Image default
Proza

Ljiljana Pticina, Ruske beskrajne noći

Plač male Maše

 

Ujutro me budi osmeh devojčica. Noću plač, trapavo bauljanje rukama po mraku u kojem se traže hrana, voda, cucle.

Svako jutro razmaknem draperije. Roletne su nam u lošem stanju, a i nervira me bespotrebna buka koja od njih nastaje. Ujutro volim svetlo, mnogo svetla i srećom da su nam prozori zaista veliki, samo u hladne dane oni nas obaveštavaju tačno o silini vetra. Kada ih razmaknem, ona se već smeje jer zna da govorimo prirodi, drveću, ponekad moru, svetu: Dobro jutro!

Bože, kako se smeje, ona će tim osmehom jednoga dana svet ili pokoriti ili promeniti. Još nije izvesno koja vrsta lepotice će biti, ali se vide i arisotokratske crte uzvišene lepote. Za razliku od njene sestre. Nju zovem divlja Mongolka. Svet davno nije video ovakvu vrstu lepote, koja je još izraženija njenom nesvesnošću moći tog dara. Ali, Bože, opet te dozivam, kako plače. I kako ćuti – ni ćao, ni привет, ni papa, ni tata.

С Днем рождения, внученька! Желаем, чтобы на твоих щечках всегда сиял здоровый румянец, чтобы в твоем сердечке всегда жила любовь. Марусенька, расти счастливой и жизнерадостной, самой красивой и талантливой девочкой. И пусть в твои два годика у тебя все непременно получается. Ты наша большая радость! Мы любим тебя очень-очень! 1Srećan rođendan, unučice. Želim da tvoji obraščići uvek budu rumeni, a u tvom srcu da uvek živi ljubav. Marusenka, rasti sretna, grleći život kao najlepša i najdarovitija devojka. Neka tvoje dve godinice budu uspešne. Ti si naša velika radost. Neizmerno te volimo.

Tako je počeo dan drugog rođendana male Mongolke. U toku ovog, kao i drugih dana, suočava se naš razum sa različitim nelogičnostima  a dobro opravdanim situacijama u glavi jednog malog bića koje još ne ume da se izrazi. Kakva trka je nastala prethodno veče da se sve pripremi, da poklon bude iznenađenje, da se spreme telefoni i njeno oduševljenje ovekoveči u porodičnom albumu, pregledanom u ostacima dve bivše komunističke tvorevine. Otvorili smo vrata terase. Verujem da bi se komšiluk i rođaci više oduševili. Deca pokazuju koliko im ono na šta mi potrošimo novac nije toliko vredno kao ono što se kupiti ne može – ljubav, prisustvo, vreme, nežnosti, pogledi, supica koju ste skuvali. I šta još shvatam u tom trenutku? Oni video-snimci koji kruže društvenim mrežama… očuh iznenadi posinka da je usvojen, roditelji kupe neki poseban poklon detetu i oni plaču, ne veruju, zevaju. Gluposti. Nestvarno. Dečija ravnodušnost je stvarna. Ona žele ljubav, jelo i nas, celim svojim bićem da se dajemo i budemo prisutni. Čak i dok su oni tako divno ravnodušni, poput prirode koja ravnodušno razara pred čovekom, a on ipak i dalje stoji tu i divi joj se.

Svećice, naravno, nismo gasili jer je mala Mongolka neutešno plakala iz nepoznatog razloga, ali gašenje svećica nikako nije dolazilo u obzir. Isto kao što se, iz nama nepoznatih razloga, užasavala ceo dan balona koji je bio u obliku broja dva. Nikako joj se nije dopadao i plakala je kada god bi ga se setila. Moje tumačenje je bilo to da se boji starosti. Zašto ne? Čovek se prirodno boji starenja. Ja se bojim starenja i užasavam se svog predstojećeg rođendana – evo ga, za koji dan. Ako su deca naprednija, brže shvataju svet tableta, kompjutera, telefona, zašto ona deca koja nisu u dodiru s tehnologijom ne bi brže shvatala smisao, suštinu i probleme ovog života i čovekovog postojanja? Možda sve to razumeju bolje nego mi, samo još ne umeju da izraze. Onda bi i njeno učestalo plakanje imalo smisla, zar ne? Dete koje u sebi nosi krv srpskih i ruskih predaka može da nosi u sebi tu svest nasleđenu zajedničkim znanjem. Zar nije ovaj svet već za plakanje? Prosto da plačeš kad se budiš, dok spavaš, pre jela, na dan rođendana.

