunikacije. Međutim jeste tačno da imamo dosta dodirnih tačaka i dosta toga u background-u što nekome iz Rusije olakšava prilagođavanje u Srbiji, i obrnuto. Tu su i slovenski jezik i istočnoevropski mentalitet, zajednička verska pozadina i donekle slična razvojna putanja u periodu (pretpostavljenog) socijalizma, tranzicije, pa i kapitalizma u njegovim oblicima koje danas vidimo u našim zemljama. U prevodu na jezik ljudskih iskustava, to znači da se mnogo lakše razumemo nego sa nekim ko dolazi iz jedne drugačije sredine. Mislim da ne bih mogla da živim u jednom uređenom zapadnom sistemu, ali s druge strane ni u orijentalnom društvu. Srbija kao i Rusija balansiraju na granici jednog i drugog. Volimo sebe da smatramo delom zapadne civilizacije, ali volimo da uživamo u kreativnoj neodgovornosti Istoka i stalno kukamo kako ništa ne funkcioniše u potpunosti, ali nam tako i treba.

Beograd je bio ljubav na prvi pogled, a to je nemoguće objasniti. Inače taj Beograd koji sam zatekla davne 2005. bio je mnogo manje sređen od ovog današnjeg, ali je imao mnogo više duha. Ako pak pokušam da racionalno objasnim zašto Beograd i dalje biram kao mesto za život, tu ima dosta subjektivnih faktora. Za Beograd se vidi golim okom da je bio glavni grad jedne mnogo veće zemlje i zadržao je ponešto od duha metropole. Za mene je to grad koji je dovoljno veliki da me ne guši, a dovoljno mali da se čovek u njemu lako kreće i ima vremena za sebe. Arhitektonski je eklektičan i slojevit, što ga čini sličnim Moskvi. Ta dva grada možda nisu baš najlepša i najskladnija, ali odgovaraju mom shvatanju životnog prostora. Da stanujem u gradu poput Praga ili Novog Sada, verovatno bih se osećala kao deo muzejskog prostora kome ne pripadam. Ta zamršena fiziologija Beograda, dvorišta, pasaži, nelegalna i legalizovana gradnja, lokali u stanovima, soliteri pored nekadašnjih porodičnih vila, čine ga beskrajno interesantnim za istraživanje, pogotovo neograničena kreativnost u adaptaciji najrazličitijih prostora u ugostiteljske svrhe zbog činjenice da je kafana i dalje glavna srpska kulturna institucija. Pored toga Beograd ima jedinstvenu geografiju, za koju naravno nije zaslužan i koja je u velikoj meri opstala u gradskoj sredini baš zato što je kaskao u razvoju. Na primer splavovi na Dunavu, nadomak istorijskog jezgra, gde ljudi čuvaju guske i gde mogu da iznajmim dasku i veslo, da odem do Velikog ratnog ostrva i da se tamo kupam – to nisam srela ni u jednom drugom evropskom glavnom gradu.

Osećaj doma je za mene definitivno vezan za ovaj prostor. Kad se vraćam s nekog puta avionom i vidim šahovnicu njiva oko Surčina, upravo taj predeo prepoznajem kao „dom“.

 

Pored prevođenja poezije ti je i pišeš. Da li više pišeš na ruskom ili srpskom? U jednom intervju si rekla da je svaki jezik novi pogled na svet. Da li je i prevedena pesma novi pogled na tu istu pesmu?

Poslednjih godina mnogo više prevodim nego što pišem i to me više privlači. Naravno, u jednom trenutku sam se okušala u pisanju na srpskom, jer je to bio izazov. Podsticaj su bile i studije književnosti na Filološkom fakultetu i druženje sa različitim grupicama na ovdašnjoj književnoj sceni – bilo bi previše naporno da stalno prevodim samu sebe s ruskog na srpski. Pored usmerenosti na određenu publiku, tu su i neka iskustva koja su toliko tesno vezana za srpski jezik da bi pokušaj „prebacivanja“ na ruski bio nasilnički čin. Sve u svemu, pišem i na ruskom i na srpskom. Jezik biram impulsivno ili, bolje je reći, intuitivno. Kada pišem nešto na društvenim mrežama, tu je i treći jezik, engleski. Sa strane možda deluje konfuzno i nasumično, ali to su tri jezika na kojima razmišljam i kroz koja pretačem svoja iskustva u pisani govor. Mislim da je „ili-ili“ stav prevaziđen i prosto ne odgovara senzibilitetu današnjeg mladog čoveka koji je često višejezičan, koji živi u polifoničnom, ali i globalizovanom svetu. U tom smislu svaki jezik jeste novi pogled na svet, a identitet današnjeg čoveka je sinteza ili možda faseta sastavljena od više jezičkih i kulturnih ličnosti.

