Image default
Proza

Mirjana Đurđević, Ёлки палки

Ёлки палки

(Odlomak iz romana Odlazak u Jolki Palki)

 

Odlomak iz romana Odlazak u Jolki Palki

– Maaaaaama! Ej, mama! Pogledaj me! – Maki već petnaest minuta pokušava da skrene Cvećarkinu pažnju, totalno je popizdeo.

Ona, međutim, sa očima izvan svakog zla, izvan bilo čega, nepomično sedi na robusnom bordo-zlatnom trosedu primaćeg salona Клинического санатория u Barvihi. I sama uobičajeno robusna i nakićena za sinovljevu posetu, obukli su je u 15XL ružičastu trenerku, kosa joj je za promenu suva, ovlaš isfenirana, ali ne i lakirana, i s jedne strane podignuta krpenim cvetom, ovde se poštuje ukus pacijenata.

Trenerke i cveće se menjaju svakog popodneva, roze-lila-rezeda… za razliku od njenog raspoloženja, negde između praznog i ništa. Koliko to već traje? Danima, ukupno dva, od kad je jebeni Žile otišao u jebenu Crnu Goru da kupi jebeni časopis, poslednja jebena nada da majci obezbedi kolumnu, ovi Rusi pojma nemaju. Žile je barem uspevao da komunicira s njom, kako-tako, ako ne laže, smrad. Sina jedinca neće ni da pogleda. Mora da ju je Žile nervirao, oduvek je nervira, ha, hajde da probamo i to:

– Danas sam skenjao deset vilin konjica – ništa. Nema reakcije. – Seo sam u mravinjak, namerno –ništa. – Uništio sam roj bubamara. E, da, oko mravinjaka je bilo i neko cveće, šta ja znam, sve sam izgazio – i dalje ga ne gleda, ni pihtija na licu da joj zaigra. – Napravio sam ti genocid od bašte – na časak je raširila nozdrve na genocid i to je bilo sve.

Zato pingvin sa samovarom sve vreme radi zgibove obrvama, debilčina, redovno stoji po čitav sat pored kolica s posluženjem, iako bi i poslednjem idiotu bilo jasno da ni mama ni on nemaju nameru da piju crni čaj i jedu сырники sa skorenim džemom. Prekipelo mu je:

– Я хочу поговорить с врачом моей матери.

Keša je klimnuo glavom i gotovo istog časa je upala baba-sera koja dovodi i odvodi mamu? Prihvatila ju je i sad ispod miške, tu su, ista kategorija, ali baba-sera očito bilduje, i podigla je na noge ko ništa. Mama poslušno ide za njom kao robot na baterije, osvrnula se nije. Zato se baba-sera osvrnula i dobacila mu:

– Врач скоро будет, с минуты на минуту.

Jaki su vračevi, svaka homoljska čobanica je u odnosu na njih nobelovac za psihijatriju, na kurac ih metem, rekao bi Maki naglas kada bi imao kome, a da je kelner sa samovarom shvatio da treba da se izgubi, umesto što pilji u njega nemirnih nakostrešenih obrva. Izgubio se tek kad su se vračevi pojavili, obojica, stariji i mlađi, a Maki se taman ponadao da će sad pasti neko pravo piće.

I umesto da on njih ispreskače, ispitivali su ga dva sata. Razgovor se, bar što se Makijevih replika tiče, vodio na šantavom ruskom koji se, srećom, izgubio u lekturi, kakogod, propisno su ga sludeli. Hiljade imbecilnih pitanja od kojih je zapamtio tek poneko: Kada ste kod majke primetili prve znakove neuobičajenog ponašanja? Nikad. Da li je ikada pominjala neku Davorjanku ili Jorgovanku? Ne. Je li oduvek bila opsednuta cvećem? Opsednuta, to zvuči bolesno. Ne, nije opsednuta. Ko joj je nadenuo nadimak Cvećarka? Neprijatelji srpstva. Žuta štampa i strani plaćenici. Da li vas je ikada fizički zlostavljala? Nikad. A vašeg oca? Vi niste normalni. Ima li prijatelje? Veliki ljudi nemaju prijatelje, u tome se potpuno slažem sa njom. A mali ljudi? Mislite na radničku klasu? Ne, vas pitamo za mišljenje. Šta vas se tiče šta ja mislim, nisam vam ja pacijent? Ne odgovarajte na pitanje pitanjem. Da li vaša majka uzima neke lekove? Kapi za nos. Ima li vaša majka prijatelje? Naravno. Malopre ste rekli da nema. Nisam. Jesam. Ne znam. Ima drugove. S kim se viđa vaša majka? Sa mnom. I s jebenim Žiletom, to nije rekao. Koga od bliske rodbine imate? Mamu. Koga od bliske rodbine imate vi i vaša majka? Nikog, sami smo. Čime se hrani vaša majka? Hrani se… skromno. Ona je skromna žena. A duhovno? Šta duhovno? Kakva je duhovno? Jaka, najjača. Koje je omiljeno cveće vaše majke? Svo cveće. Omiljena životinja? Sve životinje. A ljudi? I svi ljudi, naravno. Kako vaša majka provodi dan? Piše. Koristi li kompjuter, internet… Ne. Mobilni telefon? Samo osnovno. Da li vas je majka podržavala kad ste bili dete? Uvek, u svemu. Kakav je vaš odnos prema brzini?

