Mit o Utehi
(Odlomak iz neobjavljenog romana Uteha)
Piše: Mirko Škiljević
Zemlja bogova se prostirala na višem nivou platoa Nova dok je niži nivo zauzimala visoravan Kao. Sa istočne strane bio je opasan planinskim lancem nad kojim dominirao vrh I-ma. Sa zapadne strane omeđen nizom visova i litica, a najviši od njih, nazvan Iz-gled, svojom robusnošću, ulivao je strahopoštovanje. Sa južne strane zaleđe joj je čuvala široka i prostrana planina Bi-ti čiju masivnost nosi razuđeno podnožje saliveno u dubljem tektonskom sloju zemlje smrtnika. Sa severne strane nalazio se uski klanac kroz koji je proticala reka Pri-vid. Taj kompleks je poznat po drevnim nazivom Kapija svetova. Sva preostala teritorija pripadala je zemlji smrtnika.
I pored toga što Božanski poredak nije bio organizovan i uređen, vladao je stabilan odnos međusobnog uvažavanja. Svi bogovi su imali isti status, ali se svojom arogancijom isticao bog Sirov. Prihvaćen je kao najmoćniji. Svesni da bi međusobno sukobljavanje i nadmetanje u snazi i mudrosti bilo kobno za ceo bižanski svet, opredelili su se da održe takvo stanje sve dok, po pradavno ozakonjenom načinu na koji se i zvanično potvrđuje čast vrhovnog boga, jedan od njih ne bude ustoličen.
Nasuprot planinama I-ma i Iz-gled, planina Bi-ti, naoko pitoma, blagih uspona i pristupačnih visova, bila je još uvek neosvojena. Po predanju, na najvišem vrhu nalazilo se prestono mesto vrhovnog boga zemlje Nova, rezervisano za onog boga koji uspe da se popne do njega. Mnogi su bogovi i boginje pokušavali da ga se domognu, ali ono je ostalo upražnjeno.
Najveći broj neuspelih pokušaja imao je upravo bog Sirov. Naime, jedina nevolja prilikom uspona bila je u tome što je kandidat morao da se kreće apsulutno sâm. Do podnožja planine, mogli su doći i svi bogovi zajedno, ali na planinu je mogao samo jedan od njih, a drugi tek kada se onaj prvi vrati. Neki od njih, među kojima je Sirov bio najuverljiviji, tvrdili su da su se uspeli do božanskog pijedestala, ali niko, pa ni Sirov, nije priložio konkretan dokaz, te stoga nije ustoličen. Bio je to plod njegove potrebe za samoisticanjem i hvalisanjem, ali zbog preke naravi niko se nije usudio da otvoreno posumnja u njegove reči.
Visoravan Kao su nastanjivale dive polubožanskog statusa i zvanja. Gradile su i održavale velelepne viseće vrtove. Sazdani od latica koje odbijaju svetlost i u odsjaju, sobom noseći sve boje cveta, tvorile su iluzorni efekat titrajuće duge večne trajnosti. Pri prolasku iz božanske zemlje Nova u ubogu zemlju smrtnika, po pravilu, opijeni mirisima, efektima astralnog bleštavila i lepotom egzotičnog bilja u cvatu, bogovi su podlegali čarima poluboginja i tu, u opojnom hladu visećih vrtova, prepuštali se samozaboravu. Zbog toga, poluboginje su ljubomorno čuvale prilaze visoravni Kao. Nikome, pa ni Utehi u njenom pokušaju da im se pridruži, nisu dozvoljavale naseljavanje. Nadale su se kako će bogovi ostati trajno uz njih, da će tako ostvariti svoj cilj, domoći se božasnkog zvanja što se nikada nije dogodilo. Kada bi se okrepili i zasitili ugoda svake vrste, bogovi su nastavljali svojim božanskim putevima.
Planine I-ma i Iz-gled, pored toga što su na njima preovladavali strmi usponi oštrih litica i negostoljubivi visovi, bile su relativno lako osvojive čak i smrtnicima; da mladi bogovi u polubožanskom statusu dokaz svojih božanskih moći nisu obezbeđivali privođenjem smrtnika do reke Pri-vid u čijim su talasima zauvek nestajali – božanska zemlja Nova bila bi preplavljena smrtnicima i samim tim obesmišljena.