Pisanje ili prevođenje umetničkih tekstova na ruski ili na srpski za mene ima različite izazove: kada pišem na maternjem jeziku, ograničenje je moja sposobnost da se od svih njegovih potencijala usmerim na ono što najbolje umem da oblikujem; kada pišem na srpskom, moram svoje ograničene kapacitete da iskoristim u najboljoj mogućoj meri da čitaoci ne bi ni primetili da ne vladam celom paletom izražajnih potencijala koji je njima, kao maternjim govornicima, na raspolaganju.

Što se prevođenja poezije tiče, to je za mene  posebna vrsta izazova, ali i veliki gušt. Sam proces je nešto nalik rešavanju ukrštenih reči, pri čemu uvek ima nedoumica i traganja za odgovorima, ali je uvek prisutan i jedan epifanijski momenat čudesnog, ona „neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar“ mimo prevodioca, a često i uprkos samom prevodiocu. Konačni proizvod tog procesa je, po mom mišljenju, jedna hibridna pojava. To nije puka replika originala, jer je proizvod simbioze između izvornog autorskog teksta i kreativnog rada prevodioca. Ako je prevod uspešan, pesma gubi ponešto od svojih svojstava koja je imala na izvornom jeziku, na primer, jedan deo svoje zvučnosti, asocijacije utemeljene u njenom vanjezičkom kontekstu, ali s druge strane dobija jednu novu „inkarnaciju“ u najširem mogućem kontekstu jezika na kojem prethodno nije ni postojala. U tom smislu rad književnog prevodioca je u startu osuđen na neuspeh, jer u prevodu ne postoji odnos jedan prema jedan, ali je i probijanje granica, omogućavanje nemogućeg.

Srpski jezik si počela da učiš u srednjoj školi. Zašto baš srpski? Verovatno si imala to „nešto“ što te je vodilo baš ka tom jeziku, književnosti i kulturi?

Razočaraću te, a razočaraću i čitaoce koji bi voleli da postoji nešto posebno, neka „tajna veza“ ili oduševljenje srpskom kulturom, ali ni jednog ni drugog nije bilo. U pitanju je prosti sticaj okolnosti: išla sam u školu koja je bila „pilot poligon“ za projekat nastave slovenskih jezika u srednjim školama, pokrenut na inicijativu Fakulteta za strane jezike i regionalne studije u okviru „Lomonosova“. Ideja je bila jednostavna: da brucoši imaju makar nekakvo predznanje kako bi za pet godina studija što bolje savladali jezik, a srpski je mojoj generaciji „pao“ iz razloga što se svake godine upisuje samo jedan od četiri slovenska jezika: srpski, bugarski, poljski ili češki. Tako da se desilo da je nama, kao odeljenju za društvene nauke, ponuđeno da učimo srpski za neki simboličan iznos, pa je moja reakcija bila „što da ne“. Svako „nešto“ je nastalo tek kasnije, u toku učenja jezika. Naravno da na početku te priče nisam mogla ni da zamislim kako će promeniti i usmeriti moj dalji život.

 

Koji je prvi srpski pisac/pesnik kojeg si pročitala i šta te u srpskoj, a šta u ruskoj književnosti fascinira? Koga najviše voliš da čitaš?

Prvi pisac koji me je dirnuo je bio Momo Kapor. Pročitala sam odlomak iz jednog njegovog romana u udžbeniku iz koga sam učila srpski. Tu je naravno bilo odlomaka i iz drugih pisaca, ali vi prosto ne možete jednog brucoša koji se jedva snalazi u srpskom da „bombardujete“ Andrićem ili Crnjanskim, što je svesna ili nesvesna težnja autora mnogih udžbenika i priručnika za strance. Taj Kaporov tekst je sa mnom komunicirao na jeziku koji mi nije bio neprohodan, a čiju sam lepotu mogla da osetim i pored postojeće barijere. U pitanju je bio opis Beograda, koji je bio toliko autentičan i pun atmosfere da sam poželela da taj Beograd vidim i doživim. Koju godinu kasnije, kada se to zaista i desilo, kupila sam Kaporove izabrane priče koje sam od tada iščitala toliko puta da su iz tog izdanja u mekom povezu poispadale mnoge stranice. Ta knjiga je u jednom periodu u velikoj meri oblikovala moj srpski, što je imalo i svoje smešne nuspojave jer sam verovatno povremeno zvučala kao matori Beograđanin ili Sarajlija. Kapora i danas smatram jednim od najboljih letopisaca i portretista Beograda (činjenica da je bio došljak samo doprinosi tome). Kada me neko od poznanika stranaca koji se tek „uhodavaju“ u Srbiji pita šta da pročita, poklonim mu „Magiju Beograda“ ili „Vodič kroz srpski mentalitet“.

