Image default
Reč i misao

Šta fali Onjeginu?

Mirjana Petrović-Filipović: Šta fali Onjeginu?

 

Piše: Mirjana Petrović-Filipović

 

Onjeginu fali kraj. Pošto ste dobili odgovor na pitanje u naslovu, gotovo da i nema razloga da čitate dalje ovaj tekst, osim ako ne želite da saznate zašto. Zašto Onjeginu fali kraj? Doduše, ne samo jasan i definisan kraj, koji bi uz to bio praćen i prigodnom poukom, nego i pokoja reč, stih, pa i cela glava pre kraja. Šta se to desilo zlatnom dečaku zlatnog veka u ruskoj književnosti? Da li je Puškin zaista podbacio kod Onjegina, kao što su ga i optuživala njegova književna sabraća? Nije mogao da iznese složenost kompozicije romana u stihu? Napustila ga muza? Sve je moguće, pa se sve i zbiva, kako to lepo konstatuje jedan naš savremeni pesnik. No, deder, da vidimo da li možemo da razjasnimo šta je posredi.

Puškin je započeo rad na Onjeginu 1823. godine, izdavao deo po deo, da bi ga završio tek 1832. godine. U početku ga ne naziva romanom u stihu već ,,velikom pesmom“, kasnije ,,romantičarskom poemom“ i tek na kraju ga otvoreno naziva ,,otvorenim romanom“. U pismu Vjazemskom (1823.g.) ističe da ne piše roman, već ,,roman u stihu“ i da je to ,,đavolska razlika“. Pred Puškinom je zaista izazov – roman u stihu predstavlja mnogo veći i složeniji poduhvat od običnog romana, tj. proze. Trebalo je rešiti komplikovani siže, rešiti sudbinu junaka u ruskoj sredini, izgraditi kompoziciju, sadržaje određenih glava, zatim uneti autorske replike, jer Evgenije Onjegin nije samo roman o junacima, već i roman o romanu, odnosno metaroman. Osim toga, sam plan razvoja romana, Puškinove beleške o glavama romana, kao i njegova prepiska, jasno stavljaju do znanja da se Puškin nije zadovoljavao postojećim osamnaestovekovnim shvatanjem romana kao ,,teorije ljudskog života“, kako ga definiše Nadeždin u jednom književnom časopisu 1828. godine. Naime, kada govori o romanu kao ,,teoriji ljudskog života“, Nadeždin ima u vidu roman koji nudi čitaocu jasan početak i kraj, dok će između biti ponuđeni nizovi događaja koji će predstaviti likove. Jasno će biti formirani likovi i biće razgraničeno bitno od nebitnog i slučajnog, da ne bi razbijalo logičan sled događaja i kompoziciju romana, kao i formiranje likova. Sva događanja vode ka određenom jasnom cilju, odnosno finalu romana koji će ponuditi čitaocu razrešenje svih događaja. Ovo razrešenje nosi sa sobom i određenu moralnu pouku. Roman ne samo što je oblikovan po određenim književnim principima odabira i sređivanja materijala, već mora biti i poučan. Autor se izjednačava sa nekim ko zna šta je vrlina, a šta porok i kako određeni junaci, odnosno karakteri mogu da završe u romanu, te je pozvan da čitaocu ponudi ,,teoriju ljudskog života“. Ovakav roman proizvod je književnih konvencija i određenih očekivanja kritike i publike osamanestog i početka devetnaestog veka. Međutim, Puškina ovakav ,,roman napisan na stari način“, kako on sam kaže u Onjeginu, ne zadovoljava.  ,,Otvoreni roman“ ili ,,roman novog tipa“ je ono za čim traga Puškin. Doista, njegov roman se odlikuje mnogim novinama, prvenstveno čuvenom ,,onjeginskom“ strofom. Osim toga, autor se oseća slobodno da se lako prebaci s teme na temu u zavisnosti od toga ko govori i o čemu se govori. Drugačiji je govor Tatjane, drugačiji govor Onjegina sa prijateljima ili sa Tatjanom, drugačiji tonalitet samog autora i njegovih remarki. Pri prvom čitanju stiče se utisak da je Onjegin napisan lakim i prozračnim stihom, a njegova fluidnost i obilje komičnih, pa i satiričnih komentara čine da se osećamo kao da smo u salonu jedne od Puškinovih dragih prijateljica kojoj on upravo pripoveda o Onjeginu. Lakoća u pripovedanju, doskočice, citati iz čuvenih dela da se zabavi dama. To povlači različite stilove i pisma, te se slobodno može reći da je Puškin izgradio jednu veoma složenu strukturu. Uza sve, delo se odlikuje velikim brojem propuštenih stihova, pa čak i glava. Pošto tokom izlaganja svoje priče o junacima uspeva da u tekst romana utka i svoje mišljenje o načinu stvaranja romana, a posebno romana u stihu, Puškin je već u samom tekstu dela odgovorio na prve reakcije povodom njegove navodne nedovršenosti. Naime, u predgovoru Odlomcima iz Onjeginovog putovanja Puškin eksplicitno kaže da su propuštene strofe više puta bile povod za poricanje i ismejavanje i da tom prilikom autor želi da prizna da je ispustio jednu čitavu glavu u kojoj je opisao Onjeginovo putovanje po Rusiji. Od autora se očekivalo da glavu obeleži tačkama ili brojkom, ali da je autor odlučio da glavu obeleži brojem osam, umesto broja devet i da celu jednu glavu izbaci. Zatim, na primedbu Katenjina da je šteta da se cela glava izbaci, te da je razvoj junaka prebrz i da bi publici značilo da se razvoj likova pokaže, Puškin odgovara da je svestan nedostatka u tom pogledu, ali da je odlučio da ovu glavu izbaci iz razloga koji su bili važni njemu lično, a ne publici. Uza sve to, nudi publici neke odlomke i fragmente iz Onjeginovih putovanja. Ovakva reakcije publike, pa i pesničke sabraće, nije nešto neočekivano. Odgajani na klasicističkim i sentimentalističkim delima, pa čak i na delima romantičara, nisu prepoznavali novine koje je Puškin pokušavao da uvede. Uostalom, najveći deo publike očekuje rasplet, želi da sazna šta se dogodilo sa omiljenim junacima, oni još uvek očekuju kraj. Međutim, sasvim je drugačiji stav samog Puškina. Osvojeni obrasci u poeziji i prozi ga više ne zadovoljavaju. Prisetimo se samo kako otvoreno kaže u Kućici u Kolomni: ,,Četovorstopni jamb mi je dosadio“ (Puškin:1986 – prevod naš M.P.-F.). Tokom pisanja Evgenija Onjegina Puškin često unosi razne napomene o romanu i njegovim junacima: ,,O formi plana mislih ja// Junaku kakvo ime da dam.<…> Protivrečnosti je mnogo// Al neću da ih diram“ (Puškin:1986 – prevod naš M.P.-F.). Vidimo da je Puškin svestan svih takozvanih ,,mana“ i nema namere da ih dira. Ne želi da pojasni čitaocima šta se dešava sa likovima, zašto je tako velika promena u karakteru Tatjane i šta se dešava sa Onjeginim, pa iznenađuje njegova zainteresovanost da obeleži neke strofe koje nam nudi, a koje ne doprinose rasvetljavanju priče ili karaktera junaka, već se odnose na neke pojedinosti iz svakodnevnog života i slične trivijalnosti. Tinjanov smatra da Puškin bira