Primož Čučnik, Kao dar

Sa slovenačkog prevela Ana Ristović

Povratak u prirodi

One nekadašnje tuge
sada su senke koje nas žaloste,
strahovi koji su se isplatili i neraskinuta
obećanja. Školski dani u razredima,
kada je telo bilo tekst a slobodno vreme
realnost, vraćena u prirodi ljubavi.
Bila je prva, sada je već zaboravljena.
I otelotvorenje kretanja, jer telo ima dovoljno
sunca, vode, vazduha i želje,
jede, pije, hoda, spava kao top.
Oduševljeno svojom gipkošću,
planetama, morima, rekama i okeanima,
živo je kao vulkansko dno.
Ili nepomično u drugoj dimenziji,
koja je paralelna milost,
izvan onog što je dato.
Te tuge su sada motori
koji nas pokreću kad strast zaćuti.
Telo je pripisano
mesu, savladava ga plač.
Njegovo pravo stanje je želja,
da te vidi u budućnosti i prošlosti –
nasred travnjaka ili na prometnoj ulici –
prosvetljenog zracima,
oblivenog suzama.
Moje pravo stanje je zagledanost
deteta. Ta – pucketanjem prstiju probuđena –
paralelna stvarnost.

Da sklopim tu fasciklu

Bilo je baš uzbudljivo
dostići određen nivo
gde se moglo razumeti nedokučivo
i istovremeno ne pasti ispod nivoa

Leto se izvijalo
iz kokona leta i stvari poput
ulične buke koja ne jenjava
činile su nas boljim ljudima

Bilo je baš uzbudljivo
posmatrati masu demonstranata
i zajedno s njom odazivati se
na tehno, untrašnju lančanu reakciju

Odatle ću sigurno otići
sa jezikom punim detalja
i prvom prilikom
šapnuti ti ih na uho. Ali dani

su pakleno prolazni
moglo bi se reći »brzi i vrući«
dosegli su određen nivo veštine
kada se samo još čudimo kako

je to moguće. Tako jednostavne stvari
se i ne mogu izgovoriti drugačije
da smo skoro već odustali jer
ne želimo više biti u centru pažnje

Uzbudljivo je više nehotično
i na određenom nivou osećaja
uz rubove naših dana
ili sunaca ili oblaka i recimo

iz ptičije perspektive. To nije prava ptica
možete zamisliti
ta ptica se nekako gnezdi u glavi
leti samo onda kada nekom peva

I kada zapeva, istovremeno cvrkuće
o »večnim stvarima«, jer
ako je na dovoljno visokom nivou
krila joj se transformišu

Sklopiću, dakle, tu fasciklu
Bilo je uzbudljivo dosegnuti
određen nivo, gde se gnezdi nerazumljivo
Oblaci su jahali nebo, sunce je lilo

Koda

Dok sam još bio dečak
više puta sam pokušao
da pogodim nešto kamenom
ili da preskočim što više stepenika
pre nego što su se za mnom
zatvorila vrata zgrade

To što sam činio
bila je polusvesna igra
koja mi je omogućavala
da se ne dosađujem
sam sa sobom
i mislim na ono neviđeno

Ono što bih voleo da vidim
nikada nije bilo
nedvosmisleno – iako su
neki insistirali da je skriveno
upravo u tom ciljanju
i preskakanju

Vajmarska republika, posle 1919. godine

Auersberg Zgrada sanatorijuma
Dragi gosti dragi prijatelji
Pogledajte u prospektu šta možemo
sa vazduhom Šta radimo sa mirom

Prilazi putnik: Nesvesno
domaće skriveno Spoljašnjost duha
Unutrašnjost osećanja Odjeka
opere ah opera još nikad slušana

Radniče gledaj: Na oku konja zazirak
Okreni se ženo: Pritvoren sunčani prozor
Vidiš predače: Naliv pero dušemrestilišta
Našao si glas: Razornog govornika

Pamti: Kroz sve smo išli u zastavama
u snovima ili u bujnim apstrakcijama
budili smo se uz radosne pokliče
u stihovima uživali više nego u donacijama

Potisnuti na srećan rub
osvojenih utakmica
i moralnih pobeda Tesnih poraza
Uspona padova kolaža propasti

Dokument: Barikada
Građa: Celina
Teritorija: Lirika
Zgrada sanatorijuma

Olimpijski stadion, 1937.

Vozili smo se po sredini
iskušavali rubove geografske karte
Prave pravce Duže pravce Pogrešne pravce
Dok nismo pali sa geografske karte

Istraži: U Kini danas
ljudi stradaju zarad arhitekture
delimično zbog vrhunaca arhitekture
i mašu zastavicama

Teško je prikriti uznemirenost
I priznajmo čuđenje

Što ne znaju ništa o tome a trebalo bi
Oči: Vulkanske Usne: Vrele
Udovi: Programirani Čitaj: Trebalo bi
ponovo štampati sve zabranjene autore

Istorija je izvozan autoput
nekog bibliotekara

Dućan

Je neka zgrada, dobro, ne baš velika zgrada,
u koju ponekad uđem po paketić duvana,
nekako sam jer takav želim biti,
čak i ako nisam ušao sam, s nemogućim drhtanjem
celog sveta, koji bez mene ne postoji.