Naravno da sam kasnije pročitala sve nezaobilazne stranice srpske književnosti, ali ono što me fascinira nisu određena imena ili dela nego stilsko bogatstvo srpskog jezika i njegovi umetnički  potencijali i različiti načini na koje su ih autori kroz različite epohe koristili. Period koji mi najviše „leži“je XX vek. Volim avangardu, i rusku i srpsku, odnosno jugoslovensku, ali i drugu polovinu tog stoleća. A kao prevodilac sam najviše upućena na današnju književnost i poeziju, to sam već pomenula. Što se pak tiče nekih srpskih pisaca kojima se rado vraćam, to su Crnjanski, Selimović i Kiš, od pesnika Vasko Popa i Ivan V. Lalić. Volim da nasumično otvorim neki tekst iz Andrićevih „Znakova pored puta“ ili iz „Beograde, dobro jutro“ Duška Radovića.

 

U emisiji „Stranac u Srbiji“ rekla si da uživaš u prevođenju, da ti je omiljena srpska reč “rt“ i da jezik doživljavaš kao komad gline, koliko je teško, a koliko lako oblikovati tu „glinu“ i jesi li zadovoljna konačnim učinkom?

Nije nimalo lako, ali je proces fascinantan. Mislim da moje životno, doduše nesvesno opredeljenje za jezike ima veze s činjenicom da ja ne razmišljam kroz jezik. Moj način razmišljanja je zapravo mnogo više vizuelan ili je makar ranije to bio, pored toga ne razmišljam linearno, tako da se na svakom jeziku, pa i na maternjem, osećam u neku ruku kao stranac. Otkrila sam svet književnosti kao mala i od tada sam opčinjena tim savladavanjem i oblikovanjem materijala koji se odupire. Prevođenje je još jedan korak na tom putu.

 

Bila si organizatorka književnih večeri „Izbliza i prisno“, što sigurno nije slučajan odabir reči. Reci nam nešto pobliže o tome za naše čitatelje?

„Izbliza i prisno“ je bio ciklus razgovora o poeziji koji nastao pre svega iz moje lične potrebe da verbalizujem svoja čitalačka iskustva i da ih razmenim s drugim ljudima. Jer, u javnom diskursu se po pravilu srećemo sa dva načina prezentacije poezije: ili se čita bez ikakvog komentara ili se tumači od strane kritičara, na način koji je suviše stručan za čitalačku publiku. „Izbliza i prisno“ je bio pokušaj da se nadoknadi ta nedostajuća karika između jednog i drugog i stvori prostor u kojem se o poeziji može diskutovati javno, ali opušteno i bez straha od greške. Događaji su se održavali na mesečnom nivou. Učesnici su birali po jednu tuđu pesmu, a zadatak im je bio da odgovore na pitanje „Zašto voliš ovu pesmu?“. Svako izlaganje bi zapravo bilo samo uvod u razgovor u koji je svako mogao da se uključi, bilo je tu zanimljive razmene čitalačkih percepcija, a nekad bi došlo i do žustre rasprave.

Naziv tog književnog programa je inače jedan kuriozitet. Dugo nisam mogla da naslovim događaj, pa je „radna verzija“ zapravo gllasila „Up Close and Personal“, po jednom filmu iz devedesetih. Prvi deo odražava pažljivo učitavanje poetskog teksta (close reading), pristup koji je dosta uticao na koncept događaja, a drugi lični doživljaj pesme. Bila sam nezadovoljna tim stranim nazivom, ali nisam imala bolju opciju. Na prvoj večeri, u decembru 2014, publika je taj naslov prevela na srpski, pa je program dobio svoje ime.

„Izbliza i prisno“ je imao dve sezone i prestao je da se održava iz organizacionih razloga. Međutim ono što je za mene dragoceno je da sam na jednom od događaja upoznala Jelisavetu Musatovu, moju zemljakinju, izvrsnu pesnikinju koja je u Rusiji organizovala slem večeri. Zajedno smo pokrenule novi ciklus književnih događaja koji je dvojezičan. Zove se „Почиталки | Sedeljka-čitaljka“, fokusiran je na rusku književnost i kulturu, a bitan aspekat je i umrežavanje Beograđana koji govore ruski jezik.