Nasuprot božanskoj zemlji Nova, u zemji smrtnika vladao je nestabilan poredak bola i patnje, iako za to stvarni razlog nije postojao. Prirodnih i materijalnih dobara bilo je dovoljno za sve, ali je preraspodela bila nepravedna. Kinjili su, otimali, grabili, varali i lagali jedni druge, jer su želeli sve. Ne razumevajući da je sve neuhvatljivo, da je sve ništa, pretvorili su svoje stanište u svet ozakonjenog bezakonja. Uprkos tome što su se smrtnici rađali slobodniji od bogova, jer od njih se nije očekivalo da bilo šta dokazuju i potvrđuju, odmah po rođenju, bezbrojnim, besmislenim pravilima koja su neštedimice usađivana u dečija srca, sloboda im je uskraćivana. U život su kretali sa pozicije koju su im prethodnici omogućili, a postizali onoliko koliko su uspevali da prigrabe za sebe. Uspešni su bili oni koji su svoje vrline doveli na zavidan stepen upotrebljivosti, a oni koji su razvijali mane, postizali su daleko više. Tragično uvereni da su stvari vidljive, čvrste i vredne, nisu uspevali da zgrabe dovoljno kako bi ih to učinilo srećnim. Neprestano su želeli još i više, nesvesni kako nakon svakog još, sledi novo još, čime su se, ustvari, sve više udaljavali od sreće.
U praskozorje nastanka, bogovi zemlje Nova obitavali su u zemlji smrtnika, gde su odabrane vrline ili mane uzdigli do savršenstva, pa ih potom, prolaskom kroz Kapiju svetova, dokazali tako što su postali svesni mizerije vezanosti za pojavnost i time obezbedili besmrtnost.
U trenutku kada je Meni prvi put ugledao Utehine oči, po upornom, postojanom pogledu, osetio je da to nešto znači, samo nije mogao da pretpostavi šta. Ono na šta je on pomišljao, a što je u svetu smrtnika bilo uobičajeno, nije se dogodilo. Njen prodorni pogled ostao je tajna.
On nije mogao znati da se mlada boginja Uteha, sa smrtnicima nedostupnih visina božanske zemlje Nova, spustila u ubogu zemlju smrtnika kako bi pronašla nekog, spodobu bez jasnog stava o sebi, dostojanstva, bez igde ikog i ičega svog, udahnula mu karakter i izvajala obličje. Nakon neprijatnog iskustva na visoravni Kao, imala je preku potrebu da učini upravo to.
Uteha je bila kćer boga Sirova, zaštitnika snažnih i odvažnih, i boginje Je-sen, zaštitnice lepog i nežnog. Iz straha od srdžbe boga Sirova majka, Je-sen je svu svoju brigu i pažnju poklanjala njemu, a kćer, dajući joj zadatke nedostojne božanskog zvanja, prepuštala samoj sebi. Na taj način mlada boginja nije ojačala i postala ravna ostalim mladim boginjama zemlje Nova. Da bi se uzdigla do božanskog statusa i zauzela mesto koje joj pripada, morala je da pruži dokaz posedovanja veština i znanja neupotrebljenih za sebične ciljeve. Ali, to je bio težak zadatak. Gotovo svi bogovi zemlje Nova, svoj položaj i privilegije koristili su u sebičnu svrhu predstavljajući je brigom za opšte dobro.
Kapija svetova bila je, u stvari, uski kanjon između planina I-ma i Iz-gled kroz koji teče reka Pri-vid i razdvaja zemlju bogova od zemlje smrtnika. Mlada boginja Uteha, nije mogla da se načudi impozantnoj gomili koja se tiskala oko prolaza. Svi oni su vrebali priliku da se neopaženo ušunjaju na visoravan Kao, a odatle, na isti način, u zemlju bogova Nova. Međutim, ništa konkretno nisu preduzimali. Gubili su svoje samrtničko vreme postojanja neprestanim odmeravanjem mogućnosti koje im stoje na raspolaganju, a uzdali su se u čudo koje se nikada ne događa. Istina, postojale su priče o uspešnim prodorima do visećih vrtova i ostajanja u večnom zagrljaju diva, ali te priče niko nije mogao da potvrdi. Služile su promućurnim.
Iskusnija za bezbrojne greške načinjene u božanskoj zemlji Nova i visoravni Kao, Uteha ih nije ponovila. Odmah je uvidela da je sa smrtnicima teško, jer svako od njih ponaosob, smatra da je najpametnije stvorenje koje postoji i kako je svakom mesto među bogovima, samo što to niko ne priznaje. Nije bila zaslepljena sopstvenim interesima, niti je olako shvatila zadatak ‒ uzdizanje u božansko zvanje zaštitnice poniženih i nesrećnih, jedini oblik smrtničkog postojanja koji je ostao bez božanske zaštite. Pažljivo je posmatrala i strpljivo čekala smrtnika, koji još nije razvio nijednu vrlinu ili manu, nekog bez igde ikoga i igde ičega, a opet sposobnog da saznaje i napreduje i sopstvenim umećem uzdigne se do božanske zemlje Nova. Strpljnje joj se isplatilo.