drugačiji postupak za oblikovanje romana. On smatra da se prazna mesta, odnosno glave, vezuju za unutrašnju, konstruktivnu stranu dela, te da znaci i brojevi ne označavaju samo propušten stih, već da na određenim mestima snažnije deluju od samog stiha. Puškin obeležava određena ,,prazna“ mesta tačkama podražavajući metar, ili obeležava čitavu propuštenu glavu brojem. Tinjanov kaže: ,,Stvar postaje jasnija, iako ništa manje složenija, ako ove propuste shvatimo kao postupak u oblikovanju kompozicije. Ogroman značaj ovog postupka se ne ogleda u planu ili vezama, niti u fabuli, već u jezičkoj dinamici dela. Ovi brojevi predstavljaju ekvivalente strofa i redaka koji mogu biti ispunjeni bilo kakvim sadržajem. Umesto jezičke mase imamo dinamički znak koji samo ukazuje na jezičku masu; umesto određene semantičke težine imamo neodređeni semantički hijeroglif i pod uticajem tog hijeroglifa se naredne strofe i redovi doživljavaju komplikovanije i semantički opterećenije. Koliko god da je umetnički vredna propuštena strofa, sa tačke gledišta semantičkog zapleta i pojačavanja jezičke dinamike ona je slabija od znaka i tačaka; to se u istoj ili većoj meri odnosi i na propuštanje zasebnih redaka, jer se propuštanje naglašava održavanjem metra“(Tыnяnov:1965 – prevod naš M.P-F.). Tinjanov nas upućuje da obeležavanje takvih strofa ili glava u Onjeginu ima dvostruku funkciju, naime znak postaje ekvivalent stiha/strofe i ekvivalent karike sižea. S jedne strane, obeležava očito određeni metar koji čitalac automatski teži da prepozna i isprati. Određena rima, određeni ritam kao da traži da se isprati, gotovo nesvesno. Obeležena ritmika podseća da ste i dalje u romanu i da nije vreme da se opustite, već da obratite pažnju na određene elemente. S druge strane, navodno ispuštena glava stvara predstavu o proteklom vremenu, o mogućim razvojima junaka, mogućim sižejnim linijama. Iako čitaocu nije ponuđeno gotovo ništa na tu temu, glava je tu, obeležena i prisutna. Ona predstavlja nekakvo ,,lažno vreme“. Ovakva podvojenost ekvivalenata u okviru romana je izazvana složenošću samog romana i, prema rečima Tinjanova, predstavlja ubrzavanje radnje, njeno pojačavanje ili dinamizaciju. Dimanika forme se bazira na neprestanom urušavanju automatizma. Da bi se izbegao automatizam (pomenuli smo da je Puškin osećao kako je četvorostopni jamb već postao dosadan, odnosno automatizovan) i da bi se zadržala dinamika forme, Puškin uvodi, između ostalog, princip fragmentarnosti. Fragmentarnost koja se pojavljuje u mnogim drugim radovima kao slučajna ili do nje autor dolazi instinktivno, sada postaje hotimičan čin. Ekvivalenti teksta još više ističu principe koji su osnovni konstruktivni principi, te, na primer, dolazi do aktualizacije metričkih odlika stiha romana. Dakle, ne samo da nedovršenost u Evgeniju Onjeginu nema nikakve veze sa pesnikovom nemogućnošću da iznese temu i da joj da završetak, već upravo suprotno – ovo delo predstavlja očit primer primene novih postupaka u konstrukciji dela s namerom autora da prevaziđe automatizam postojećih formi i da, samim tim, čitaocu ponudi mnogo aktivniju ulogu umesto gotovih rešenja.