U Srbiji se nedovoljno zna o ruskim pesnicima mlađe generacije, kao i obrnuto, koje bi nam autore preporučila, a koje bi naše preporučila ruskim čitateljima?

To je tačno, i pored već pomenute parole o bliskosti naših jezika i viševekovnim kulturnim sponama. Možda je razlog taj što je prevođenje poezije dosta specifičan posao. Puno toga treba da se poklopi da bi nastao jedan uspešan prepev: da se podudari pesnikov i prevodiočev senzibilitet, da prevodilac u dovoljnoj meri vlada i jednim i drugim jezikom, ali i poetskim izrazom, da nađe prave „ključeve“, da publika po nečemu prepozna pesnika koji dolazi iz  drugog kulturnog i jezičkog konteksta… Pored toga prevođenje poezije je za razliku od prevođenja proze i finansijski potpuno neisplativo, dakle, u većini slučajeva, počiva na čistom entuzijazmu.

Inicijalni podsticaj za moje prve prevodilačke pokušaje na srpskom bila je upravo činjenica da pesnici moje generacije, dakle oni koji sada imaju tridesetak godina, uglavnom nisu prevođeni i poznati u Srbiji. Razlog je, pretpostavljam, taj što domaći prevodioci, koji ne putuju u Rusiju toliko često koliko ja teže dolaze do njihovih imena, a možda čekaju da ta mlađa scena „odstoji“ i da se iz nje iskristališe sve ono što zaista vredi. Međutim taj jaz od desetak godina između aktivnih tokova neke književnosti i prevoda na strane jezike uslovljen „antologijskim udaljavanjem“ čini velike prepreke za interakciju i razmenu između pesnika savremenika na različitim scenama. Počela sam da prevodim mlađe autore koji su mi najdraži, a zatim i neke pesnike srednje generacije koji nisu prevođeni na srpski (dovoljno ili uopšte) upravo sa idejom „popunjavanja praznina“.

Pesnici mlađe generacije čiji rad volim su Ala Gorbunova, Anastasija Afanasjeva (obe su objavljene u mom prevodu), Kiril Korčagin (prevodi ga Svetislav Travica), Jekaterina Sokolova (prevodi je Melina Panaotović), Vasilij Borodin, Marija Malinovska (nisu prevođeni na srpski). Takođe, toplo preporučujem pesnike srednje generacije: Andreja Sen-Senjkova, koji je verovatno najprevođeniji savremeni ruski pesnik u Srbiji, a ipak nije dovoljno poznat, Fjodora Svarovskog, Anu Glazovu, Tatjanu Daniljanc (prevela sam po jedan izbor od ovo troje pesnika), Dmitrija Danilova (izašle su dve knjige u „Paidei“ u prevodu Duška Paunkovića). Nažalost, neki odlični pesnici se uopšte ne mogu prevesti jer su previše ukorenjeni u jeziku na kojem pišu i u stvarnosti koja taj jezik okružuje. Onima koji dobro znaju ruski toplo preporučujem Linor Goralik, koja je za mene jedna od najboljih današnjih ruskih autorki, ali njena poezija ne bi preživela prevod. Još jedna takva pesnikinja je Jekaterija Sokolova, a zanimljivo je da postoji izbor iz njene poezije na srpskom u prevodu Meline Panaotović, što je jedan hrabar prevodilački poduhvat. Za mene je upitno da li i u kojoj meri čitaoci sa srpskog govornog područja mogu doživeti njenu poeziju u prevodu, ja nemam stav jer nisam maternji govornik, ali se nadam da će ona naći svoju publiku na ovom prostoru.

Što se tiče srpskih autora koje bih preporučila ruskoj publici, i tu se vodim ličnim ukusom. Neki mlađi pesnici koje rado čitam i koje sam pokušala da prevedem ili planiram da prevedem su Goran Korunović, Enes Halilović, Alen Bešić, Petar Matović, Ana Marija Grbić, Ana Seferović, Uroš Kotlajić, Slobodan Ivanović. Neki od navedenih pesnika za rusku publiku zvuče kao autentični glasovi sa jednog drugačijeg kulturnog prostora, dok neki drugi korespondiraju sa određenim tokovima u današnjoj ruskoj poeziji, pa mislim da tu postoji prostor za neke kontakte i interakcije.

 

Moje poslednje pitanje je gotovo subjektivno, uvek me je fascinirao boršč, i kao reč i kao jelo, šta je to u boršču toliko specifično (molim recept) da se gotovo u svakom drugom ruskom romanu pominje?

