Image default
Proza

Saša Radonjić – Kratko putovanje ka večnosti

„Gospode, gde se ja to nalazim?” Zapita se Mihael Gor, još uvek poluošamućen, stresajući sitni pesak sa kose, obrva i trepavica.

Toga jutra se iznimno elegantno obukao, pošto je prethodnog dana obavešten da će biti primljen kod glavnog menadžera koorporacije, i verovatno dobiti simbolično priznanje za inovaciju u sistemu obračunavanja kamatnih i poreskih stopa, koju je Mihael Gor razvio, u stvari bez posebnih napora, manje-više zabavljajući se.

I doista, prijem kod glavnog menadžera je bio više no oficijelno srdačan. Mihael je, spočetka bio malo smušen pred izlivom komplimenata prvog čoveka koorporacije, koga je inače viđao samo na stranicama novina i ekranima TV-a. Odmah po ulasku u kancalariju uočio je da njegov veliki šef nosi potpuno isto odelo kao on, što ga je dodatno dekoncentrisalo. Naravno, radilo se o pukoj koincidenciji, ali svejedno, Miha je stalno imao osećaj da je počinio sitnu drskost izborom baš toga odela.

Kasnije, kad su prešli na stručni deo razgovora, sasvim se otkravio i žustro objašnjavao glavnom menadžeru finese svog programa. Nakon pola časa, Mihael je pretpostavljao, već su potrošili planirano vreme za ovu ceremoniju, i on ustade zahvaljujući se glavnom menadžeru na prijemu i lepim rečima.

„Nemojte tako da žurite gospodine Gor. Želim još nešto da vam pokažem. Sačekajte me samo nekoliko minuta.”

Glavni menadžer je napustio kancelariju, a Miha priđe njegovoj radnoj fotelji, znatiželjno posmatrajući brojne digitalne komande ugrađene na naslonima za ruke. I onda se to desilo: na plafonu kancelarije se stvori prvo jedna pukotina, a tren kasnije rupa kroz koju su propale tri maskirane spodobe, dohvatile Mihu i navukle mu neprozirnu vreću preko glave. Osetio je da ga prvo podižu, potom nose, zatim ponovo podižu, guraju kroz neki nedovoljno širok otvor, ponovo nose i konačno smeštaju u sedište. Po buci i vazdušnim strujanjima koja su usledila, Miha je zaključio da je u helikopteru, a onda oseti ubod igle u mišicu i nekoliko sekundi kasnije ophrva ga neprirodno dubok san.

Probudili su ga glasovi, tačnije svađa, nekoliko osoba, nije mogao da proceni koliko. Levom šakom je grčevito stiskao ručku svoje akten-tašne, koju je refleksno dohvatio u trenucima otmice i za pravo čudo nije je ispustio sve do ovoga časa. I mada mu aktovka nije mogla biti od ikakve koristi, osetio je neko duboko spokojstvo što je tu kraj njega. A prepirka ljudi iz susedne prostorije se sve žučnije nastavljala. Otmičari su, dakako, ustanovili da imaju pogrešnog čoveka i međusobno su se optuživali za počinjenu glupost.

Nakon izvesnog vremena jedan od njih je ušao i ubrizgao Mihi novu dozu sredstva za uspavljivanje. Očigledno da doza nije bila jaka kao ona prva, pošto je Miha sporije i prijatnije gubio svest. A san, koji je usledio, bio je oblepljen slikama iz ranog dečaštva, onoga perioda kada nije mogao da govori, jer je nakon jednog nesretnog pada sa vrha stepenica porodične kuće, pregrizao jezik. Druga, ozbiljna posledica pada je bio težak potres mozga, nakon čega je Mihael potpuno izgubio čulo mirisa. Komplikovanim hirurškim zahvatom jezik mu je spašen, ali tek nakon nekoliko godina Miha je u potpunosti povratio moć govora. Čulo mirisa, pak, bilo je nepovratno izgubljeno. Dakle, san koji je usledio bio je iz tog ranog postoperativnog perioda, kada je dečak razvijao svoj sistem komunikacije, složeniji od mimike, gestikulacije i slabo artikulisanih glasova. Sedeo je na prostirci od trske nasuprot svoje majke, koja je tiho, strpljivo pokušavala izvući makar jedan razumljiv slog iz njegovih usta.

„Miha, kaži ‘kuća’!”

Miha je načinio nekoliko hitrih pokreta levom rukom, koji su precizno ocrtali konture kuće.

„Lepo si to uradio Miha, ali pokušaj sada da to izgovoriš, lepo kao što si pre činio! Hajde, bar pokušaj, nije važno ako ne uspeš.”

Ku-ća. Ku-ća.

Miha je ponovio istu gestikulaciju, ali ne puštajući glasa.

„Miha, molim te, pokušaj da izgovoriš bilo šta, samo jednu reč.”