Ali šta Puškin želi da postigne novim načinom oblikovanja dela? Zašto se odriče jasne podele na bitne i nebitne događaje, te nam nudi u isto vreme duel između najboljih prijatelja, pismo Tatjane Onjeginu i Tatjanine snove, iscepkana Onjeginova putovanja i scene koje ne doprinose razvoju likova? Zašto se odriče kraja i ne želi da prihvati sugestije prijatelja i kritike, te ili da oženi Onjegina ili da ga ubije? Zašto nudi fragmente i nedovršene strofe umesto zaokruženih i dovršenih stihova koje od njega svi očekuju?

Lotman o Onjeginu kaže sledeće u svom delu Puškin (Lotman: 2009 – prevod naš M.P.-F.): ,,Kada je stvarao ,,Evgenija Onjeginaˮ, Puškin je sebi postavio zadatak koji je, u principu, bio potpuno nov za književnost: stvaranje književnog dela koje bi prevazišlo književnost i koje bi se percipiralo kao izvanknjiževna stvarnost, a da, pri tome, i dalje ostane književnost. Izgleda da je tako Puškin shvatao zvanje ,,pesnik stvarnostiˮ koje mu je nadenuo I. V. Kirjejevski. Videli smo da je Puškina upravo ta težnja naterala da demonstrativno odbaci romanesknu ritualistiku. Tekstu koji bi bio definisan kao ,,romanˮ neizbežno je pripisivana neka normativna funkcija u odnosu na stvarnost. U različitim estetičkim sistemima priroda te funkcije se određivala na različite načine, ali je uvek nepromenljiva ostala predstava da je roman tačniji, organizovaniji, supstancionalniji, nego amorfni životni tok u svim njegovim slučajnim i netipičnim manifestacijama. Odbacivanje ovakvog prilaza zahtevalo je da se u delo unesu elementi ,,kapricioznostiˮ, slučajnog niza događaja, imitacije ,,netipičnogˮ u toku pripovedanja, sistematičnog bega od sheme. Da bi imitirao ,,neizgrađenostˮ teksta Puškin je morao da odbaci tako moćne poluge kao što je, na primer, ,,krajˮ teksta.<…> Struktura pripovedanja koja je bila izgrađena na taj način, dostigla je efekat ,,nestruktuisanostiˮ i ,,neizveštačenostiˮ putem maksimalnog usložnjavanja organizacije teksta, a ne putem odbacivanja umetničke strukture ili maksimalnog uprošćavanja. Samo je tekst koji se u isto vreme potčinjavao isprepletanim i međusobno zavisnim zakonima i suprotnim i međusobno isključivim zakonima organizacije, mogao da se percipira kao tekst koji uopšte nema strukturu, kao ,,ćaskanjeˮ. Na višim nivoima organizacije bi takav tekst otkrivao strukturno jedinstvo i povezanost. Centralni likovi Onjegina uključeni su u situacije koje su se, s jedne strane, mnogo puta ponavljale u raznim književnim tekstovima, a s druge strane, mogu da budu doživljeni i bez upućivanja na književnu tradiciju, samo na osnovu čitaočevog svakodnevnog iskustvaˮ. Vidimo da Puškin želi da nam ponudi roman koji će zahvatiti stvarnost u svim njenim oblicima. On ne želi da iskoristi pravo autora, te da svoje junake vodi po već zamišljenim i organizovanim linijama, već teži da utka u roman sve slučajnosti i neizvesnost koji se ogledaju u svakodnevnom životu pojedinaca u obliku kaprica sudbine, nepredvidljivosti i neobjašnjivog toka događaja, itd. Neke situacije u stvarnom životu ostaju bez razrešenja, određenom broju događaja u životu čovek ne može odrediti značenje ili se to značenje sa vremenom menja. Životno iskustvo donosi različita iskustva, podjednako bitna i nebitna, poučna i bizarna. Sve se u ljudskom životu menja bez određenog ishoda koji bi usledio na kraju. Puškin želi da percipiramo njegov roman kao ,,izvanknjiževnu stvarnost“, kako kaže Lotman. Da bi postigao to da njegovo delo bude novi, slobodni roman koji će zahvatiti samu suštinu prirode i stvarnosti, on pribegava novim postupcima za oblikovanje dela. Na primer, namerno uskraćuje informaciju o određenim periodima u životu glavnih junaka, odnosno na nivou teksta on ostavlja nedovršene delove strofa i glava, koje su ekvivalenti napisanog teksta, kako nam sugeriše Tinjanov. U susretu sa ovim delovima u romanu čini nam se da pripovedač jednostavno nema informaciju o tome šta se junaku dogodilo tokom njegovih lutanja, kakav se to zbio preobražaj ličnosti u njemu, kako je sve to podnela Tatjana i tako dalje. Kao kada u životu sretnemo starog prijatelja posle dugo vremena i vidimo da se izmenio usled mnogih životnih događaja i nagađamo šta se sve moglo dogoditi sa njim, tako i ovde Onjegin sa početka romana i sa kraja nije isti, a nama je ponuđeno da promišljamo tu njegovu promenu. Odgajani na osamnaestovekovnim romanima, Puškinovi savremenici su bili zbunjeni kompozicijom romana, razvojem likova, odsustvom kraja. Roman u stihu im je delovao kao ,,niz slika izvanredne lepote“, ali bez utemeljenja i bez cilja. Junaci ne doživljavaju ni preporod, ni potpuni pad, već nastavljaju svoje živote bez nekakvog jasnog zaključka i poruke za čitaoca. Međutim, kada imamo u vidu romantičarsku ideju o univerzalnoj poeziji i njihovu težnju da jedino umetnosti priznaju mogućnost da izrazi samu suštinu prirode, pa i ljudskog života, onda Puškinove težnje postaju jasne. ,,Pesnik stvarnosti“ želi da dosegne samu stvarnost. Puškin ne želi da koriguje stvarnost da bi se uklopila u tradicije romana, već hoće da čitaocu iznese i pokaže pulsirajući život, njegov smisao i besmisao, velike nade i razočaranja, neostvarene ljubavi i život koji nastavlja dalje i nakon toga, pa i samog čoveka u svemu tome. Kada nam nudi samu stvarnost, on se ne postavlja kao sveznajući autor, već kao učesnik jednog neprekidnog procesa, neprestane životne promene, što znači da nema gotova rešenja, niti teži da pokaže određenu vrlinu ili porok. Postoji samo život sa svim njegovim preobražajima. U tom smislu Evgenije Onjegin percipira se kao celovito i dovršeno delo i, poslužićemo se Ekoovim terminom, služi kao epistemološka metafora sveta.

