Image default
Proza

Nadežda Purić Jovanović, Iza papučice (odlomak iz rukopisa)

Iza papučice

Piše: Nadežda Purić Jovanović

(…)

Ovi sa kojima sam u kontaktu preko neta navodno ne mogu da me prepoznaju, toliko sam se, kažu, podmladila. Smršala, koža mi je postala drugačija. Možda su se upravo sada i stekli uslovi koje sam čekala da konačno napišem taj Odgovor.

Možda odatle i treba početi, od tela. Odmah, naravno, svi vide da nisam njihova, ali to im smeta samo prvih pet minuta. Nemam (još uvek) njihove spečene jagodice, i borice sa pegama, i nemam plavu kosu, premda i to može da se reši, vrlo lako. Čak mislim da sam im i egzotična, ovako rićkasta na suncu. Kosa mi je tu i tamo posedela, i to sa masom koja je posvetlela, čini jedan zanimljiv kolorit. Vi volite te opise, treba u jednoj rečenici dočarati sve boje, a ne da pišem da li je kolorit zanimljiv ili nije. I sada, dok ovo pišem, pitam se da li ste kao i ostali muškarci, daltonist, ili će moje sivozelenoplavičaste nijanse u sastavu sa bojom ljuski od luka koji čini moje tetrahromatsko viđenje vlastitog odraza u ogledalu imati dovoljno vizuelnog odjeka kod Vas koji čitate ovo.

Pokušala sam i da gledam sebe tuđim očima, ali, verujte mi, ništa mi ne polazi za rukom. U prisustvu muškarca uvek se osećam nedovoljno dobro za opis i svaki njihov komentar bilo da je reč o oštroj kritici ili o rafiniranom komplimentu doživljavam kao atak na sebe. Doživljaj tela zatim, ako gledamo na taj način, možda je neumesno da Vam spominjem, pošto za Vas nisam vezana u telesnom smislu, pa se stoga osećam slobodno da moje telo razmatrate tako, kao slova na papiru, a ne kao živu tvar podložnu menjanju.

Kada su u pitanju žene, njihovo telo je jedna od okosnica njihovog bivstva, a kada se naročita pažnja obrati upravo na to telo, onda nastaju nevolje. Osećam da se kao moj ćutljivi sagovornik nećete složiti sa ovim, odnosno da ćete skoro potpuno negirati da se tako nešto uopšte dovodi u pitanje. Tako sam i ja mislila, dugo, zato što sam se uvek skrivala iza svoga pisanja, ili iza svojih reči, govora, kako god želite. Kao što se sada, aseksualno i u pokušaju objektivnosti Vama obraćam, tako sam se uvek i obraćala i osećala, kao nešto (neko, to je već teško dokučiti), kao nešto što je apsolutno van svoga telai ostvaruje se isključivo kroz proizvode duha. Zašto je to tako – mogu se pronaći verovatno čitavi nizovi psihoanalitičkih ili psihoterapeutskih razloga. Moguće je da sam ja svoje telo anulirala, jednostavno poništila, upravo da bih mogla da ga sakrijem, prevashodno od sebe same, a potom i od drugih.

Dosadilo mi je više to zavlačenje iza sopstvenog nosa, uvlačenje u prostor oko papučica naočara, kao da je tu bila određena membrana koju je samo trebalo da rastegnem, ili da se sva skupim iza nje, i da sve bude rešeno. Kao kada bih se ogrnula nevidljivim plaštom. Kao da se sama krijem iza svoga pojavnog oblika, koji je ništa. Ne znam zašto je to tako, izložena sam raznim vrstama poruge od malih nogu, i to mi nije nikakva ekskluzivna tema za obradu, to je jednostavno tako. Može biti da sam se zato prikačila na onu Rastkovu telesnu liniju, u delu teksta gde objašnjavam, više u teorijskom smislu, do čega sam došla čitajući njegova dela. Vi ste tu dali zamerku, a ja vama pokušavam da dam objašnjenje, a stvari, kao što znamo, nikako nisu tako uprošćene kao zamerka – odgovor, pitanje – pojašnjenje, te ja i nemam pravi odgovor kojim bih Vas dosledno ubedila da sam u pravu.

