GAME OVER
Do momenta razvoda roditelja, u Viktorovom životu sve se odvijalo normalno. Rođen je u porodilištu Betanija. Kao beba, primio je sve propisane vakcine. Prohodao je sa 10 meseci. Kada je imao godinu dana, krenuo je u jaslice, jer je Erika morala da se vrati na posao u pozorište. Na vreme je počeo ispravno da izgovara reči – mama, tata, baba, deda...
Zoran ga je jednom gurao u kolicima stazom Futoškog parka. Stariji dečak im je išao u susret pokazujući prstom – Vidi beba, vidi beba! Vozajući sina, kao pravi glumac na sceni naglo je napravio tranformaciju lica i strogo izgovorio – Nije to beba, to je moj deda! – I tvoj deda će se tako jednog dana smanjiti, pa ćeš ga gurati u kolicima! Zbunjeno dete je otrčalo, a oni su nastavili šetnju kroz park. Sa dve i po godine Viktor je znao imena svih automobila na parkingu ispred zgrade – fića, stojadin, reno, citroen, folksvagen, golf, jugo, škoda, volvo, mercedes, ford… U petoj godini počeo je da gubi mlečne zube. Prvi mlečnjak mu se klimao. Iako su mu ga i Zoran i Erika rasklimavali, nije hteo da ispadne. Na kraju mu je baba Lenka, u Zrenjaninu, na raspustu, vezala zub vunicom. Drugi kraj je obmotala o kvaku vrata od kuhinje u stanu u Maloj Americi. Strina Zora je pokušala da uđe unutra, vičući – Kakva je to buka? Koga od dece ima u kuhinji? Otvorila je vrata od kuhinje, vunica je pukla, a zub nije ispao. Igra nije uspela. Onda nisu mogli da odvežu zub od vunice, pa su vukli, vukli rukom, dok se mlečnjak nije još više rasklimao i na kraju ispao. Ono što nisu vrata uspela, uradio je stric Živa ručno.
U vrtiću se samo jednom potukao sa drugom Vukašinom. Sa šest godina u Orebiću na Pelješcu naučio je da pliva. Prvo ga je Erika držala ispod stomaka dok je mlatarao nogama i rukama, a zatim je uspeo da se sam održava na vodi. Tog leta je na moru stekao prvu simpatiju, vršnjakinju Anu iz Borova, sa kojom tumarao po plaži u plastičnjacima i sakupljao kamenčiće. Učili su ga da vozi bicikli. Trčali su za njim savijenih leđa. Erikin brat, uja Zvonko pokazivao mu je kako se zviždi. Do osme je preležao sve zauške i sve boginje. U desetoj je postao dete razvedenih roditelja.
Dok se njemu to nije dogodilo, o razvodu nije puno razmišljao. Znao je za nekoliko slučajeva. Erikina prijateljica Branka razvela se od svoga muža. Jednom je bila kod njih i pričala kako je njena ćerka Mia sa tatom na moru. Na televiziji je bio film Kramer protiv Kramera. Zoran je tada bio na probi. Erika je gledala film, na kraju se i Viktor zainteresovao, pa mu je bilo zanimljivo da gleda kako Dastin Hofman živi sam sa sinom i bori se na sudu protiv svoje bivše žene. U razredu je imao drugaricu Danijelu, čiji su roditelji bili razvedeni. Ona je ostala da živi sa tatom i bratom, a mama joj se preudala u Belgiji. U ulazu je na petom spratu stanovao Danijel. O Danijelu se starala baka Dana, majka njegovog oca Marka koji se ponovo oženio mladom iz Budisave. Markova mama je živela u Futogu. Sretala se sa sinom na klupi ispred zgrade jer nije želela da vidi svoju svekrvu. Viktor je znao da deca razvedenih roditelja imaju malko drugačiji život, ali nikada nije video sebe u toj situaciji.
