Image default
Intervju

Mirjana Đurđević: Ne bih bila somelije za živu glavu, kao ni književni kritičar

Mirjana Đurđević je autorka romana Ubistvo u akademiji nauka, Parking svetog Savatija, Deda Rankove riblje teorije, Leš u fundusu, Jacuzzi u liftu, Prvi, drugi, treći čovek – srpske legende, Čim preživim ovaj roman, Odlazak u jolki palki, Čuvari svetinje, Bremasoni, Kaja, Beograd i dobri Amerikanac, Bunker swing, i osim knjiga zapisuje i vina.
U ovom razgovoru, koji je vodio Svetolik Jozić, pročitajte i šta Mirjana Đurđević misli o svojim knjigama,  koje su joj draže, koja vina pije, koja piše, a koja imenuje itd.

Imao sam čast da prozborim koju sa Harijetom, mojom omiljenom književnom junakinjom sa ovih prostora. Sad glavom i brcima imam čast da prozborim koju sa njenom stvoriteljkom. Kaže, Hari „Zimus me je izvukla iz naftalina, oštro protresla i… Ostavila me u trenutku kada su me dva debejca odvela na saslušanje!’’, no, vidim, nisi je ostavila na cedilu u Odlasku u jolki palki, upoznade ona Žileta. Probala je, Hari, čak i sarme njegove majke. Žile je skroman lik, pravedan, ali nekako nije Harijetin tip (setimo se samo Bande)… hoće li se sad Harijeta ’’smiriti’’, uploviti u bračne vode pod Dociinim blagoslovom?(Pitam za drugara).

Da sam na mestu tvog drugara, tražila bih ženu na nekom drugom mestu. Ljudi koji ne nađu na vreme životnog partnera – a posle ih je lako menjati ako je izbor bio pogrešan – ostaju sami zato što to tako žele. Najčešće toga nisu ni svesni, pa kukaju okolo, „Blago tebi, ima ko da ti zameni sijalicu“, ili „Blago tebi, svaki dan jedeš kuvano“, svejedno, a zapravo ne bi trpeli nikog. Hari čak i ne kuka. Brak između Harijete i Žileta mogao bi da funkcioniše jedino ako bi Hari menjala sijalice, a kuvala Žiletova keva, i ostavljala joj šerpice pred vrata. Malo bezveze, priznaćeš. Uostalom, Žile se pojavio po želji čitalaca, „Kad ćeš Harijeti da nađeš dečka, nije u redu!“ Eto, bar smo joj sredili seksualni život, malo li je za jednu 50+ tetku. Pa koliko traje da traje…

Što se Docinog blagoslova tiče, kad je Hari od bilo koga tražila blagoslov?

 

Upade, Harijeta, čak i u peripetije sa Cvećarkom, kako je to zapravo bilo? Cvećarkin lik je vrlo pažljivo građen, čitatelj je na ivici da prepukne od besa i smeha u isto vreme, nikako nije ravnodušan. Naročito onaj momenat gde štedljivo ruča, potom traži cveće po ruskim šumama do momenta kada gubi razum (mada nikad nisam bio načisto sa njenim razumom). Uostalom i Cvećarkino pisanije je (s razlogom) dovedeno u pitanje, što je zapravo dobro. Maki je ostavljen po strani, ali svakako verodostojno opisan. Otkud ideja, vraćam se ponovo na gorepomenuto pitanje – kako je to zapravo bilo da si posegla za perom?

Nikada nisam imala problem s političkim neistomišljenicima – ukoliko su mentalno zdravi. Ali se pakleno plašim ludaka u politici. A ona je ta koja je povukla nogu, makar u ovoj novijoj srpskoj istoriji, koja me neposredno dotiče.

Zapravo sam želela da pišem jedan sasvim drugi roman. O demenciji. Različit od svega što sam ikada pisala. Radnja bi bila smeštena u starački dom, narator bi i sam bio dementan, teška priča. Zagazila sam u istraživanja, u isto vreme sam taj problem preživljavala s ocem, a onda su se umešali prijatelji. Savetom da to ne činim, bar ne u tom trenutku, potonuću u depresiju, ne treba mi to. Ponekad i poslušam, bar delimično. Odlazak u jolki palki je nekakvo polovično rešenje. U koje mi se logično namestila Cvećarka, da jednim udarcem poradim na dve frustracije. Jer Cvećarka mi je frustracija malne trideset godina.