Taj prostor je više od trafike,
u njemu prodaju i nešto hrane, kafu i pivo
ili sede za stolom na rasklapanje,
dok piju kafu ili pivo
i diktiraju mi tu jednostavnu ispovest, i kažu:
U svakom trenutku dana
dobićeš ovde svoj duvan, cigare, kafu ili pivo
i novine koji će ti reći ono
što možda ni ne želiš da znaš,
kako je onaj tip pokvaren
i svet pomeren ili iščašen,
a sigurno uređen tako
da bez tebe ne postoji.

Kako dobro bi bilo biti bez sveta,
bez njegovih vatrometa i gorčine,
sam u mislima i sa samim sobom,
ponekad se zamisliti o tim stvarima,
i bez koristi dnevno prelaziti prag dućana,

koji se ne plaši ničeg više od propasti,
natpisa na vratima: zauvek zatvoreno.
Nije teško razmišljati o tome
ili želeti takve stvari,
kroz vazda otvorena vrata dućana
čak je jednostavno pustiti svaku misao,
kasnu želju, bludnju
ili skrivenu nadu.

Buka s ulice, nešto tako svakidašnje,
pri zatvorenim prozorima prodire kroz prozore,
i drugi ljudi koji čekaju
ili se prave da čekaju,
ne razmišljaju o tome
o čemu razmišlja mlađi vlasnik dućana.

Svoju kafu ili pivo piju drugde,
jer kod njega kafu ili pivo može da pije samo nekoliko mušterija,
i te mušterije tu piju kafu ili pivo
sa mnogo većom spremnošću za nepoznato,
jer kafu ili pivo nije moguće kušati
a da ne okusiš nepoznato,
i duvan nije moguće povući bez tog osećaja.

Sve to može da se pročita u očima prodavca,
gostiju i ponekog kupca.
Ja ne razmišljam tako.
Meni je dovoljan duvan zbog duvana samog
i svet zbog svoje modernosti,
koja mi nudi toliko mogućnosti
primanja i odbijanja,
da mi ne dopušta sumnju u postojanje.
Jesam, bez glupavog, ništavnog kolebanja
i pun bitisanja. Izađem na ulicu,
šetam se ulicama
i svakog dana prolazim pored istog dućana,
ponekad uđem unutra
i vlasnik mi se nasmeje
jer zna koliko mrzim prodavnice,
iako s prividnim zanimanjem
prelazim iz jedne u drugu
i posmatram proizvode znajući
da su ih napravile slične ruke kao moje
i mašine, slične pisaćim mašinama,
računari, slični mom.

Trgovina je već odavno deo prokletog
slobodnog sveta, koji zato ne proklinjem više
nego što bih ga proklinjao da ne postoji.

Trgovina nije nikome ništa nepoznato,
ono što se prodaje ne zna za nemoguće.

Nepoznato se ne da kupiti,
a ipak kao maska stoji na licu prodavca,
koji se osmehne da bi ti prodao paketić duvana,
koji popušiš s osećajem neverovatnog zadovoljstva
što si deo opranog i smanjenog univerzuma,
koji postoji.

Prodavac bi prodao i dušu
samo da nešto proda.
Naravno, postoje i komplikovanije stvari od prodaje,
ali i one su nepojamne,
ako nemaš talenat i dušu.
Tako barem kažu, ja ne razmišljam tako.

Ako su mi i bili, koliko god
dati duša i talenat, o tome ne znam ništa.
I ako sam ih u kojoj god meri proćerdao,
o tome ne znam ništa.
O malo stvari znam toliko malo,
koliko i o duši i talentu.
Možda nemam talenat da bih to znao.

Uživam u svom neznanju
i ništa ne prikrivam.
Kada budem, makar zajedno s dušom
o kojoj ne znam ništa,
zgasnuo ili nekud odlepršao,
tada ću zatvoriti dućan.
Tako barem mislim dok se smešim
iza pulta svog dućana.

Ima, međutim, još neka zgrada,
koju sam primetio pre nekoliko dana, trčeći,
dole je prodavnica sa starim igračkama,
od poda do tavanice natrpana starinarnica,
šume polovnih igračaka.

Ušao sam tamo i neki čovek
je preturao po kockama, po komadima,
ostacima slagalica, kompleta,
po raskošju oblika.

Bio je smešno preveliki
za sitne igračke,
koje bez njega ne postoje.

Ime je begunac

po Dž. Ešberiju

Negde, neko – ko u žurbi dolazi po tebe,
neverovatno brzo otvara oči i sjajno jutro
žarom prožme vrućina koja može biti samo pustinjska –
pređe tesnace i dine.
Znaće gde da te nađe, setiće se koga,
prepoznaće te i kada se zaustavi
zemlja koja ti tako hita u susret; spokojna, tiha?