Razvod Erike i Zorana prošao je naizgled bezbolno po Viktora. Odmah su se oko svega dogovorili. Dok je trajao proces, Zoran je čak i dolazio u stan na Limanu. Uvek je bio savestan, trezan i pazio je kako se ponaša. U sudu su odmah on i Erika sve potpisali, tako da nije ni bilo potrebe da angažuju advokate. Nakon razvoda, čak su otišli u obližnju kafanu da popiju kafu. Kada su se razilazili, Zoran je poljubio Eriku u obraz kao drugaricu i otišao za Zrenjanin. Erika je prošetala do stana. Ovakav odnos je dugo bunio Viktora. Sve je okej, ali u stvari ništa nije okej. Dugo je negde u sebi gajio nadu da će mu se roditelji pomiriti. Mnogo bi mu lakše bilo da su se razveli u velikoj svađi, da je Zoran ispao skot, pa da je mogao da u potpunosti stane na maminu stranu i da ima zaštitnički stav. Ili obrnuto. Da se solidarisao sa ocem. Posledice razvoda je osetio tek kasnije.
Od prvog dana, kao muškarac u kući, morao je da preuzme neke obaveze za koje je Zoran bio zadužen pre razvoda. Bacanje đubreta, odlazak u radnju, tegljenje paprike i paradajza sa pijace. Kako je rastao, naučio je i da menja osigurače, mada ga petljanje sa strujom nikada nije naročito privlačilo. Sa druge strane, osećao je neku naklonost prema majci. Mogao je da oseti kad je blago depresivna i kad je hvata kriza. Tada su zajedno išli u duge šetnje na kej pored Dunava. U to vreme, nakon razvoda, Erika se još više zbližila sa Brankom, jer su obe imale dete koje su odgajale same, tako je Viktor, hteo ne hteo morao da se druži sa Mijom, koje je bila godinu dana mlađa i pomalo zaljubljena u njega. Morao je da je trpi, iako mu je bila jako dosadna. Nije joj dao da igra igrice na njegovom Amstardu CPC 464, da ne bi raznjakala džojstik i tastaturu, jer su njeni pokreti bili grubi i nespretni. Bila su mu mučna nedeljna popodneva kada Erika i Branka piju pivo na terasi kafane na Ribarskom ostrvu, gledaju preko u Sremsku Kamenicu i ogovaraju bivše muževe, dok se on i Mija smucaju po šumi i peščanoj plaži ne znajući šta će sa sobom.
Kako se Zoran odselio, život je nekako ušao u kolotečinu. Viktor je išao u školu, družio se na ulici sa ostalom decom igrajući fudbal, žmurke, vije, između dve vatre. Erika je počela više da čita, upisala se na hatha jogu, posvetila se sebi i poslu. I onda je jednog dana po ulici među decom počela da kola priča da su se Viktorovi roditelji razveli jer je Viktorov tata tukao Viktorovu mamu i Viktora i zaključavao ih u kupatilo. Kada je Viktor to čuo, brzo se plačući popeo u stan.
U četvrtom razredu, počeo je da uči strani jezik. Mlada tičerka Mira, koja je tek završila studije engleskog i zaposlila se u školi, jednom nedeljno je dolazila u učionicu i držala im časove. Iz slikovnice prilagođene uzrastu, deca su ovladavala osnovnim pojmovima: school, classroom, book, schoolyard, table.. Učenici u razredu, često su zapitkivali šta znače i kako se izgovaraju neke reči koje su čuli u filmovima, a koje nisu u školskom planu i programu. Viktor je uglavnom bio povučen i nikada se nije isticao. Ipak, posle jednog časa sačekao je da svi učenici izađu na odmor. Zastao je pored table dok je tičerka Mira pakovala svoje stvari u torbu. Stao je pred nju i postavio joj je pitanje:
– Nastavnice, možete li mi reći kako se na engleskom kaže razvod?
Mlada profesorica je u trenutku stala zbunjena. Do tada joj učenici nisu postavljali takva pitanja. Nekoliko trenutaka je ćutala, a zatim je izgovorila:
– Kako to misliš razvod?
– Pa lepo, kad mama i tata odluče da više ne žive zajedno, pa se na sudu razvedu – Viktor je pojasnio svoje pitanje.