Slažem se da je taj deo trebalo izvesti makar kao dijalog, kao na primer, dijalog jednog od Indijanaca iz rezervata sa piscem, a ne kao teorijsku eksplikaciju, da citiram, ali ne vidim nijedan suštinski razlog da ova moja „teza“ ne prođe kao relevantna za književno delo kao takvo. Možda ja jesam zakasnila u razvoju, kada mi je jedan pisac Rastko iz svojih dvadesetih meni, u mojim tridesetim objašnjavao perspektive i granice tela, ali imam utisak, ne znači da sam u pravu, da to što se smatra mojim telom (hoću da kažem, ne mojim, mene lično, nego se ovo vezuje za svaku individuu uopšte) zapravo i nije moje telo, nego da ono pripada drugome, ili drugima.

Pogledajte, čitava civilizacija zasnovana je na potrebama tela i otud se prema telu tako i postavlja – kao prema predmetu za drugog. Znači, da uprostim, kada ja imam zgodno, izvajano, tako vole da kažu, izvajano, kao da se radi o umetničkom delu, a nije, ne radi se nego o sirovom neobrađenom životnom materijalu, dakle, ako sam po merilima lepote koji važe za određenu epohu, onda se neće dovoditi u pitanje ništa iz oblasti netelesnosti, onoga što je unutar mene, ili da rečemo duha, premda je i ovo pojam koji treba precizirati – misli li se na nematerijalnu supstancu, nezavisnu od materije, ili se misli na nešto što oko materije lebdi kao balon, koji je micelijumom čvrsto vezan za organe. Dakle, ako ja (bilo ko je to ja, nisam ja lično) imam sreću da budem rođena u umetničkoj porodici, onda će moje telo biti umetnost sama, umetničko delo po sebi. Ako sam pak iz neke druge sorte, potrebno mi je nešto drugo da ne bih bila izvrgnuta poruzi sredine.

O, ne žurite sa zaključkom, poruga sredine u kojoj se krećeš ima veoma suptilne mehanizme da telesno neumetničko delo diskvalifikuje. Nismo se valjda pogrešno razumeli – ne mislim na ruganje krezubog deteta u ritama i pokazivanje prstom, naravno da ne mislim na to, mada se i to često dešava, mislim upravo na one suptilne nijanse koje osetiš na svakom koraku. O ne, ne govorim o agresivnim kampanjama vitkosti i oblina, govorim o svakodnevnoj običnoj komunikaciji – evo, ovo možeš da jedeš, to ti je dijetalno, ili ne mislim da će mi neka diskretnija nijansa bolje pokriti telo (noge, ruke, stomak). I tako smo mi, na svakom koraku robovi i robovlasnici našeg tela.

Sa ženama je slučaj još specifičniji, jer ona treba da bude te koja će na svet donositi ista ili slična tela, i darivati život, kako se to popularno i rozikasto veli u kičeroznoj svakodnevici. A prema tome da li je darovala život malim anđelima (anđelima, tako, ma bila i sama đavolica, žena je bogomajka, makar u reklami za povoljne uslove kreditiranja), ona se karakteriše kao vredna ili bezvredna. O, ne govorim ovde o osnovnim postavkama rodne ravnopravnosti, mislim da to u suštini nikoga i ne zanima, nego govorim ovde o nizu antropoloških zaključaka do kojih sam dolazila u dugom nizu godina koje su prethodile Sloveniji. Ne govorim čak ni o primitivizmu naše sredine u kojoj je poželjno da muškarac ima što više, a žena što manje partnera – na žalost, ovo se održava i dan danas, i trajaće sve do kraja sveta i veka, jasno je, ne, ne o tome. Govorim o opštoj ljudskoj zatucanosti i zavisnosti od tela, da od tela, a ono što u stvari nadživljuje to (ne)umetničko delo je samo duh, i ništa više.

