Image default
Poezija

Romilo Knežević, Poezija

Kratka povest o tome kako i zašto je Bog umro
ili
Ogled o božanskom dosađivanju

Dolazim
u cepanju atoma
da raznesem sve što
mislim da jesam
sve zagušljive mitove testamenata
Bogu je dosadno sa nama

bezdana praznina
probija se izranja
ništa joj ne može stati na put
Bog je mrtav zato što
želi da umre
da bi sebe dekonstruisao

mučno mu je sa nama
neumornom revolucionaru
on uživa u prvobitnoj praznini mogućnosti
izbija kuljajući zovući nas
da se bacimo u bestemeljnu
tamu
razmišlja zar zaista samo
o krstu ovaploćenju vaskrsenju
vaznesenju
pričaju već dve hiljade godina
kako im samo nije dojadilo
možda i jeste ali se plaše
da priznaju da li misle
da sam iscrpeo sve što sam
imao da kažem

a šta ako je ovo tek
početak početaka
ne govorim o večnosti
nego ovde u istoriji
šta ako tek treba da dostignete
stepen evolucije bića koja žive na
planetama udaljenim
pet milijardi svetlosnih godina
da bi uopšte mogli da pregovaramo
o prvom trenutku večnosti

zar mislite da ću ja da vam je namećem
ili možda očekujem od vas
da je stvarate

iščekujete žudno gašenje vremena
zato što ste lenji
ali da vas razočaram
biće tu mnogo posla
prvo svaki od vas će
morati da bude to što jeste
ima li išta teže od toga
čak ni u večnosti
niko to ne može da učini za vas
čak sam i ja
inače neprikosnoven
u tome nemoćan

možda večnost počinje svaki put
kada iznedrite nešto što mi se dopadne
kada me iznenadite
u suprotnom niste mi ni potrebni
nije mi potreban niko da mi
peva slavopoje
zar ja to ne mogu sam bolje da izvedem
mogao bih ja vama da pevam pesmu hvale
ali gde je nadahnuće

odbijate da slušate
to što zovete nesvesnim
tu bestemeljnu kolevku
iz koje rađam i stvaram
ni iz čega
hoću da kažem rađam i stvaram
nove nezavisne autopoetske bogove

očigledno oni misle da je
Bestemeljno mrtvo
da je Bog umro
i odista
umro sam
ali oni su me ubili
razori sve što znaš što misliš
da znaš o meni i postojećem

ja sve činim novim

slušaj samo njihove sveštenike
već vekovima propovedaju
o istim pričama
biće da misle da nema
ništa novo pod suncem
sveštenici misle
Bog je mrtav

Bog je umro
od dosade
stvarno ko bi ovo
mogao da preživi
iskreno
vučem noge
dolazeći u crkvu
samo zato što moram
samo zato
što sam obećao narodu

o, vi licemeri monofiziti
mizoneisti
znate jedino da se osvrćete
vi stubovi od soli
da se klanjate bezbednoj retrogardnosti
jesam li ja Bog prošlosti ili budućnosti
zar ne znate da sam alergičan
na ponavljanje

sve zato što se plašite
šta će reći ako ne čuju
da mrmljate mantre blagočestivosti
ali kome je još potrebna vaša
uškopljena pravičnost čistota
vaša nemoćna impotentna kultura
da li ste primetili
kako su pobožni
bilo koje vere
najukočeniji najuštogljeniji
najdrveniji najdosadniji
ljudi na svetu
ne vide dalje od nosa
od
Čestertona K.S. Luisa Tolkina
od
Dostojevskog Tarkovskog
ah ta Flaneri O’Konor i Papadijamantis
bla bla bla
nisu neophodne uzvišene teme da bi
se stvorila bogougodna umetnost
dovoljno je sedlo od bicikla
pisoar
to je alhemija
transuptancijacija beznačajnog
ulične buke prašine
moj verni sluga Džojs o tome govori
ne postoji hrišćanska budistička zen hindu
već samo
dobra i loša umetnost

kao što imitirate vaše starce
kako veoma pobožno tiho
obavezno kroz nos govore
hodaju po jajima
starci su možda i najodgovorniji za sve

i mislite da je moguće spasti se
poslušnošću ziheraškim katanačom
u raj makar i u kraj
piše na vašoj zastavi
kao da je smisao života puko spasenje
ne brinite se obećao sam da ću
spasti svakoga ko me
jednom od srca prizove
ali za takve u raju imam poseban špajz
gde skupljaju prašinu
dela pravedničke umetnosti
gde trunu
bogoslovi koji se hvale
čistom rafinisanom pasterizovanom
glutenfree teologijom
nula posto masti
sto posto užeglosti

plašite se odgovornosti
da stvarate u oblasti
bez zidova tavanice poda
bez i najmanje senke pravila
samo bezobalna sloboda
vi kopisti imitatori plagijatori

zakopali ste vaše talente
dao sam ih prezrenima odbačenima
marginalcima autsajderima šljamu

potrebne su mi vaši
skokovi sa litice
slobodni pad
u tami bez znakova
bez gore dole levo desno
jednostavno bezdanost

nije to baš toliko teško
i šta god da činite
pijete čaj sedite bez reči
uvek ispredate nepoznato
i tako možda stvarate
nove metale nebule svetove

predugo već traje
moja noć duše
moja depresija
i dok vi čekate
moj drugi dolazak
ja odlazim
odlazim
zaista ne šalim se
odlazim
tragajući
za novim narodom
novim zavetom
(Iz ciklusa Pesme bunta i otpora)
(Copyrights RomiloKnežević 2019)