Videlo se da joj nije bilo prijatno. Napravila je malu pauzu, a zatim izgovorila:
– Divorce.
*
Nakon razvoda, svaki drugi vikend, Viktor je provodio kod Zorana, u stanu njegovih roditelja u Maloj Americi u Zrenjaninu. Obično bi ga Erika petkom posle podne smeštala u autobus na stanici u Novom Sadu i obavezno bi pitala šofera da li staje kod Kapetanije, a zatim bi Viktor seo na sedište pored prozora. Pre nego što bi krenuo autobus, Erika bi zagrlila sina i uvek mu je govorila da pozdravi tatu, babu i dedu. Želela je da održava kakvu-takvu iluziju korektnih odnosa, iako je Viktor, kao i svako dete razvedenih roditelja veoma dobro razumeo da stvari nisu tako jednostavne.
Posle mosta, malo dalje, put bi se odvajao za Beograd, a oni bi nastavljali dalje prema Zrenjaninu. Viktor bi buljio u beskraj ravnice, posmatrao ovce u stadu, dalekovode i vagone cisterni koje idu prugom u daljini. U letnjim mesecima, na svakih dvesta metara stajali su seljaci koji prodaju lubenice u traktorskim prikolicama pored puta. Sa desne strane u daljini mogle su se videti dve žabaljske crkve. Od malena su mu objašnjavali da je to redak slučaj u vojvođanskim selima da se katolička i pravoslavna crkva nalaze jedna pored druge. Na žabaljskoj raskrsnici, mnogi su kobno završavali, jer je ta raskrsnica bila jedna od crnih tačaka putne mreže. Uvek kada bih tuda prolazio, setio bi se priče svojih roditelja kako je tu neki njihov prijatelj glumac, koji je glumio Hamleta, kolima sleteo sa puta i polomio kuk, dok je putovao iz Zrenjanina, pa je premijera u Novom Sadu bila otkazana. Kada bi prošao Žabalj i spomenik žrtvama fašištičkog terora, autobus bi prelazio preko mosta na Tisi i ulazio u Banat. Na desnoj strani, koja se mogla videti sa Tise, nalazilo se vikend naselje, gde je njegov stric Živa, Zoranov stariji brat od tetke imao vikendicu i gde je Viktor provodio nezaboravne vikende, praznike i letnje raspuste. Od Tise do Zrenjanina vožnja bi trajala laganih 15 minuta. Put je počinjao da krivuda, a u daljini bi se nazirale bagljaške novogradnje, tako da se mu se činilo da se zgrade nalaze čas sa leve, a čas sa desne strane puta u zavisnosti od toga u kakvoj se autobus krivini nalazi. Kada bi se vozio i ulazio u krivine, Viktor je zamišljao da se vozilo u kojem se nalazi pokreće uz pomoć džojstika, ili tipkanjem tastature kompjutera. Bojao se da se ne sudari, jer je znao da u realnosti nema tri života kao u video-igrici i da može biti jako opasno. Po ulasku u Zrenjanin autobus bi prelazio preko nadvožnjaka ispod koje je jedan momak izbo svoju devojku nožem. Kada bi prešli nadvožnjak, šofer bi stajao kod Kapetanije koja se nalazil pored benzijske pumpe i visećeg mosta preko raskopanog Begeja. Na tom bi mestu obično bi ga Zoran ili deda Stanko dočekivali.