E tu je pukao:

– Dosta! Prekidam, rekao sam vam, nisam vam ja pacijent nego ona. Nemam vremena za ove gluposti. Ili je lečite ili…

Stariji vrač, koji sve vreme sedi na rukohvatu njegove fotelje, očinski mu je spustio ruku na rame, ne zna zašto očinski, njegov otac to nije radio, i blago i razložno objasnio da je ovaj интервью neophodan budući da sa njegovom majkom ne mogu da uspostave direktnu komunikaciju. Pitanja su, navodno, nabacana zbrda-zdola da bi stekli jasniju sliku, što njemu nije baš jasno. Sve to kako bi našli put do njenog uma i…

Mlađi vrač, onaj nadrkani, iz troseda preko puta, nestrpljivo je prekinuo kolegu:

– Uostalom, ovo je privatni sanatorijum i možete da vodite majku kad god poželite. Tu je, doduše, ona policijska prijava, zbog incidenta, ali slobodni ste…

Maki je skočio iz fotelje, na kurac ih mete, i njih i rusku policiju, spreman pa pokupi mamu i iz tih je stopa odvede kući. Što ga je držalo oko dve sekunde, šta da radi s njom zombiranom, čak ni jebeni Žile nije tu, on bi se snašao. Ali čim se vrati… Jebi ga, možda ipak ne. Ponovo je seo:

– A da pitam ja vas, ona je do pre neki dan razgovarala s mojim… s našim kućnim prijateljem. Kako sad ništa?

– Ne brinite – stariji mu je ponovo spustio ruku na rame. – Uveli smo joj novu terapiju, primaće je još nekoliko dana, kojom je pripremamo za… ovaj…

– Restart – upao je mlađi, izgleda da se i psihijatrija kompjuterizovala.

– A ako hoćete da znate put do njenog uma, ja ću da vam kažem. Mora da piše – na kurac vas metem još jednom, pomisli. – I ja sam već preduzeo izvesne poslovne korake u tom pravcu, vi treba da joj date svesku i olovku, ništa drugo, a naš prijatelj je…

– Znamo, znamo – sad je nadrkani i njega prekinuo, zbog čega je starijem vraču izgleda neprijatno, snebiva se. – Uskoro ćete dobiti rukopis. Možete da je posetite sutra. I ne morate, kako god želite. Svejedno je.

Ponovo je skočio, šta bre svejedno? Zastao je na putu do vrata salona, da se ugrize za jezik, okrene i skreše im:

– Ёлки палки!


Mirjana Đurđević (1956), doktorka tehničkih nauka. Profesorka Visoke građevinsko geodetske škole u Beogradu. Napisala seriju od sedam parodija na kriminalističke romane sa detektivkom Harijetom kao glavnom junakinjom: „Ubistvo u akademiji nauka“, “Parking svetog Savatija”, “Deda Rankove riblje teorije” – nagrađena Ženskim perom za 2004, „Leš u fundusu“, “Jacuzzi u liftu”,  “Prvi drugi, treći čovek – srpske legende”, „Čim preživim ovaj roman“ i „Odlazak u jolki palki“. Takođe “Čas anatomije na Građevinskom fakultetu”, non-fiction; romane “Treći sektor ili sama žena u tranziciji” i “Aždajin osmeh”; istorijske metafikcije “Čuvari svetinje”, „Bremasoni“ i “Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“ – regionalna nagrada „Meša Selimović“ za najbolji roman objavljen na prostoru Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Crne gore u 2009. godini. Sa Brankom Mlađenovićem objavila roman „Bunker swing“. Živi i piše u Beogradu, Srbija.


Ovaj članak je objavljen u junu 2019, u okviru temata RUSKI LIBARTES.

Pročitajte sve članke objavljene u rubrici Proza.

Povezani članci

Marijana Nikolajević – Rat tangama

Radoslav Slavnić  – Osmesi, vino i neurohemija

Tihana Gambiraža – Čuvaj me Lara

Ostavite komentar