Romilo Aleksandar Knežević rođen je 1963. godine u Šapcu. Diplomirao je 1987. godine na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti. Posle položenih ispita na magistarskim studijama iz Nauke o književnosti, 1989. godine se seli u London, gde narednih godinu dana radi najteže fizičke poslove, često u dvanaestočasovnim noćnim smenama, vikendom, ne odbijajući ni “overtime”. Krajem 1990. se vraća u Beograd i počinje da radi kao novinar u dnevnom listu Politika. Na sopstveni zahtev, piše o kriminalu, policiji i tajnim službama. Kao plod njegovog novinarskog rada, svrstan je u knjigu “Sto ličnosti koje su obeležile 1993. godinu u Beogradu”. Koautor je dokumentarnog filma “Vidimo se u čitulji” (1995), koji je osvojio više značajnih nagrada u zemlji i svetu, a potpisuje i knjigu “Kriminal koji je izmenio Srbiju” (1995), koja je prodata u više od 100 hiljada primeraka. Od 1995. do 1998. radi u spoljnopolitičkoj redakciji Politike zadužen za region Bliskog istoka i Turske. U dva navrata je boravio u višenedeljnoj poseti Istanbulu i Ankari kao gost turske vlade.

Od 1998. godine je iskušenik, prvo u manastiru Studenica, a potom, od 2001., u manastiru Hilandar, gde je i zamonašen 2004. godine. Obnavlja magistarske studije 2007. godine i počinje da radi sa mentorom Draganom Stojanovićem na tezi  “Teorija saznanja Marsela Prusta”, koju je odbranio 2010. godine. Dopunjeni magistarski rad pod naslovom “Vreme i saznanje; Teološko čitanje Marsela Prusta” 2011. godine objavljuje Pravoslavni bogoslovski fakultet u Beogradu.

Pod okriljem stipendije Oxford Theological Exchange Programme (OTEP), 2009. dolazi u Oksford, gde naredne godine upisuje doktorske studije na Teološkom fakultetu. U saradnji sa mentorima Džordžom Patisonom i Johanesom Cakuberom radi na disertaciji “Homo Theurgos: Freedom According to John Zizioulas and Nikolai Berdyaev” koju uspešno brani novembra 2016. U disertaciji Knežević zastupa tezu o nepohodnosti prevladavanja klasične hrišćanske doktrine po kojoj je Bog stvorio ljudsko biće, iako mu ono nije potrebno. Polazeći od ideje N. Berđajeva da u filozofiranju ne treba polaziti ni od Boga, ni od čoveka, već od Bogočoveka, Knežević izgrađuje bogočovečanski metodološki pristup. U disertaciji, shodno tome, razvija gledište o ontološkoj međuzavisnosti Boga i ljudske ličnosti prema kojoj je čovekov poziv da obogaćuje i proširuje božanski život, ili, kako to kaže K.G. Jung, čovek je zadužen za therapia theon, tj. da brine o Bogu i Njegovom životu.

Kao stipendista Scatcherd European Scholarships tokom akademske 2015. godine boravi na Univerzitetu Pompeu Fabra u Barseloni. Od 2017. je na postdoktorskim studijama na Filozofskom fakultetu Katoličkog univerziteta u Parizu. Oktobra 2019. u zvanju naučnog saradnika počeo je da radi na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu, na projektu “Srpska teologija u dvadesetom veku”. Kneževićevu proširenu doktorsku tezu objaviće na engleskom jeziku početkom 2020. ugledna francuska izdavačka kuća L’Edition du Cerf. Knežević je autor više ogleda koji su objavljeni u eminentnim časopisima na engleskom, grčkom, ruskom i srpskom jeziku. Objavljivao je poeziju u Letopisu Matice srpske, Kulturnom dodatku Politike, Književnoj reči… Autor je dve zbirke poezije – Korablji i Es Sang vor Langen Jahren (na engleskom) objavljene u privatnom i ograničenom izdanju.


Ovaj tekst je objavljen u decembru 2019, u okviru temata Mitološki Libartes.


Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Poezija.

Povezani članci

Ernad Musić, Husanov san

Jelena Vukićević, poezija

Ivana Sarić, poezija

Ostavite komentar