Stan Zoranovih roditelja, nalazio se blizu teniskih terena, u novogradnjama izgrađenim krajem pedesetih godina u posleratnom periodu obnove i izgradnje. U Maloj Americi ima mnogo debelih stabala i hladovine, jer su na tom „ostrvu“, oko kojeg je Begej pravio meandar pre nego što su počeli da ga pregrađuju, nekada bili vinogradi i letnjikovci, pa je ostalo puno drveća. Između zgrade i teniskih terena nalazi se udruženje radio-amatera isped kojeg stoji velika antena. Lenka i Stanko su živeli na prvom spratu. Već kada bi ušao u ulaz, Viktor bi uočavao velike razlike u odnosu na zgradu na Limanu. Štekeri za paljene svetla na stepeništu su crni i okrugli, za razliku od onih na limanskih koji su bili beli i kockasti u zgradi koja je građena polovinom sedamdesetih godina. Podrum, koga su Lenka i Stanko zvali šupa nalazio se ispod zemlje i u njoj je stajao ugalj. Deda Stanko je, u zimskom periodu, svakog jutra navlačio žute rukavice, uzimao kantu koja se nalazila u kupatilu ispod lavaboa i odlazio u šupu. Vraćao se sa punom kantom crnog uglja, otvarao prvo manja vratašca na kaljavoj peći u velikoj sobi u kojoj je stajao televizor, dve fotelje, šifonjer i dva kauča gde su spavali on i Lenka. Pošto bi očistio pepeo, odškrinuo bi veća vrata koja su stajala iznad, gde se ložilo, da bi lopaticom iz kante dodao novu količinu za ceo dan. Kada je bio manji, za Viktora je bilo najveće uzbuđenje da stoji i kroz otvor gleda vatru koja gori u kaljavoj peći, dok deda dodaje ugalj i razbuktava vatru. Želeo je da bude vatra, deo te vatre. Da napusti ovaj svet, i da gori, a da ne sagori.
Stan je imao špajz, iz koga je baba Lenka iznosila doboš tortu i krempite. Zrenjaninska voda je bila drugačija od novosadske. Kada bi mu sipali vodu času, čekao bi da talog padne. To su Viktoru govorili – da se voda stiša. Najlepša je bila žuta supa od vode iz Begeja. Na terasi pored fotelje, stajao je stari šporet na drva, koji su zamenili kada su kupili električni. Jedno vreme, Viktor je mislio da se u njemu nalazi pištolj koji je deda dobio od države kada je posle rata postao čuvar u zgradi opštine Elemir.
Terasa je gledala na zgradu preko puta u kojoj su slabovide osobe dobijale stanove, pa su se često ispred nje mogli videti ljudi sa crnim naočarama, kako hodaju uz pomoć belih štapova. Nekoliko ulica dalje nalazila se velika zgrada okružnog suda, sagrađena u stilu secesije. Uvek kada bi pomislio na sud, javila bi mu se slika kako se Zoran i Erika razvode. Pored te zgrade bio je zatvor, koji je kod Viktora izazivao jezu, kada bi on i deda u šetnji prolazili pored. Znao je da to više nije igra sa plastičnim pištoljima Ruke u vis! Hapsim te! i da tamo borave ljudi koji su nešto zgrešili. Pomislio bi na ljude koji su tamo zatvoreni, osećajući nešto teško.
Pre spavanja, išao je sa baba Lenkom na tuširanje i pranje zuba. Kupatilo je bilo mnogo veće i hladnije od onog, u njihovom stanu na Limanu. U česmama nije uvek bilo tople vode. Iznad kade, nalazio se bojler, koji je zagrevao vodu. Ukućani su morali da čekaju da voda bude topla, da bi se kupali. Viktor je uvek kada dođe kod babe i dede na raspust ili na vikend spavao u Zoranovoj momačkoj sobi, na visokim krevetima, prekrivenim crvenim navlakama. U plakaru iza stakla, stojale su Zoranove fotografije iz mladosti. Kad je bio kao gimnazijalac na eskurziji na Plitvicama, na radnoj akciji u Demir Kapiji u toku studija, na odsluženju vojnog roka u Osijeku… U ormanu su stajale stare ploče džeza i roka. U sobi je bilo dva kreveta. U jednom uglu je bio Viktorov, u drugom Zoranov ležaj.