Ovo je najteže pitanje. Ne znam da objasnim šta to boršč čini toliko posebnim, osim, naravno, egzotične ruske navike da se skoro svako jelo oplemeni cveklom. Inače, pojam čorbe kod Rusa i kod Srba se potpuno razlikuje. U Srbiji neka količina mesa ili ribe koja je dovoljna da se ne vidi ispod površine tečnosti opravdava pojam čorbe, dok je u Rusiji kuvanje iste ozbiljan poduhvat, uz dosta sastojaka i utrošenog vremena. Ja inače retko spremam boršč, a pored toga sam vegetarijanka, tako da ne verujem da moj recept nekoga zanima. Zato uz dozvolu autora citiram recept ukrajinskog boršča iz zbirke Birtija „Kod poslednjeg zalogaja“. To je jedan odličan projekat koji objedinjuje storiteling i recepte iz celog sveta i koji možete da pratite na Fejsbuku. Dakle:

„Prvo se uzme velilki lonac. U njega se nalije do dve litre vode u koju se metne dovoljno soli (otkud ja znam koliko je vama dovoljno, ne sme da bude neslano), otprilike kilo krte junetine koja se kuva sve dok joj duša ne izadje u supu. Onda se meso izvadi i ostavi sa strane da čeka svoj red. Može da se skuva i cela kokoš i jagnjetina, može i svinjetina, ali i mešano. Neki proprže i malo kobasice na kraju pa dodaju i to.

Obaška se u dubokom tiganju na jako malo ulja, kratko proprže dve obarene i izrendane cvekle, da budu koliko pesnica. Neki prave i sa taze cveklom, ali ja sam zapamtio ovako. Cvekla se svejedno dodatno skuva u supi.

To se metne u supu i kad je cvekla napola kuvana, doda se veliki krompir isečen na kocke. Kad cvekla i krompir izbace prvi ključ, uzme se grudva masti koliko dobra supena kašika ili se istuče komad slanine zvane salo, pa se to pomeša sa dva čena gnjavljenog belog luka i biberom i onda se ubaci u lonac da se rastopi.

U međuvremenu se izrenda pola glavice kiselog kupusa. Pošto su se cvekla i kropir skuvali, unutra ubacimo kupus i kuvamo ga najviše 10-15 minuta! Kupus sme da bude i neukiseljen, ali mu se onda dodaje malo sirćeta, kašika-dve, ne više. U tih 10-15 minuta se na malo ulja ili masti, proprži velika glavica sitno seckanog luka da bude staklast, samo malo belog luka, a onda se u to dodaju dve krupno rendane šargarepe koje se dinstaju dok ne omekšaju. Kad je proleće, uzme se mladi luk, pa se iseče na pola, pa opet na pola, pa se secka na štapiće, to je ukusnije.

Kada su luk i šargarepa gotovi, dodamo dva do dva i po deci gušćeg soka od paradajza, može i malo da ljutne, a ako je baš redak, sme da se pojača pireom od paradajza. Kad se i paradajz ukuva, onda sve iz tiganja sipamo u lonac.

Na kraju, meso se iseče na sitnije komade i malo proprži (u tiganju gde je bio luk i sve ostalo), pa se vrati u lonac. Tada dosoliti i pobiberiti po ukusu, a valja metnuti i kašičicu šećera. Kuva se još 3-5 minuta i to je to.

Boršč se služi u dubokom tanjiru, pa se u centar metne kugla (koliko od sladoleda) kisele pavlake i pospe peršunom i mirođijom.“


Ana Rostokina je rođena 1986. u Moskvi. Završila je osnovne studije srpskog i engleskog jezika na „Lomonosovu“ u Moskvi i master studije iz srpske književnosti na Univerzitetu u Beogradu. Prevodi poeziju i prozu sa srpskog, hrvatskog i makedonskog jezika na ruski, kao i sa ruskog na srpski. Prevode objavljuje u ruskoj i srpskoj periodici, sarađivala je na antologijama srpske i crnogorske poezije na ruskom jeziku, prevela dva prozna dela na ruski jezik „Jedro nade“ Nikole Malovića i “Dnevnik” Miodraga V. Petrovića iz Prvog svetskog rata. Organizovala je ciklus razgovora o poeziji „Izbliza i prisno“, zajedno sa Jelisavetom Musatovom vodi književne večeri na ruskom i srpskom jeziku „Почиталки | Sedeljka-čitaljka“. Živi u Beogradu.

Povezani članci

Mirjana Đurđević: Ne bih bila somelije za živu glavu, kao ni književni kritičar

Magdalena Koh – Neodređenost termina ,,žensko pismo” je štetna za recepciju tradicije

Uvodne reči – Metalibartesov razgovor

Ostavite komentar