Image default
Reč i misao

Sofija Živković, Prizivanje Vajlda u Drinčićevoj ulici

PRIZIVANJE VAJLDA u Drinčićevoj ulici

 

 Piše: Sofija Živković

 

Dorijan Grej je napisan za 16 dana’’, glasio je jedan moj post na Fejsbuku od pre nekoliko godina, „Vidi se da ga zbrzao’’, reče ispod tog posta jedna moja frendica, u šali. Ne sećam se više gde sam pronašla taj podatak, možda kod Crnjanskog u eseju gde govori o najavi Vajldovih dolazaka po Engleskoj gde ga grozničavo i burno najavljuju kao: Dolazi!!! Dolazi!!! Ko dolazi? Ko dolazi? Oskar Uajld , Oskar Uajld! Veliki estet! Veliki estet! Taj roman spada svakako u moje najdraže knjige, a taj junak u ubedljivo najdraže likove koje sam srela u književnosti. Drugim rečima, može mi neka druga knjiga biti omiljenija, ali ne i junak. Nemam neoboriv argument zašto, možda jednostavno zato što je Slika Dorijana Greja bila prva knjiga koju sam pokušala da čitam na engleskom, sa nekih 15-ak godina. Otac mi ju je delegirao, pored Dikensonovg Pikvikovog kluba i jedne figure kupljene u Staroj prodavnici retkosti (sa malim sertifikatom unutra), no Dikensa nisam ni približno tako iščitavala. Tada mi je otac rekao da je spremajući se za London, kao vrlo mlad, učeći engleski koji kod njegove generacije nije bio toliko rasprostranjen, često ponavljao nightingale – ukrug, iz priče Slavuj i ruža. Knjigu Vajldovih priča nisam imala, ali sam došla do priče preko interneta, koji se sa mojih 17, recimo, već pomaljao uverljivo. For Love is wiser than Philosophy, i sav pathos te atmosfere, što mi ni malo nije umanjivalo istinosnost poruke, instant me je kupio. Isto se dogodilo sa Srećnim princem.

Manično traganje za paralelama, konekcijama i spojnim tačkama između mene i drugih, mene i ulica, ili knjiga, personalizovanje prošlosti i sadašnjosti, dovelo me je do toga da je baš jedna od prvih knjiga sa pečatom naše porodične kolekcije bila Estetika Đorđa Anđelića iz 1936, gde Vajld i Dorijan Grej zauzimaju posebno mesto. Vajld (Wilde) je u isticanju, voljenju, davanju prednosti Lepoti bio vrlo wild, to zaista nije kliše, čitavo njegovo stremljenje, dekor, zapažanja bili su u njenoj službi. Svojevremeno sam Slici Dorijana Greja dala podnaslov, za samu sebe, da se lepše podsetim srži, „roman o estetici’’. Prekorevali su ga zbog preimućstva koje je davao estetici spram etike, no nije bio prvi, čitali smo o tome još kod Leona Jevrejina. Vajldova isključivost prema Lepoti kao vrhunskom smislu i vrednosti sveta uklapa se sa Fukoovim pasusom gde citira Dovera: parafraza bi bila da je čežnja za lepotom imanentno je usađena u čoveka i nema strogo polnu podeljenost, budući da je reč o čežnji prema lepoti kao takvoj.

Vajld je svakako fluidna pojavnost, ali ne zbog dobro znanog razloga zašto je bio utamničen već zato što je prevazilazio granice i identitetske kalupe, rođen u Dablinu, a imam osećaj da je sržno Londoner, Irac, a Englez u arhetipsko-stereotipskom smislu (možda zato što nije izjavio ono što je Beket na pitanje je li Englez: „Nisam Englez, naprotiv’’.), uređivao je ženski časopis The Woman‘s World, za koji je pisao članke o uređivanju kuće, modi, čipkama i prikaze zaboravljenih romana… Pominjući razloge utamničenja, kako je i nastao De profundis, ne možemo zaobići ni sadašnji trenutak, pošast koja nas je sve naglo zatočila. Osećaj zatočenosti, tačnije nemogućnosti izlaska na ulicu, ni u dvorište zgrade, višestruko je frustrirajuće iskustvo. Svakako da nije reč o samici ili tamnici, ali svejedno, implozivno je sve to, tragamo za izlaskom iz kuće, preko izlaska iz sebe ili upotpunjavanja nekih pukotina nastalih prebrzim hodanjem sa teme na temu, sada je odjednom sve stalo, rekapitulira se štošta i spremno je za restart. Tesan je osećaj nekonzumiranja ulica, kafea, ta vrsta stagnativne discipline, tačnije statičnosti u koju sam najpre zapala sa dokumentom pečatiranom na aerodromu, sa zaokruženih 28 dana karantina. Bila sam odsutna dva meseca iz Beograda, a suštinski tri, jer iako moj stan jeste grad za sebe on ipak tek u sadejstvu sa šetnjama čini celinu. Vreme je za preslišavanje starih lektira, „starih boja i nemira’’, a gde bih drugde nego u ovoj potpuno beskompromisnoj usmerenosti na sebe mogla da otkrijem Đorđa Markovića Kodera, savremenika Vajldovog? U čekanju dve njegove prozne knjige, kupljene po fantastičnih 200 dinara na Kupindu, presabiram De profundis i ostalu karantinsku literaturu, i mislim o moru. Da li ću uspeti ove godine da odem u Mohakar, u Almeriju? Berlin i London su izvesniji jer je godišnje doba nerelevantno, ali andaluzijski pejzaž sa bademom i narandžama ipak je upitan. The sea washes away the stains and wounds of the world, kaže Euripid, a Vajld ga citira u tamnici.


Sofija Živković, diplomirala je na grupi za srpski jezik i književnost sa opštom lingvistikom na Filolškom fakultetu u Beogradu. Objavila knjige Sobe (poezija), Kafa u pet (poezija), Intimni vodič kroz Dorćol i okolinu (proza), Trojna monarhija (izabrana poezija na mađarskom i nemačkom), a u Austriji je izašla njena knjiga poezije na nemačkom, pod nazivom Grüne Nacht in Babylon, Aramo, Beč, 2018. Prevela je sa španskog Kortasarovu knjigu predavanja Časovi književnosti. Dobitnik je stipendije za pisce AIR Krems u Austriji i prevodioce Looren u Švajcarskoj i EUK u Nemačkoj. Živi u Beogradu.


Ovaj članak je objavljen u martu 2020, u okviru temata Irski Libartes.


Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Reč i misao.

Povezani članci

Igra u detektivskom žanru

Dve poetike smrti

Demonizam u Ljermontovljevoj poemi ,,Demon”

Ostavite komentar