I da zaključimo. Puškin u svom ,,otvorenom romanu“ Evgenije Onjegin u potpunosti usvaja romantičarski pogled na umetnost kao jedinu koja uspeva da dosegne i pokaže prirodu stvarnosti. On hoće da u književnom delu pokaže ,,izvanknjiževnu stvarnost“ kako kaže Lotman. Kao ,,pesnik stvarnosti“ u najboljoj romantičarskoj tradiciji Puškin prihavata i romantičarski paradoks da apsolut ne podleže iskazu (,,Neizrecivo, dal` može se izreći?“, Žukovski – prevod naš M.P.-F), ali ovu naizgled manu jezika da se o samoj suštini stvarnosti gotovo ni ne može govoriti Puškin pretvara u svoju književnu strategiju. Naime, neizrecivo ili ono o čemu se ne može govoriti, što ne podleže izrazu ljudskog jezika, pretače se u strategiju pesnika koja se može ispratiti na svim nivoima dela. Čim pristupimo tekstu, mi se kao čitaoci susrećemo sa prazninama i nedostajućim redovima i stihovima pri prvom pogledu na tekst. Ovo uskraćivanje informacije nastavlja se i na nivou stiha, na predmetnom nivou, nivou likova i situacija, u prostorno-vremenskom sloju, te slobodno možemo da zaključimo da je cela Puškinova shematizovana tvorevina od prvog do poslednjeg najdubljeg sloja koncipirana po principu nedovršenog dela. Roman Evgenije Onjegin nije podlegao slučaju i osujećenju koje slučaj sa sobom donosi, već je slučaj i osujećenje pretvorio u plodonosne i nužne elemente umetničkog dela. Samim tim, autor više nije svemoćni izdvojeni stvaralac. Čitalac nije pasivan primalac, već je pozvan na promišljanje i dijalog. Time što ne teži da ponudi gotova rešenja čitaocu i ostavlja ga zapitanog pred delom, autor postaje saučesnik, te on i čitalac zajedno postaju učesnici u jednom ontološkom preispitivanju same suštine ljudske egzistencije. Eto zašto Onjeginu fali kraj.


Mirjana Petrović-Filipović rođena je 1976. godine u Tallinu, Estonija (tada SSSR). Osnovne studije završila je na Katedri slavistike Filološkog fakulteta u Beogradu (ruski jezik i književnost), a doktorirala na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti sa tezom ,,Estetika nedovršenog i poetski postupak u delu Sergeja Zavjalova“. Bila je asistent-pripravnik na Katedri slavistike na Filološkom fakultetu u Beogradu (2000 – 2004), kao i honorarni saradnik na istoj katedri (2009 – 2010). Dugogodišnji je istraživač i prevodilac ruske književnosti, te je sarađivala sa mnogim časopisima (Polja, Koraci, Gradina, Književni list, Povelja, Mostovi, Književnost, Slavistika, ruski časopisi Vozduh i Abzac, itd.), učestvovala na konferencijama (Filološka istraživanja danas, Filološki fakultet u Beogradu, Dialog kultur VI, Gradec Hralove, 51. skup slavista, Beograd, Filološki fakultet) i sarađivala sa književnim festivalima u zemlji i inostranstvu (Beogradski festival poezije – Treći trg, Kulturni centar grada Beograda – Dani poezije, Poetronika – Moskva). Objavila veliki broj prevoda sa ruskog jezika i na ruski jezik, eseja i naučnih radova. Član je Udruženja književnih prevodilaca Srbije (u statusu samostalnog umetnika).


Ovaj članak je objavljen u junu 2019, u okviru temata RUSKI LIBARTES.

Pročitajte sve članke objavljene u rubrici Reč i misao.

Povezani članci

Hroničar apokalipse: Henri Miler

Radmilo Anđelković – Sudaranje

Prop, ili: mala Summa smehologije

Ostavite komentar