Dečak je oborio pogled, sklopio oči, napola otvorio usta, progutao knedlu, potom izveo niz gestikulacija koje su značile da će sutra izgovoriti jednu reč.

***

Mihael Gor se prenuo iz sna u trenutku kada se helikopter spustio. Buka motora se malo utišala tako da je čuo jednog od otmičara:

„Mislim daće ovde bit u redu. Izbacite ga!”

Osetio je kako ga nekoliko ruku grubo dohvatilo, iznelo iz helikoptera i spustilo na mekano tlo. Snažni vazdušni kovitlaci prouzrokovani elisom odlazećeg helikoptera, prosto su strgli vreću sa glave Mihaela Gora, i on sav zasut zrncima vrućeg peska, progleda, prvo samo na jedno oko, te izgovori rečenicu sa početka priče:

„Gospode, gde se ja to nalazim?”

Sve što je njegov pogled mogao da obuhvati utapalo se u beskrajni pustinjski pejzaž, istovremeno lep i sablasan. Nekoliko metara od mesta gde je izbačen, vide svoju aktovku, sasvim nadrealno, poput kakvog minijaturnog svemirskog broda, nasukanu u pesak jedne dine. Pridiže se i krenu ka njoj, ali dejstvo sredstva za uspavljivanje još uvek nije sasvim presahnulo, te već pri prvom koraku izgubi ravnotežu i strovali se na pesak. Ostao je tako nepomičan još nekoliko minuta, potom ponovo pokušao i konačno stigao do aktovke. Nežno je prešao dlanom po pravilnim geometrijskim linijama, otvorio je i sa zadovoljstvom ustanovio da su u njenoj utrobi još uvek dva soka u tetrapaku, bočica vitaminskih pilula, kesica čipsa, paklo cigareta i upaljač. Izvadio je cigarete i tiho se zakikotao gledajuć i crtež kamile na kutiji.

Pohotno uvlačeći prve dimove, pomisli da i nije tako vruće kako bi čovek očekivao. Ipak je svukao sako, odvezao kravatu i zavitlao je nekoliko metara od sebe. No, pro no što je kravata dotakla tlo, iz obližnjeg pustinjskog grma iskoči jedan mungos i u trenutku dograbi zmijoliki plen. I dok ju je hitro odvlačio ka svojoj jazbini, kravata se uvijala i ostavljala trag u pesku kao pravi živi gmaz.

„No, vreme je da se krene.” – hinjeno vedrim glasom izusti Miha, polako se pridignu i povuče poslednji dim cigarete. Osvrnuo se nekoliko puta, pokušavajući doneti odluku u kom pravcu da se uputi. Sunce je bilo još visoko, što bi moglo značiti da je jugozapad u njegovom smeru. Miha pogleda na ručni sat koji je stao. Kvrcnu ga nekoliko puta vrhom nokta, no pošto se sekundara načasovniku ne pomeri, Mihael ga skide i baci daleko od sebe. Uputi se u suprotnom smeru od mesta gde je sat pao.

Po sopstvenoj proceni, hodao je već više od dva sata, i pomalo ga je zbunjivala činjenica da još uvek ne oseća ni umor, ni žeđ, ni glad. No čudnije od svega je bilo to što se nije ni oznojio. U međuvremenu se nežni ten neba nad pustinjom osuo aknama purpurnih oblaka, što je verovatno znatno snizilo temperaturu i vazduha i peska. Razmišljao je da li da ipak otpije malo dragocenog soka iz tetrapaka i proguta jednu vitaminsku pilulu, bez obzira što nije osećao potrebu, čisto da bi predupredio neki iznenadni kolaps organizma. Otvorio je aktovku, još jednom se zamislio i potom ipak izvadio samo jednu cigaretu iz pakla.

Kuda sam se ja uopšte, dođavola, uputio?– zapita se pomalo rezignirano, i baci pogled ka nebu na kome su se oblačići, nošeni nekim visinskim vazdušnim strujanjima, neobično brzo kretali, povremeno menjajući svoje mahom čovekolike konture.

Možda je sasvim svejedno, ali od sada ću ići za oblacima. Bar dok ih ima. Tako ću se osećati manje usamljeno.

I išao je Miha dalje, i već su morali proteći silni sati i već je morala odavno se spustiti noć, ali sunce se ne pomeraše, kao da je rekvizit zakucan na kulisi nebeskog svoda. Mihael se silno neprezao, pokušavajući pronaći neko objašnjenje za ovu neprirodnu pojavu i konačno se dosetio da, kao posledicu besciljnog lutanja, verovatno ima periode amnezije i gubitke svesti za vreme kojih se dešavaju smene dana i noći. Ipak, nekako mu se činilo da jedini umor koji oseća potiče od stalnog svetla, tačnije od nedostatka mraka. Otuda otvori aktovku, njen sadržaj pažljivo složi na jednu gomilicu peska i namesti je da stoji naopako, poluotvorena, tako da nalikuje nekom minijaturnom šatoru. Pružio se na pesak, namestio glavu u senku, pod tajšatorčić i gotovo istog časa zaspao.