Uvek kad bi dolazio u Malu Ameriku, Viktor prvu noć ne bi mogao da zaspi. Da li od uzbuđenja zbog dolaska u Zrenjanin ili zbog promene kreveta, prevrtao bi se u posteljii, stavljao čas jastuk pod glavu, čas glavu ispod jastuka. Uzalud je pokušavao da žmuri i na silu da spava. Nije mu išlo. Što bi više odmicalo vreme, hvatala bi ga panika da neće spavati i da će celu noć ostati budan. Zoran je obično noću skitao, pa je Viktor bio sam u sobi. Vrata su bila od stakla, pa je dopirala svetlost iz velike sobe u kojoj su deda Stanko i baba Lenka gledali televizor. Kada bi i ta svetlost iščezla, hvatala bi ga još veća panika, jer je znao da je već kasno pošto su i baba i deda zaspali. Ležao bi uplašen uznemirujućom tišinom u sobi. Ostao je sam i jedini budan u stanu. Tada bi na sve načine pokušavao da zaspi. Na silu bi sklapao kapke i sa rukom na glavi držao oči zatvorene. Lagao je sebe. Terao se da veruje da sanja, iako nije spavao. Javljale su mu se slike koje je video i zamišljao toga dana. Autobus na putu, dalekovodi i cisterne u daljini, bager koji vadi mulj, raskopavajući Begej, nadvožnjak i ubistvo devojke o kome je slušao, ugalj i vatra kako gori u kaljavoj peći Ljudi u zatvoru, bojler, antena kod radio-amatera… Kako se vozi u vozilu koje pokreće džojstik i kako na kraju puta piše GAME OVER. Potom bi namerno otvarao kapke. Na silu držao otvorene oči. Zbacivao bi jorgan sa sebe, pa se ponovo pokrivao preko glave. Ustajao bi i na prstima odlazio do kupatila, da ne bi probudio babu i dedu. Hodao sam u mraku po sobi. Ustajao, legao, sedao… Ustajao, legao, sedao, ustajao, legao, sedao… A onda u jednom momentu, baš kada bi počinjao da ga hvata krhki san, čuo bi zvuke. Zoran otključava vrata, vraća se iz grada. Ulazi u sobu i pali lampu pored svog kreveta. Viktor otvara oči. Znajući da mu sin ima krh san, Zoran skida pantalone i trudi se da bude što tiši.. U jednom momentu Viktor pita tatu – Koliko je sati? Šapatom se čuje odgovor – Pola jedan, spavaj manijače!
(isečak iz neobjavljenog romana)
Siniša Tucić je rođen 22. februara 1978. godine u Novom Sadu. Masterirao je na odseku za srpsku kljiževnost i jezik Filozofskog fakulteta u Novom Sadu na temu „Slika sveta u delu Dositeja Obradovića”.
Objavio sledeće zbirke poezije „Betonska koma“ (1996), „Krvava sisa“ (2001), „Nove domovine“ (2007), „Metak“ (2012), „Pobacani pasvordi“ – izbor iz poezije sa prevodom na engleski (2012). Jedan je od priređivača zbornika nove novosadske poezije „Nešto je u igri“ (2008) Zastupljen je u sledećim antologijama i izborima iz poezije: „Iz muzeje šumova“ – antologija novije srpske poezije 1988-2008, priredio Nenad Milošević, Zagreb (2009), Ulaznica – eintrittskarte, Panorama srpskog pesništva 21. veka, Panorama der serbischen Lyrik im 21. Jahrhundert, u saradnji sa časpisom Ulaznica iz Zrenjanina, priredio Dragoslav Dedović, Drava, Austrija (2011), „Prostori i figure“ – izbor iz nove srpske poezije, priredio Vladimir Stojnić, Beograd (2012), „Van, tu: Free“ – izbor iz nove srpske poezije, priredili Vladimir Đurišić i Vladimir Stojnić, Cetinje (2012) i i „Restart“ Panorama nove poezije u Srbiji „Restart“, Beograd (2014).
Urednik je edicije kratke proze „Iza barikade“ koju izdaje Asocijacija „Kulturanova“. Aktivista je Novog kulturnog Naselja.
Ovaj članak je objavljen u septembru 2019, u okviru temata Libertas Libartes.
Pročitajte sve članke objavljene u rubrici Proza.