Ono poglavlje, dakle, u kome Rastko pod uticajem opijata ili halucinogena bude doslovno prebačen u žensko telo, u kome proboravi 24 sata, videći sebe isključivo kao ženu, a nemajući mogućnost da bilo sa kime to i podeli, smatram potpuno zasnovanim, i na opisanom iskustvu, i na osnovu svega što je ovaj veliki autor ostavio za sobom, najviše u mladosti. Priznajem, kao podlogu sam koristila isključivo svoje emocije i doživljaje, ali čije bih, napokon, emocije i koristila, i predstavljala? Vaše? Njihove? Da se ne lažemo, ovaj poduži odlomak rađen je isključivo na osnovu ličnog višedecenijskog iskustva, ali bila sam milostiva prema liku samo zato što nisam mogla drugačije realistički da zasnujem tekst. Osim da pod dejstvom nečega, on oseća nešto.

Kao što ste mogli primetiti, strogo sam izbegavala motiv snova i košmara, pošto po mom mišljenju, tek taj motiv svedoči o krajnjoj piščevoj neveštini. Reći ćete – zar boravak u halucinaciji nije upravo to – san, u snu san, ili na javi san, ja vam o tome ništa ne mogu preciznije reći pošto sam od sredstava koristila samo marihuanu i hašiš i alkohol i nisam imala neka teža iskustva. Ali strahote koje junak doživi kada pod dejstvom indijanskog pripravka bude prebačen u žensko telo, kada postane žena koja čeka na inicijacijskom kamenu, zaista su stvarne. Možda je, ne tvrdim ništa, po običaju, to rešenje moglo biti i drugačije, za duži rok, ovako, junak je morao proći čitav jedan ciklus i to ne za 28 dana, nego za 24 sata, što jeste malo nategnuto. Opet smo došli na teren mogućeg i verovatnog. Šta je dokučivo, do čega se može dopreti a da svi budu podjednako zadovoljni…

Jedna slučajna situacija može i te kako promeniti čitav život. Ne mislim na ono kada nekoga pogodi rikošetirani metak, ili ga zaskoči cigla sa građevine, upadne u šaht, govorim o tome kako mi koji nešto pričamo (ili pišemo, ali to je valjda jedno isto) često poniremo u prošlost da bismo otud izvlačili kojekakve narativne supstance, i da bismo ih kasnije ispredali ispočetka. I zaista je neobično kada jedna žena koja čita neki roman otkrije u njemu arhetipsku situaciju, mitski praobrazac njenog udesa. Ovo što ću vam prepričati desilo se davno, dok sam još bila udata i mlada, kada sam se, dakle, ostvarivala u dualu, u toj našoj nepoznatoj i zaboravljenoj dvojini.

Izlazili smo često, on je radio, a ja sam bila sveže završena diplomka defektologije. Sada kada mislim na to, javlja mi se mladost (tamo negde do trideset i druge-treće) kao golemi vašar zabluda i očekivanja koje nemaju nikakve veze sa stvarnošću. Na primer, posle tih događaja sam se razvela, oko godinu dana kasnije, ali ti događaji koji su se odigrali nikome nisu bili poznati osim njihovim učesnicima. Kao da sam imala tada neki paralelni život, koji je počeo u jednoj tački, a u drugoj se završio, nekakav mali kružni tok u koji se posle moj automobil ulio na sasvim suprotnu stranu od one na koju je trebalo. A eto, ja se danas bavim onim što sam završila pre više od dvadeset godina, defektologijom. Pa u tom smislu, ko zna, možda ću za dvadeset godina raditi ono što sam završila posle toga, tj. književnost. Ili to sve nema nikakve veze. Danas nema garancije da ćeš se bilo čime baviti u životu, a kamoli onim za šta si se školovao.

Događaj će Vam možda zvučati banalno, ali ja bih rekla da se život i sastoji od niza banalnih situacija od kojih mi kasnije gradimo neke fabule, pa sižee i smatramo da smo time nadvladali. Da ne dužim.

