Kad kažu – prosto kao pasulj!
Piše: Marijana Nikolajević
- Da se nakaniš skuhati pasulj, potreban je zaista dobar razlog. Na primer, potrebno je da dete ima projekat iz biologije tipa – klijanje semena ili neka slična situacija. Elem, bilo je potrebno samo jedno jedino zrno kako bi dete spoznalo proces klijanja, ali ne, ne možeš tek tako kupiti jedno zrno pasulja iz Maksija, ali dakako može se ukrasti to jedno zrno. I onda posmatraš sebe, imaš utisak svi te gledaju, pa neće to jedno zrno zapištati na izlazu iz Maksija, ali, ukrasti zrno pasulja, muvaš se tu, prebireš prstima po zrnima, samoj sebi deluješ sumnjvo (ona unutrašnja borba sa sobom – oh, uhvatiće me, delujem sumnjivo). Pa onda se već vidim iza rešetaka, i to zbog čega? Sedim sa istetoviranim, brkatim ženama, merkaju me – „a zbog čega si ti, ženska ovde?” „Pa, eto ja sam ukrala Phaseolus vulgaris” (mora da nekako zvuči, ko bi poverovao da je to običan, najobičniji pasulj). I, onda nema druge, lepo kupiš pola kilograma pasulja, bolje i to nego da deluješ kao čudakinja među tim ženama.
- Čovek zaboravi i krupnije stvari u životu, a kamoli pola kilograma pasulja. I tako taj pasulj odleži mesece u plastičnoj, ali molim lepo – biorazgradivoj kesi. I jednom ga se eto setiš. To obično bude dan kada si tanak sa kintom, a frižider zjapi prazninom. Napolju lije, pasje neko vreme, Drugi dnevnik provejava iz komšijskih zidova, i to je uglavnom nedelja, jer onda je ceo svet skučen, nedovoljno zabavan, a kako drugačije samu sebe da zabaviš ako ne kuvanjem pasulja? Spojiti zabavno i korisno, ubiti dokolicu jednim potezom. Eto, zatičeš sebe kako rešavaš iskonski nagon gladi time što ćeš skuvati malo pasulja. A struja, da potrošiće se kilovati, no nedeljom je i struja jeftinija.
- Sam proces kuvanja pasulja ume da bude težak i dug. Valja potopiti sva ta zrna u vodu kako bi nabubrela. A ko će to dočekati. Na ideji je, pak, sagrađena Platonova teorija, uostalom i sama teorija je bila ideja. Ideja je početak svega. Dakle, početna ideja potapanja i čekanja da nabubri je kao kada čekaš na sledeću sezonu GoT-a. I šta sad, čekaš, gledaš u zrna, još nisu, duuugo su odležala u biorazgradivoj kesi. A dokona si i imaš ideju da vreme nekako prekratiš, a creva – te višemetarske izdajice isprepletane u stomaku krče, traže danak. Kako bi zavarala glad zamišljaš – ovo zrno ovde to je šefica potopljena negde na dnu okeana, dobila je tu finu boju mrtve udavljene ribe, a pod vodom ti ne može ništa. Drugo zrno je komšija Mika koji kombinuje hilti sa urlikanjem Vesne Zmijanac – doba dana ne bira, eto i on leži na dnu okeana sličnog tena kao i šefica. Treće zrno je Zorica iz petog razreda osnovne koja ti je podmetnula nogu kada si htela da te Zoki primeti. Primetio je tvoj razbiveni nos iz koga je obilno lila krv. I tako redom, u pola kila pasulja ima dosta potopljenih duša, prepustiš se inspiraciji dok pasulj bubri, cela noć je pred tobom!
- Dakle, sledeće je naći adekvatan lonac u hrpi prljavog suđa, kad gle! On, taj savršen lonac je obično na dnu… treba se probiti, oprati tone i tone… Kad, gle, ima tu i prašine! Evo i mrlja, e Meri, Meri, od kada nisi sređivala kuću i kreće tako prepirka, a lonac biva poslednji po redu, ali čeličnom žicom valjano izriban. Drugi dnevnik deluje kao déjà vu, oh, koliko je vremena prošlo od nabavke-potapanja-bubrenja… čitava večnost, ženo! A mogla si fino da se kartaš sa tetoviranim zatvorenicama u Zabeli… “Ajde, ženska ispluni tog keca iz rukava, ti si jedina ovde koja leži zbog Phaseolus vulgaris-a!”
- A dok phaseolus vulgaris, poreklom iz Južne Amerike kuva li kuva možeš pročitati roman nekog savremenog pisca i da, kao što obično biva sa radošću prioneš zapršci, ili satima raspravljaš sa prijateljicom preko telefona zašto ju je tako pogledao, a potom seen-ovao na mreži, ili ako je sve to dosadno odgledaš Prohujalo sa vihorom i izvučeš pouku svega, kako sutra treba misliti ako ništa drugo… dakle, kuva se…
- Za potrebe dobro skuvanog pasulja, neophodna je zaprška. Mahom, danas postoje teorije zavere kako ona nije dovoljno dobra, zdrava, čisto gubjenje vremena, ali vreme nije tu da se gubi. I kakvo je to, pobogu, vreme ako se ne izgubi? Poenta je u katarzi, ali kako do katarze danas u ovom stresnom vremenu? Lepo, dve, tri glavice crnog luka srednje veličine i isplačeš se nad svojom homosapijenskom sudbinom, potrebno je samo malo podstreka, onda odvrneš lepo slavinu i ridaš nad alevom paprikom, gromuljicama integralnog brašna u rafinisanom ili onom drugom ulju u zavisnosti koliki si snob ili pak količniku svesti sopstvene plate da li da se bahatiš sa palminim uljem – alo, ženo, nije jeftino ali je zdravlje skupo. I ridaš tako, isplačeš se kao čovek, pa i pomisliš – što, bre, ženo nisi ranije imala ideju da skuvaš pola kile pasulja? Alo? Čuješ li ti mene? polako. Ajd, smiri se…
- Zaprška biva gotova, jelo zagorelo. Ponedeljak, dan prvi kada je kapitalizam stvorio svet… kupiš lepo u Maksiju pola kila gotovog pasulja. Čekaš nus-pojave. Trčkaš u WC svaki put kada nadođe gas. Glasan ti stomak, ti glasna, svi te nerviraju. Valjda će onaj mali da dobije peticu iz projekta. Blagi užas! Opasulji se!
Marijana Nikolajević piše priče, recenzije i eseje. Zastupljena je u brojnim književnim časopisima: Povelja, Sveske, Odjek, Beležnica, Balkanski književni glasnik, Avangard, Kulturni bilten Crnjanski, Bagdala i dr, kao i zbornicima: Dva sveta (Skc, Kragujevac, 2002), The best of Kišobran 2 (Bor, 2010), The Best of Kišobran 3 (Bor 2011), Kratke priče, (Alma, Beograd, 2010), Crte i reze (Svilajnac, 2011). Živi u Zemunu gde odgaja svoja mala dva dečaka sa kojima ranim jutrom profesionalno juri zmajeve.