 

Ruske beskrajne noći

Noć je. Putujemo spavaćim kolima. Unutra je toplo, mračno, ležimo u paralelnim tvrdim krevetima koji se ne dodiruju. Vodimo ljubav tada jer ne znamo kada ćemo se opet naći u vozu za Minsk sami. Druga trudnoća i prvi put kroz rusku stepu. Umorna sam, ali se borim sa snom, upijam pogledom šume i stepe koje se smenjuju, sve prekriveno dubokim snegom. Tu i tamo nailazimo na neko manje selo, mesto iz čijih dimnjaka mirno izlazi dim. On ne razume snove mladih književnica, san o ruskoj bajci, san o prolasku nepreglednim zimskim krajolicima. Ponekad škiljim, ne gledam širom otvorenih očiju jer pokušavam da zamaglim bandere do njihove nevidljivosti i da zamišljam da sam u vozu iz doba Ane Karenjine. On i dalje ne razume. On se grozi ruske zime, on se grozi zime uopšte jer je živeo rusku zimu i ruski težak život još od kolevke.

Digitalni nomad koji bi da živi što dalje od ruskih pahuljica što ne jenjavaju oko sedam meseci vraća se svojoj postojbini. Raduje ga samo susret sa porodicom i što može s nekim da priča na ruskom. Znate li kako on priča na ruskom? Odzvanja, sve zvoni, sve se trese. Na ruskom se mnogo lepše i otvorenije smeje i ja volim kada on priča sa svojima jer je u tim trenucima, nesvestan okoline i mog tajnog posmatranja, svoj, samo svoj i tada se gromko smeje da njegov glas obiđe svaku prostoriju u našoj ogromnoj kući. Taj ruski glasni smeh ne prepoznaje zidove, širi se bespućima, širokim, krutim, nemilosrdnim poput Rusije. Srpski govori sa akcentom i ponekad se čini da je to bojažljivo jer naši Balkanci imaju neki grub pristup, često ne razumeju, ne shvatajući da priča broken Serbian, ne shvatajući da je čovek pred njima čitao Andrića, Kapora i ko zna šta sve ne da ovlada njihovim jezikom i mentalitetom.

Nije isto. Isto se čovek ne formira pod večitim udarima proleća, jeseni, vedrine i zimskih nepreglednih dana koji na noć podsećaju. Tri tričava meseca leta i topline ozlojedi čoveka za sto generacija unapred. Budiš se, pogledaš sivilo, ponadaš se da ćeš da dremneš još koji sat dok ne svane, pogledaš a sat i shvataš da je to to – to je dan, to je tako svanulo, sivilo se probudilo i nema nameru da se skloni, da ustupi mesto bilo kom zračku sunca. Svuda okolo prljavi slojevi leda, gomile automobila i gomile zgradurina. Pogled kroz prozor vas nagna da navučete ponovo draperije i da spavate. Do juna. Ali, avaj, miris kafe koju svekrva kuva. Kafa se skuva, potom se pokrije tanjirićem i čeka se. Cede se sokovi, kupe se mirisi i ajmo. Nije to sve. Nemamo mnogo dana, tako da svaki obrok mora da pokaže suštinu ruske kuhinje. Tako i biva. Ne samo što moj Rus glasno priča i smeje se od srca, ovde, u maminoj kuhinji se i jedu nesagledive količine hrane koju mi spremiti ne umemo. Hrani stomak, hrani i srce i dušu. Mamu će ponovo videti tek kada se rodi mala Mongolka i tada će ona doći, sa sobom poneti sve ruske tajne, uneti sve te divne mirise i u našu srpsku kuhinju. Uzalud ćemo pokušavati da je odglumimo po njenom odlasku… ne vredi, ćuftice od slatkog sira jednostavno se raspadaju.