U tvojim romanima često se nađe po neki Rus, bilo da je trešten pijan, bilo da je trezan, ali ruski duh  isparava iz svakog lika npr. baba super-špijun koja između ostalog kapira razliku između vegete i začina C, ali sa druge strane i dijasporu (uglavnom Amere), koja je kako kažeš i bogu samom teška (Parking Svetog Savatija, Aždajin osmeh, Bunker swing i dr.), ali samo središte, sama srž je Srbija, Srbija kao mentalitet (Čuvari svetinje, meni omiljen tvoj roman, zato ga i izdvajam), Srbija kao ključali lonac političkih, istorijskih i dr. čorba i zaprški.  Evo, na primer netipično srpski – srpski momenat je kada je Poručnik utrčao u crkvu.

Žak Ransijer je pisao o politici u književnosti „politika književnosti nije politika pisca(…)’’ ona se odnosi na „postojanje suštinske veze između politike kao naročitog oblika kolektivne prakse i književnosti kao utvrđene prakse umetnosti pisanja’’. Ti si srpski duh ’’ubola u žicu’’, moj sopstveni papagaj ne bi uspeo da srpsku scenu (u svim nijansama) oslika bolje, kako ti je to pošlo za perom?

Ne umem da odgovorim na ovo pitanje. Ne znam ni kako mi polazi za rukom ni da li mi uopšte polazi. Ali sam ubeđena da svi naši problemi i nepametna ponašanja proističu iz mentaliteta, te da nam stoga pomoći nema. Opet teška priča. Što se tiče srpske dijaspore, nju sam imala (ne)prilike dobro da upoznam, a živog Rusa baš nijednog. Lažem, jesam, pokojnog Vitalija Čurkina, u našoj ambasadi u Otavi.

­- Vitalij Čurkin, ambasador Ruske federacije u Kanadi – predstavio mi se manje-više trezan gospodin.

– Mirjana Đurđević, nažalost nisam ambasadorka – pružila sam mu ruku.

– Not jet – pokušao je da me uteši.

Sad, ako me se ikad sete…

Poručnik u crkvi? E to mi je bio ćef! Ja imam mačke, one nisu blesave da jurcaju po crkvama, zato postoje fikcionalni psi, da pisac dâ sebi malo oduška.

 

Tvoje romane čitatelji dele na serijal o Harijeti, i tematski kao što su Čuvari svetinje, Kaja, Bremasoni, koji su ti draži?

Na ovo je već lakše odgovoriti. Romani iz serijala o Harijeti su lekoviti po mene lično, a oni drugi, kritičari ih nazivaju istorijskom metafikcijom štagod to bilo, su, hm, valjda bar malkice “lekoviti” po književnost. Harijetini romani uvek su inicirani nekom ličnom trenutnom preokupacijom, kroz njih besnim i galamim, oni dođu nekakav moj društveni angažman. Kroz koji se i sama izduvam, eto, rekla sam šta sam htela. Pišem ih brzo, “iz glave”, nema nikakvog istraživanja. U nazoviistorijske romane uvlači me radoznalost, puno učim, pišem polako, puštam priču da se priča sama, likove da me iznenade, beskrajno uživam u tome. Objektivno, mislim da su to bolji romani. I draži su mi, ali ne zbog toga, već zbog samog procesa pisanja, to je jedna žena zadovoljna u svom svetu. “Šira čitalačka publika”, ha, ovo mi zvuči kao “tanka srpska”, književnost a ne kobasica, radije čita Harijetu. Biće da nas iste brige more, iz televizora, novčanika, sa šaltera…

 

Pored pisanja imaš i drugi život, život jedne profesorke na fakultetu. Kako bi za naše čitatelje opisala jedan tvoj dan s one strane pisanja? Život profesorke u opozicijii sa studentima?

Zavisi od toga gde sam se i kao šta probudila. Ako sam se probudila u selu, onda sam čitavog dana sremačka seljanka. Koja krade vreme za pisanje kad god stigne. Ako sam se probudila u Beogradu, to znači da imam predavanja, ili ispit. I opet kradem vreme za pisanje. Posle gotovo trideset godina za katedrom to je prosto rutina, moj život, nemam ništa zanimljivo da ti kažem. Osim da je međugeneracijski jaz između mene i mojih studenata opasno narastao. Na složene računske operacije mogu maltene baba da im budem. I sve manje ih razumem. Ali ne u smislu “eh, da mi je njihova mladost”, naprotiv, najčešće se osećam mlađom od njih, radoznalijom, energičnijom, odlučnijom… samo me eto malo bole leđa, a nosim i naočari.