Te večeri sam konačno uhvatila njegov pogled koji je dugo od mene sklanjao – zurila sam u njega očekujući da me već jednom pogleda, baš mene. Da li sam tada bila bezobrazna i nasrtljiva? Jesam, verovatno. Zurila sam a on je onda, posle ko zna koliko vremena, ne znamo, jer nije bilo spoljašnjih posmatrača, samo on i ja, to jest samo ja, pogledao u mene. A ja iz tog pogleda nisam mogla ništa da pročitam. Onda je izašao, praveći pauzu u svirci. I ja sam izašla za njim. Svi su bili već dobro pripiti, ne znam da li je iko primetio da me nema. Napolju nije bilo nikoga, samo jedan toalet, zauzet. Ograda, Sava, izmaglica, daleka svetla grada. Drugi je bio prazan. Čekala sam ga, jer sam mislila da se on nalazi u tom zatvorenom. Čula se voda, vrata se otvaraju, izlazi devojka. Verovatno sam razrogačila oči. Devojka je prošla. A onda se pojavio on. Bio je sakriven iza ugla.

Stao je svom snagom ispred mene. Pušio je cigaretu. Gledao me je kao i ja njega. Pokušala sam da se nasmešim i da nešto kažem. Onda je levom rukom izvadio cigaretu iz usta, a desnom me udario po obrazu. Šamar se prolomio kroz noć.

Neko je dolazio, ušla sam u kabinu, naslonila se na vrata. Morala sam brzo da mislim – šta sad da uradim, dok je stvar vruća, vruća kao moj obraz. Uzela sam iz džepa mobilni telefon i pritisnula dugme da pozovem muža, koji je blaženo i ništa ne sluteći sedeo unutra, za stolom, i pričao zabavljačke priče. Taman kada je trebalo da se uspostavi veza, prekidam. Ne smem to da uradim. Razmotrila sam, dok je gvožđe vruće, sve neprijatnosti koje se mogu desiti, i u trenutku izračunala kako je najbolje praviti se da se ništa nije desilo.

Pa da, nije ništa strašno. Ogledalo je dalo sličan odgovor, nema ni traga na licu, a ako nema na licu, onda kao da nije ni bilo. Ušla sam nazad u krkljanac ćevapa i riblje čorbe. Mislila sam da će me neko pitati zašto sam se toliko dugo zadržala. Ono što mi se činilo kao dugo vreme bilo je zapravo samo niz intenzivnih trenutaka, jer sve se desilo za manje od pet minuta, a to zapravo nije ništa.

Nisam smela da se obazirem po prostoriji, da ne bih ugledala njegovo lice, koje mi se sada činilo kao oličenje demoničnosti, kao sam izaslanik pakla. Pravila sam se da je sve u najboljem redu dok je u meni kuvalo, ali jedina želja mi je bila da sve to već jednom prođe. Nisu se obazirali na mene jer su živo raspravljali o nekom političaru, za koga sam jedva bila čula.

Jedina osoba te večeri koja mi je posvetila pažnju bio je muškarac koga nisam poznavala osim iz viđenja, u čije ime nisam bila sasvim sigurna (Bane, ili Pane, ili Pera, ili tako nešto…), i koji mi je lupio šamar kakav se teško zaboravlja.

Prešla sam preko tog šamara mirno, jer baš i nisam imala mnogo izbora. Nisam želela da pravim skandale, jer da sam rekla nekome šta se desilo mogla je da izbije tuča ili rasprava, mogli bi da mi ne poveruju, i napokon mogla bi da se desi najgora stvar – a to je da i oni pređu mirno preko toga, i da se i oni prave da ništa nije bilo. Nisam htela da ispitujem njihove sujete, spasla se unapred od mogućeg razočaranja. A najviše sam se plašila da se ne poremeti moj brak, i to zbog koga, zbog jednog pijanog muzičara, i par trenutaka slabosti.

Kada se u jednom trenutku usudih da ga pogledam, videla sam da će čitava stvar proći neopaženo, i malo sam se smirila u sebi. A i popila sam dovoljnu količinu alkohola, koji je ublažio sve muke i naterao me da zaspim kada sam došla kući. Hoću da kažem – poništila sam svoje telo i postala sama duševna patnja, kada sam se nekoliko sati posle toga probudila. Lepo sam osetila napon na površini kože, kao da hoću da iskočim iz svoga tela na sve strane istovremeno. Čitav dan potom provela sam u stadijumu ponižene larve.