Brda se priklone jatima drveća.
Otežane grane se naginju nad putem,
brašnom posipaju hladne pčelinjake.
Neko ima pravi broj
i javlja vest koja će boleti kao gubitak.
Prepoznaćeš ga kada ga budeš video,
odakle će se pojaviti, gde i kada
i u čemu se, u žurbi smrznutih komentara,
uopšte razlikuje ta zemlja?

Pozni kapitalizam

Možda je vazduh već toliko loš
da treba provetriti

ili pokušati snegom prekriti vrt
gde retke biljke ne tuguju

u staklenicima, gde se skuplja pozni znak
ili gde raskošne žitnice tonu u mrak

mirisnih večeri, koje mogu da promene
mišljenje većine rasutih građana

(ljudi još traže alternative
ali nalaze ih samo u sebi).

Hoće li poletanja sa tog aerodroma
uskoro postati naše jedino utočište

obale plave šuplji talasi
i riblje kosti sjajne

na stenju, utrobe brodova prevoze trankove
sidre se na poslednjim stanicama nadzemnog vetra

gde osim krstarica nema jednostavnijeg drveća
koje bi bez štete bacalo štedre senke

tih iseljenika (ljudi odu na nekoliko godina
i nikada se više ne vrate)

i tih doseljenika koji strah pretvaraju u prašinu
na rubovima rovova, svetlost prodire

u sve jaruge nade (na krovovima)
koju je vek samleo u mlinovima za so

suza na peronu, u opraštanje maramica što se viroje
(u vozovima nisu imali oči za ustalasan predeo).

Usputni susreti na barikadama
narandžastih revolucija, na granitnim kockama

da li u ime veće solidarnosti ograničiti lične strasti
kao emisije stakleničkih plovidbi i letova

promeniti odnos prema privatnom vlasništvu razjedinjenog
drveća i retkog hiljadugodišnjeg grmlja

zarad očuvanja budućnosti vrsta i prelaza
u ono što je naše, jer ionako je apsolutno ničije

(da li se ljudi priklanjaju Tebi zato
ne bi li otkrili ostatke naravi i prirode?).

Te stvari su često u vazduhu razglabanja
i ćute u promrzlim noćima

obilja i raskoši, to je ta podvojenost
koju smo stvorili s godinama upornog lutanja

kroz pozni sat sumnje, ono nas i jeste i nije učinilo
boljima ili gorima, a pre svega nikad slobodnima od

kružnog kretanja promišljanja
dijahrone strukture ubrzanog i usporenog

vremena koje protiče kraj nas, ne da bismo znali
ili spoznali, pritisnuti uza zid svojih vlastitih

časova mističnih iskliznuća uma
u ovom svetovnom univerzumu merkantilizma

spolja još veje dah verovanja pretvorenih
u običnu robnu razmenu (komad za komad).

Velika društva stvaraju kriminalni profit
i želja za zaradom truje glavnice

(ljudi dižu kredite podela, iluzija)
koje se zasnivaju na lažnom unosu pretpostavki

o vrednosti vode i/ili energije vetra
deficitarne panoge visokih vetrenjača

i malih hidroelektrana, možda izgovorivo svetlo
sred tame gde kratak spoj ima kresivo

kapital poznog vremena kada bogovi više ne komuniciraju
sa dnevnom potrebom za ranjivošću

ne bi li ostali celi. Možda su zalihe otrova
koji bismo mogli iskoristiti kao alternativu

preskupe. Trivijalne hortikulture gaje
veštački gajenu kulturu

gde je pesimizam povrće s ukusom mesa
naše varvarstvo uvek kreće od kuće

u hladnom gestu koji nam ne da da menjamo
dogovor, u gestu tokova raznih reka

koje se izlivaju u trojanska mora
iskorišćavanja i skoro po pravilu teku

u pravcu Istoka i Juga. Ne mislim
da ćemo razmrsiti čovore učvorane

tokom decenija vezivanja i obavezivanja
glavnim stvarima. (Ponekad smo

najlepša stvar na svetu, uporediva s bogovima
svih mogućih zaveta, iako nerado gutamo

pljuvačku isključivanja ( )). Možda je vazduh
već toliko loš, da treba otvoriti staklenik

i otvoriti kamp za kampovanje
na slobodnom i otvorenom mestu, u pozni čas

naših mogućnosti. Izbori ne znaju da se foliraju
popodne se samo očistilo sa padavinama

sveže oprane misli su jurnule kroz
prostor, približile se promeni koja se može

ostvariti, a da nismo ni dotakli tehniku
a da se nismo ni usudili da pomislimo

na neki drugačiji pogled sa prostora te bašte
gde retke biljke ne tuguju

za podnebljima davnih, gostoljubivih slika –
rasute munje opasne sudbine.