 

U Krčedinu si zasadila vinograd, proizađe iz njega Knjaz Miškin i Majstor i Margarita. Sve sami književni likovi klasične ruske književnosti umočeni u talijanski rizling, kako pišeš vina?

Ako si mislio na imena vina, moram da te razočaram, ova dva nisam krstila ja, već moj prijatelj sa kojim ih pravim. Moja vina su bila Molly Bloom i Alex DeLarge. Njih smo u slast popili, ali stižu nova. Ne pišem vina, samo zapisujem i učim, čitam, toliko sam se već izbezobrazila da pomalo i eksperimentišem. Imamo odličnu enološkinju koja ne mistifikuje svoj posao, spremna je sve da objasni, bar koliko sam i ja spremna da zapitkujem. A dosadna sam ko stenica.

Ja sam nekonoć sebe zamišljao kao somelijea, i kako sam nekim tzv. elitističkim njuškama poturio Ružicu, Trnovu, i kako su te njuške rekle ’’bravisimo’’, jer im nisu odgovarala najbolja vina, te previše opora, te previše gusta, te previše skupa, te u svom razmišljanju Mišel Onfre bi ih polio ruskom salatom (dotle stigoh u mislima). I mogu ti reći, neću se zamišljati više somelijeom. Kakobi tebi išlo u toj ulozi?

Otkud ti ta ruska salata na glavi? Iz Onfrejevog Hedonističkog manifesta ili Gurmanskog uma? Kako mi je takav čaroban prizor promakao? A s tim somelijeima ti je slično ko s književnom kritikom. Da bi bio profesionalac potrebno ti je par izoštrenih čula i nešto školice, dovoljno da razlikuješ korektno književno delo od koještarije, pardon, pravo vino od proizvoda hemijske industrije. Dalje je sve pitanje ličnog ukusa. I/ili profesionalne etike. Ne bih bila somelije za živu glavu, kao ni književni kritičar.

 

Koji je sledeći književni, a koji fermentirani delikates?

Sa Brankom Mlađenovićem, sa kojim sam posadila vinograd i pravim vino, pre nekoliko godina samnapisala roman Bunker swing, u kome izvesna Anđelka Vajsu Čikagu za vreme prohibicije peče rakiju od suvog grožđa, grappu fantastico, i prodaje Al Kaponeu. Upravo smo predali rukopis romana Bunker Patka, u kome se Anđelka vratila u zavičaj i između ostalog pravi konjak. Naš konjak se zove po njoj,Angel Weiss, držimo se i dalje principa da svi naši proizvodi nose imena književnih junaka, možda sam subjektivna ali je zaista delikates.

 

Kada bi Mirjana Đurđević bila književni lik (ne samo epizodni lik u tvojim romanima) šta bi pisala o njoj, tj. sebi, u koju istorijsko-geografsku dimenziju bi je smestila, i koliko bi opet bila različita od tebe same, a koliko ista?

Pitam se šta bi ti na ovo odgovorila g-đa Mica Đurđevićka, moja prethodna inkarnacija, junakinja romana Kaja, Beograd i dobri Amerikanac? Ili bi samo isukala mač?


Mirjana Đurđević (1956), doktorka tehničkih nauka. Profesorka Visoke građevinsko geodetske škole u Beogradu. Napisala seriju od sedam parodija na kriminalističke romane sa detektivkom Harijetom kao glavnom junakinjom: „Ubistvo u akademiji nauka“, “Parking svetog Savatija”, “Deda Rankove riblje teorije” – nagrađena Ženskim perom za 2004, „Leš u fundusu“, “Jacuzzi u liftu”,  “Prvi drugi, treći čovek – srpske legende”, „Čim preživim ovaj roman“ i „Odlazak u jolki palki“. Takođe “Čas anatomije na Građevinskom fakultetu”, non-fiction; romane “Treći sektor ili sama žena u tranziciji” i “Aždajin osmeh”; istorijske metafikcije “Čuvari svetinje”, „Bremasoni“ i “Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“ – regionalna nagrada „Meša Selimović“ za najbolji roman objavljen na prostoru Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Crne gore u 2009. godini. Sa Brankom Mlađenovićem objavila roman „Bunker swing“. Živi i piše u Beogradu, Srbija.


Ovaj članak je objavljen u junu 2019, u okviru temata RUSKI LIBARTES.

Pročitajte sve članke objavljene u rubrici Intervju.

Povezani članci

Hana Warda – Plemenska fuzija je fuzija mog plesnog iskustva!

Miloš Biković: “Glumac bez publike ne postoji”

Ala Tatarenko – Knjige koje nas vole dopuštaju nam da im priđemo

Ostavite komentar