Sada, dok radim sa ove dve devojčice, iz spektra, mnogo mi je jasnije šta sam htela da kažem tada, pre četiri-pet godina kada sam pisala knjigu o Rastku. Kada sam pokušala, ne znam da li i uspela, da se izvučem iz tog stadijuma bube na podu. Gledam ove devojčice. One su apsolutne gospodaricee svojih tela, njima telo ne upravlja, a još manje njima upravljaju porodične ili društvene okolnosti. One su sa svojim telom jednake, kod njih uopšte nema dihotomije. One se izražavaju svojim telom, ono se kad hoće – uklapa  u okvire pristojnosti, kada neće, ono odluta samo sobom, samo za sobom. Tu sam ja prva, a potom i njihovi roditelji, jedina robinja njihovog tela – ako pođe na jednu stranu, ja moram da ga vratim na drugu, i obrnuto, ako telo počne da poskakuje, ja moram da poskakujem zajedno sa njime. Određena sam, razumete, da budem učena robinja carskim dvorskim damama, i za to mi je pošteno i plaćeno, i to veoma dobro, ovde se takav posao plaća da nikada ne može da se požali na mesečnu nadoknadu i sva preimućstva nad ostalim radnicima koje ovaj slobodnoropski položaj podrazumeva. Ja sam rob njihovog, a ne kao do sada, svoga tela.

Ne mogu a da ne uspostavim paralelu sa nečim što znam iz istorije, jednostavno, ne mogu ako hoću da komuniciram preko reči, da se ne pozovem na opštu ili posebnu istoriju ukupnog čovečanstva. Možda je krvna poema tla sa koga potičem najzaslužnija za sve to, za sve te genetske nanose koji nam usmeravaju dalji život i dalju perspektivu. I tek kada ovako kao ja i milioni (sad već milioni) drugih budemo raseljeni, tek tada uviđamo iz kakvog smo krvavog kratera zemlje na koju je roknula granata istorije, potekli.

Uvek sam dovodila u vezu te dve reči – telo i tlo – one u meni žive naporedo, jedna do druge i nekako uvek ih povezujem, svesno ili nesvesno. Nisam mogla da promenim telo dok nisam pala na drugo tlo. Ovde je odnos snaga ravnopravniji, tamo, kod nas, sve se zasniva na nadmoći. I to sada mogu jasno da sagledam – bio je za mene biće nižeg reda i kao takav zgodna prilika da na njemu isprobavam svoje moći. Mislila sam – dok izlivam na njega milost svoga pogleda, on tu milost upija kao ozebao sunca. I blene u mene. Mnogo pre te šamarske večeri. Bio mi je mnogo ružan, tačnije, više ofucan nego ružan, uz ostatke nekadašnje lepote. Nisam znala zašto me tako posmatra, nisam mogla naći drugo objašnjenje, osim da sam toliko u nadređenosti da on mora kriviti vrat da bi gledao u mene, koja sam bila tako visoko. Da li bih tako zverala u princa svoga ranga – naravno da ne bih, skrivala bih svoje poglede da ne odaju moju ogavnu slabost, ali njega, njega sam smela slobodno da zavodim, baš zato što to nisam htela, što mi nije značilo ništa.