Siva, tužna melanholija prepune železničke stanice. Osećam se neobično tako vesela, u svom belom bajkovitom kaputu, stojeći među svim tim pokunjenim ljudima, u sivim, tamnim odelima, jedući sladoled od vanile. Prolazom između redova prolazi policajac i uprkos dovoljnoj širini prostora za oboje i mom trudničkom stomaku, okrzne me o rame nekako neljubazno. Ovde ne smeš da se svađaš s njim, čujem mog supruga koji je verovatno krajičkom svog plavog oka video nemir i potrebu za pravdom koja se budi u mojim hercegovačkim žilama, žilama koje nose krv različitih pobunjenika, različitih vođa ustanaka, mladobosanaca. Ne, ovde toga nema. Kao da su se velelpni svodovi tada još više suzili, a osmeh Jurija Gagarina sa postera se pretvorio u žao mi je izraz lica.

Pokazao mi je grad u kojem je živeo, u kojem i sada žive baka i deka moje dece. Smolensk, grad istorijske vrednosti, grad u kojem srednjoškolci i danas ponosno odaju počast onima koji su vodili borbe da bi obezbedili njihovu budućnost. Grad večitih odbrana, grad vazda rušen, grad koji stremi rukama ka Evropi ali ostaje tu, u prelepoj i tužnjikavoj Rusiji. Grad nam se obradovao, podario nam je tako retke zrake sunca da lakše i lepše hodimo slojevima utabanog snega i leda. Uprkos konstantnoj i surovoj borbi protiv religije, ovaj grad krije toliko mnogo starih crkvenih zdanja čija lepota još svedoči o davnašnjim vremenima. Lepota ćuti, ne govori ništa o tajnim okupljanjima vernika po raznim kućama, o borbi duha nad materijalizmom i, eto, konačnoj pobedi jer danas možete slobodno i vernik biti dok protiv same države ne idete u borbu. Tražite oproste, tražite utehu u raju, vrh sam ne dirajte.

Ljubav kao da je smrznuta u njihovim srcima. Vole, ali ne onako toplo i razdragano. Ali on, okrepljen tajlandskim zracima i osmesima, on – tihi borac protiv tiranije svega nad nejakima, on – toliko željan sunca i baš te tople ljubavi ume tako divno da voli. Sve ume da voli i sve ume da začas oboji ruskim sivilom,prošara njime, napravi prelepe vezove kao na ruskim maramama koje se prodaju na smolenskim ulicama, kao na matrjoškama koje koštaju nekoliko rubalja.


Ljiljana Pticina

Ljiljana Pticina  (1985) Diplomirala na Pedagoškom fakultetu u Somboru, master opšte i komparativne književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu i Novom Sadu. Trenutno je na doktorskim studijama na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Pohađala je letnju školu na Institutu Andrić. Piše,  prevodi i bavi se književnom kritikom. Njeni naučni radovi, prevodi kratkih priča, kao i njeni autorski radovi, objavljeni su u raznim časopisima i zbornicima (Trag, Koraci, Kult, Avangard). Nekoliko njenih naučnih radova i prevoda kartkih priča su objavljeni kao i njena književna dela koja su objavljena u raznim magazinima i zbornicima kratki priča i pesama (Trag, Koraci, Kult, Avangrad). Organizovala je  dva književna konkursa 2012 i 2013 godine u sklopu Somborskog Karnevala. Godinu dana je bila urednica i kolumnistkinja za književno-kritičku kolumnu za portal Konkursi regiona. Radila je šest godina kao nastavnica engleskog jezika u centru za strane jezike i trenutno predaje srpski jezik na internetu.  Jedna je od osnivača i kordinatora grupe “Prevoditeljsko srce”  koja je specijalizovana za prevode medicinske i humanitarne dokumentacije.


Ovaj članak je objavljen u junu 2019, u okviru temata RUSKI LIBARTES.

Pročitajte sve članke objavljene u rubrici Proza.

Povezani članci

Stefan Megić, proza

Berislav Jurič – Ruke

Berislav Blagojević – Novogodišnja noć u Montebelu

Ostavite komentar