Mlada boginja Uteha odabrala je Menija gotovo slučajno. Pojavio se, niotkuda, on, smrtnik bez jasnih predstava i ciljeva. Kada je saznala sve o njemu, nije ga odmah prigrlila. Stavila ga je na probu. Morao je da dokaže svoju nesebičnost, a kada je uspešno položio test, uzela ga je pod svoje okrilje i strpljivo počela sa vajanjem njegovog obličja i izgradnje karaktera. Mnogo brže nego što je očekivala preduzeo je samostalne akcije.
Ipak, podlegao je prvim iskušenjima ali, znajući da se prihvatila teškog i mukotrpnog posla, Uteha nije koristila omiljenu strategiju bogova – prinudu. Odlučila se za strategija davanja i uskraćivanja i nije pogrešila. Vodila je računa, što je bilo neobično važno, da uskraćivanje bude srazmerno težini prestupa i nikako na duge staze, a davanje nesebično, nesporno i zagarantovano. Uz malo sreće, upornosti i preduzimljivosti, Uteha je navela Menija da se prihvati konkretnog delanja nečim prividno smislenim kako bi ispunio svoje vreme trajanja dok mu se ne ukaže prava prilika za dokazivanje, ali mu to tako nije predstavila.
Kao i svaki drugi smrtnik i Meni se u svrhu sebične koristi, jednako služio i dobrim i lošim delima. Ali, kada se osvestio i shvatio da i ono što se smatra dobrim delom, a jedino njemu donosi korist, automatski postaje loše po njega, i da sebičnošću zasigurno propada, ostao je zatečen i zbunjen. Uvideo je da je razlika između ispravnog i neispravnog prividna. I o jednom i o drugom prosuđuje se tek u ishodu koji se najviše određuje namerom, zavisno od toga čini li se samo na svoju, ili i na dobro drugih, a to se kosilo sa svim što se poštovalo u zemlji smrtnika, a zvalo se uspeh. Odjednom, postalo mu je jasno da je ceo dotadašnji život proveo radeći protiv sopstvene sreće, te da odluke o tome šta činiti mora prepustiti spoznajnoj sferi koja ne haje za logičke principe – intuiciji, a razumu ostaviti pronalaženje načina za ostvarivanja nauma.
Planini Bi-ti se moglo prići i sa osenčene, nepristupačnije strane, ali taj prilaz bogovi i boginje zemlje Nova nikada nisu koristili. Nalazio se na teritoriji zemlje smrtnika, a sujeta bogova nije mogla da podnese da prezreni smrtnici budu svedoci njihovih neuspeha. A ono što bogovi nisu radili, smrtnici nisu ni pokušavali da urade.
Ni kada je prišao podzemnom prilazu u tektonskom sloju podnožja planini Bi-ti, Meni nije znao šta ga sa druge strane čeka. Jedino u šta je bio upućen bilo je da neizostavno sledi tanki trag blede svetlosti pa ma kako on neprimamljiv bio i ma gde vodio, a iskušenja i zamke na koja će nailaziti, iako je znala za njih, kako ga unapred ne bi obeshrabrila, Uteha nije pomenula.
Uski ulaz u koji se jedva uvukao, postepeno se širio, a svodovi poprimali raznovrstan reljef, kao da su vlažili. Kada ih je dodirnuo, uvideo je da su lepljivo sluzavi i nepostojani. I pri najlakšem dodiru, reljef je menjao svoj oblik, udubljenja kao da su se izdizala, a ispupčenja ulegala. Išao je napred, dosledno sledeći tanki trag svetle vodilje. Ali, kada je nabasao na prvo prostrano proširenje, zanemeo je od divljenja. Tanka traka blede svetlosti razložila se u spektar svih duginih boja, a svaka od njih odbijanjem od ukrase, sluzave reljefe, razlagala se u spektre manjih obima, ali ne i manje lepote, iz kojih je dominantna ukazivala na skriveni prolaz, na mogući pravac kretanja. U poređenju sa raznolikošću intenzivnih boja, trag vodilje, postajao je nepoželjan. Ponesen utiscima, kretao je raznim pravcima, a kako je uviđao da praćenje jarkih boja brzo postaje opasno vraćao se nazad i kretao u drugom pravcu.
Kod proširenih svodnih lukova koji su sledili, događala se ista stvar. Gustom tkanju postojane duge astralnog odsjaja nije bilo lako odoleti. Ali, poučen iskustvom, Meni nije podlegao iskušenjima. Držao se tanke trake bledila, jedinog pouzdanog vodiča.
Kada se približo izlazu iz prolaza, belina je počelo da isisjava zaslepljujućom snagom. Uprkos tome što mu se činilo neverovatnim, prepoznao je da ono u sebi sadrži ne samo sve dugine već i one izvedene, astralno jarke boje.