Budio se dugo i neprijatno. Ima li neprijatnijeg buđenja od onoga kad vam komarac, nekoliko puta prozuji iznad uha, kao mala motorna smrt. Napokon je otvorio oči i shvatio da zvuk koji ga je prenuo iz sna dolazi odnekud sa neba. Na visini od nekoliko stotina stopa, tačno iznad Mihaelovog mesta kružio je mali, verovatno poljoprivredni avion. Miha je već zaustio da pusti vapaj dozivanja, a onda se seti da je to izlišno, pošto ga je pilot zasigurno odavno primetio. Problem je što ne može da se spusti.

Od pogleda uprtog vertikalo iznad sebe Mihi se malo zanebesalo, te on čučnu, a avion se u međuvremenu udaljio nekih pola kilometra ka horizontu, znatno smanjio visinu i započeo manevar koji je samo mogao nagoveštavati pokušaj prizemljenja. I upravo to se desilo. Dvokrilna letelica, kao one iz Prvog svetskog rata, samo manja, gotovo neverovatno mala, zaustavi se nedaleko od Mihaela Gora. Kada se oblak od peščanih čestica (posledica naglog kočenja) spustio, Miha je mogao pažljivije osmotriti letelicu. U stvari, ova naprava je ponajviše nalikovala nekoj karikaturi aviona. Ogromni točkovi, tek nešto manji od traktorskih, kratka široka krila, zdepast trup, i sve to u bogatim kolorima, plavih, zelenih i žutih nijasi podsećali su Mihu na kakvu cirkusku atrakciju, a ne na letelicu sposobnu da se digne ka nebu. U ovakav ukupan utisak se uklapao i pilot, koji je imao ozbiljne probleme pri izlasku iz tesne kabine. Stenjao je i uzdisao, pokušavajući se prebaciti sa gornjeg na donje krilo i na koncu se glavačke strovalio na zemlju. Bio je to nizak, debeo čovek u starinskom, valjda na stotinu mesta pokrpanom kožnom kombinezonu. Kada je skinuo, pre bi se moglo reći, šubaru, nego letačku kacigu i zaštitne naočare, Miha je video da je ćelav, ali izuzetno prijatnog, veseljačkog lica, koje nije odavalo godine starosti.

„Ko ste vi, čoveče?” – obrecnu se pilot, tobož strogo, soldatski.

„Ja sam Mihael Gor, službenik poreskog odeljnja. A vi?”

„Oskar! Letač! Kakvog poreskog odeljnje? Kako ste se našli ovde?”

„Otet sam! Zapravo, greškom kidnapovan. Kažite mi, za koliko vremena se mogu vratiti u civilizaciju?”

„Kako to mislite oteti, kidnapovani? Ništa vas ne razumem. I kako to mislite da se vratite u civilizaciju?”

„Jednostavno, mislim do najbližeg grada, ili bar nekog naselja.”

„Mihael, vi ste u nekoj velikoj zabuni. Nema ovde nikakvog grada, nema civilizacije! Koliko dugo se uopšte nalazite u pustinji?”

„Nisam sasvim siguran, ali mislim… dva dana. Šta ste, u stvari, podrazumevali kad ste rekli da nema grada?”

Upravo to što sam rekao. Nema grada, ni civilizacije; već odavno je sve nestalo.

„Vi se, naravno, samo šalite. Sasvim sigurno neću poverovati u nešto tako neverovatno. Koliko juče, ili prekjuče sam bio u srcu civilizacije, a vi me sada pokušavate ubediti da je ceo svet odavno nestao.”

„Slušajte, ja vas ne pokušavam ubeđivati. Vi me pitate i ja odgovaram najbolje što znam. A ja znam da svet ne postoji. Leteo sam na sve strane, hiljade kilometara i ničega nema, izuzev kuće u pustinji. Samo je ona ostala. Ničega drugog nema. Svet je naprosto nestao, to je moje mišljenje, a vi ga prihvatite ili ne. Kako vam volja. Uostalom, moj avion je dvosed; ako imate odvažnosti, uverićete se sami.”

Miha je sumnjičavo, i ne sasvim spokojno pogledao letelicu, a onda pomislio: Šta mi, uostalom, drugo preostaje?

„U redu Oskare, krećemo! Da li ima mesta i za moju aktovku?”

Nekoliko trenutaka kasnije avion je zaurlao nepostojećom pistom, stenjući, drmusajući se, da bi se napokon, na jedvite jade odlepio od zemlje. Oskar se okrenuo i trudeći se da nadglasa buku motora, upitao Mihaela u kom pravcu želi da lete.