Dakle, prvi put sam ga ugledala, kada je odjednom iznikao ispod stola, budeći se iz sna, valjda iz sna. Tu je velikog učešća imao faktor iznenađenja. Sedela sam u prijatnom društvu, možda nešto i glasno pričala, kada se iza stola po dijagonali prostorije pojavi raščupana muška glava, sa bunovnim izrazom lica koje je kao negodovalo što su ga probudili. Zapanjila sam se jer nisam videla da tu ima bilo koga osim njih. A i sama činjenica da neko spava u kafani, u osam uveče, izazivala mi je prezir. Zapravo mešavinu gađenja i zavisti: gađenje jer je taj spavač neko dno, čim je pijandura koja se napije pa mora da leži; zavisti jer je taj neko tu domaćinski čovek, a ja i moje društvo smo ti koji su tu domaći, i šta sada neko drugi ima da uzima taj primat. Zato sam osećala mešavinu neverice, čuđenja, zavisti, gađenja, i prezira. On je mene posmatrao mirno, sneno, a ko zna, možda me i nije posmatrao, već, kao što bunovni ljudi zure u jednu tačku, zurio u nešto kroz mene. I tako je to počelo.

A kada sam videla da je on svirač, tj. da nastupa to veče, bila sam još više zapanjena. Šta, on svira?! Međutim to što je on svirao bio je prag koji ga je uveo u klasu ljudi. Mislila sam – kamo da još ne ume da radi bilo šta, pa on zaista ne bi smeo da pripada klasi sisara, a kamoli ljudi.

Veoma lepo je svirao. Ali to sam uočila tek posle. Bila sam zaštićena od bilo kakve konotacije, mogla sam slobodno da ga posmatram, da lovim njegove poglede, koji su bili retki, da tapšem njegovim bravurama na gitari, i da sa dozom treme čekam kada će on reći svoje hvala koje bi usledilo uvek kada je apluz bio upućen njemu. Tako je to bilo.

Posmatrala sam njegovo lice koje dobija anđeoski sjaj dok svira, posmatrala kako me zavodi taj ofucani stvor, kako ne mogu da odvojim pogled od sjaja njegovih zatvorenih očiju, kako svetlost miluje, o da baš tako, miluje njegovo lice koje se transformiše u anđeosko dečije i koje je sada bilo, činilo mi se kilometrima daleko. Kada bi skrenuo pogled sa žica i sa svojih prstiju i kada bi taj pogled uperio u mene, gledao me je kao žena. A ja nisam mogla da odolim takvom pogledu. Te oči ženske, zelene i blage.

U takvim trenucima, jer to su bili tek trenuci, prizivala sam blaženstvo prvog susreta, kada sam bila zgađen na njega, ali kada mi je bio blizu, ružan i nikakav, ali čovečan, ljudski stvor, želela samo da se povrati taj trenutak prvog pogleda, da odbijem taj pogled, da on okrene glavu na drugu stranu, i da se odmah tu na početku suzbije bilo kakvo saznanje, bilo kakav dodir, bilo kakva priča.

I posle tih nadzemaljskih uzleta, bivam otud, sa nebesa, strovaljena na pod pored toaleta, jedne letnje večeri. Čovek mi je lupio šamar. Ne znam šta bih uradila da se to desilo danas, ili ovih dana. Ne želim da mislim o tome na taj način, kao – kazna/nagrada, odmazda za neko nedelo. Jednostavno je tako bilo – telo je pretrpelo muziku i poglede, a zatim i udarac.

(…)


Nadežda Purić Jovanović rođena je 1974. u Beogradu. Završila studije na grupi za Srpsku književnost sa opštom književnošću na Filološkom fakultetu. Magistrirala sa temom „Slika žene u autobiografskoj prozi XVIII i XIX veka“.

Poeziju, prozu i književnu kritiku objavljivala u časopisima i zbornicima u Srbiji i regionu.

Uredila je više zbirki savremene poezije u okviru edicija Prisustva i Pod presom i priredila Sabrana dela Rastka Petrovića i Radoja Domanovića u biblioteci Opus Izdavačke kuće Presing.

Objavila zbirke pesama Vode, Haljine iz muzeja, Beskrajno učenje o raskomadanosti carstva, i roman Antinoj 24 – vikend roman.

Živi i radi u Beogradu.


Ovaj članak je objavljen u septembru 2020, u okviru temata TELO.


Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza.

Povezani članci

Alexandar Radosavljević Lambros – Jebuljica i 7 patuljaka

Ferida Duraković, Ni jedna ruža nije ružna

 Ranko Trifković – Patuljak s lulicom

Ostavite komentar