Sa druge strane prolaza, u podnožju planine Bi-ti, nije zatekao Utehu. Nije znao gde se obreo, ni koliki je to napredak, ali ni gde da se uputi. Krenuo je uz planinu Bi-ti, pravo prema najvišem vrhu, da odozgo osmotri horizonte, pa tek onda odluči na koju stranu da se uputi. Ali, kako nije posedovao božanske moći da snagom volje, samim pogledom, nedorečene predele oblikuje prema sopstvenim predstavama i tako ih učini lako osvojivim, što je za bogove bilo kobno jer ih je zavaravalo, zavodilo i činilo da cilj uvek vide na nekom drugom mestu, svakog trenutka uspona ka vrhu planine, ulagao je svu svoju snagu i volju. Savlađivanje, naoko, blagih, pristupačnih, do kraja neoblikovanih predela, koji svoj konačni oblik dobijaju tek pri punom, čvrstom dodiru, nije bilo nimalo jednostavno. Da bi se u tome uspelo, potrebno je imati umeće neprijanjanja za utiske, a on ga nije imao. Upinjao se, posrtao je i padao ali se nije micao sa mesta, iako mu se činilo da nezadrživo grabi naviše. Međutim, prvi osvrt otkrivao je da ni za pedalj nije odmakao. A kako je jedino čime je kao alatom raspolagao bila upornost, nepokolebljiva odlučnost da istraje, iako nije znao šta time postiže, započinjao je uspon iznova, ali uvek sa istim razočaravajućim rezultatom. Tek kada je iznemogao od umora, odustao od svega, desilo se čudo. Sâm od sebe, uspon je započeo.
Shvatio je to po spontanoj lakoći kretanja. Oslobođen zahteva postizanja cilja ni u čemu nije nalazio teškoću. Ubrzo, podnožje se izgubilo iz vidokruga. Novim elanom pohrlio je naviše. A kada je dospeo na najviši vrh planine Bi-ti, Meni nije pronašao prestono mesto. Na samom vrhu nije bilo ničega. Jedino je opojni pogled koji nije imao prepreka ma u kom pravcu da je bio upućen i mada se nije dao opisati, ispunjavao srce toplinom i bogatstvom beskrajne ljubavi. Međutim, takav doživljaj sveta bio je moguć samo tu, na tom mestu. Bilo je potrebno da mu se vraća ili da tu usamljen ostane do smrti. Ono što je mogao da ponese sa sobom bio je ni sa čim merljiv, dragoceni osećaj vanvremenosti. Odmah je uvideo da to za bogove uopšte nije primamljivo. Bogovi su želeli moć, a ne lepotu beskrajne ljubavi u večnosti jer ni lepota, ni ljubav, ni večnost nikoga ne potčinjavaju.
Kada je sve to spoznao, uveren da će ovaj put preći još bezbroj puta spustio se u podnožje planine Bi-ti i boginji Utehi ispričao šta je otkrio. Odlučili su da istinu zadrže za sebe, kako se ne bi poremetio od pamtiveka nepromenjen odnos svetova. Plašili su se da bi istina, zbog slavoljubivih karaktera bogova, i božanska zemlja Nova, brzo izgubila svoja božanska svojstva i po malo čemu bila drugačija od uboge zemlje smrtnika.
Tu, u podnožju planine Bi-ti, mlada boginja sada dokazanih moći Uteha i Meni trajno su se rastali. Svako je postigao ono čemu je težio. Ona je, dobila potreban dokaz posedovanja božanskih moći, a on veru u sebe i sopstvene sposobnosti.
Svako se vratio u svoj svet. Uteha na prostranu visoravan Kao, da objavi kako joj ničija dozvola, kao ni viseći vrtovi nisu potrebni, jer je ravna ostalim bogovima. Od sada pa do kraja sveta postala je zaštitnica nesrećnih i poniženih; a on, u zemlju smrtnika, da sopstvenom namerom oblikuje svoje samrtničko vreme trajanja i, ako ga sreća posluži, ostavi trag sopstvenog postojanja.
Mirko Škiljević, rođen 1959. god. u Beogradu. Romansijer, pripovedač i esejista. Živi i radi u Beogradu. Objavio je romane Naredni će biti bolji (2011), Mogu to i ja! (2012), I pre i posle (2013). Zastupljen u Zborniku kratkih priča NAJKRAĆE PRIČE 2011. Objavljivao u elektronskim časopisima: KREATIVNI MAGAZIN, PROZAONLINE, KULT…
Ovaj tekst je objavljen u decembru 2019, u okviru temata Mitološki Libartes.
Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Proza.