„Sasvim mi je svejedno. Valjda tamo gde ste najmanje istraživali. Negde mora biti kraj ove pustinje.”

„Grešite! Nema kraja. Ali nije važno. Samo neka se leti.”

Neko vreme nisu razgovarali zato što je Oskar pevao, Mihi nepoznate melodije, na još manje mu znanom jeziku. Razgovor mu nije zapravo ni nedostajao, pošto je prizor pustinje sa ove visine predstavljao doživljaj posebne vrste. Miha je bio prosto hipnotisan, opčinjen, valjda kako bi svaki čovek bio, suočen prvi put, neposredno sa pejzažima sopstvene duše. Dakle žuti pesak, prošaran ostrvcima zakržljalog žbunja, i kaktusi, nakrivljeni od pustinjskih oluja i, gotovo antrpomorfni; kao neki vekovima začarani bodljikavi ljudi. Postepeno mu je u svesti dozrevala spoznaja da je potraga za civilizacijom potpuno zaludna i, nagnuvši se malo napred, konačno je doviknuo Oskaru:

„Kuća, spomenuli ste kuću u pustinji. Možete li me tamo odvesti?”

„Naravno da mogu. Ipak ste se brzo uverili da svet ne postoji!”

***

Ono što je Oskar nazvao kućom, bilo je, u stvari, zdanje nalik omanjoj sportskoj dvorani koja je umesto svoda imala kupolu od stakla. Miha je uočio sa velike udaljenosti, sasvim logično, pošto je potpuno odudarala od svoga okruženja . Podsećala ga je na pečurku, ili vrh lobanje nečije džinovske glave zatrpane upesku.

„Idite tamo Mihael, potrebno vam je da uđete u kuću. Ja ću još malo da letim.”

„Ići ću, samo još nešto sam hteo da vas pitam. Kada se ovde smrkava?”

Oskar se grohotom nasmejao, okrenuo i uputio ka svome avionu, i pre no što će poleteti doviknuo mu:

„Nikada! Mihael, ovde nema smrkavanja!”

***

Pod kupolom, Mihael Gor je zatekao neku vrstu oaze. Golemi središnji prostor je zauzimalo jezero. Preko površine tirkizne vode, razvlačili su se pramenovi kondenzovane pare, a sve ostalo je bilo zastrto sagom debele guste mahovine koja se blago ugibala pod težinom Mihinih koraka. Na suprotnoj strani jezera je stajala, leđima okrenuta, jedna žena. Miha priđe rubu jezera i poče da je doziva, a od eha njegovog glasa, do tada ne pomična površina vode, zadrhta.

Napokon, žena se okrenula i on u lepom, osmehnutom licu, prepozna svoju majku. Nekoliko časaka je nemo zurio, a onda joj doviknuo:

„Majko, kaži ‘kuća’! Ku-ća! Majko, ku-ća!”

Ona načini nekoliko hitrih gestikulacija rukom koje precizno ocrtaše konture kuće. Mihino lice se ozari, ispuni ga osećanje beskrajne sreće i spokoja; majka je konačno naučila njegov jezik. Polako se ispruži na mekani sag tople mahovine, posmatrajući nizove gracioznih majčinih pokreta, koji su prenosili reči jedne gotovo zaboravljene uspavanke. Načas mu se učinilo da se iz koprene sumaglice nad jezerom izdižu demoni maskiranih otmičara, ali se nije uzbuđivao; visoko iznad staklene kupole, znao je, kruži Oskar, njegov punački, pomalo smušen i smešan, zapravo onakav kakvog ga nikada nije zamišljao, ali neosporni i jedini anđeo čuvar.

„Miha, da li želiš još nešto da kažeš?”

„Gospode, kako ovde lepo miriše!”


Saša Radonjić, rođen 1964. godine u Travniku. Gimnaziju završio u Prnjavoru, a diplomirao na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, odsek jugoslovenske književnosti i opšta književnost. Uredničke poslove obavljao u književnom listu To jest, časopisu za književnost i teoriju Polja, Kulturnom centru Novog Sada, a od 1993. u Izdavačko-knjižarskom centru Solaris. Dobitnik je nagrade Pečat varoši sremskokarlovačke za knjigu Lica naličja.


Autor naslovne fotografije: Ivars Krutainis

Ovaj tekst je objavljen u decembru 2012, u okviru temata Apokalipsa (malo) sutra.

Pročitajte i ostale tekstove objavljene u rubrici Proza.

Možda će vas interesovati i:

Dragana Matović – Rašomonska seksalica 

Povezani članci

Olivera Dunjić – 1002. dan

Jadranka Čavić – Žene od kamena

Ivana Maksić, Mačići

Ostavite komentar