Image default
Proza

Slavko Mali, Tako je umro Baboš

TAKO JE UMRO BABOŠ

– Veronka, spremi fruštuk – reče Baboš ispod šešira, dok je prezao “Curu”. Zabaci kajase sigurnim pokretom, nakrivi malo šešir i zapali krdžu.

Prvi dim oduze mu komad daha. Mirisalo je na svežu balegu, pačji izmet i plač jutra. U daljini se kroz višnju u bašči nazirala madžarska crkva. Veliki beli toranj belasao se na suncu. Činilo se da na njemu stoji čovek u belom i držeći se za krst, maše.

– Neću neveru u kuću – prošapta Baboš i otpljunu gorku duvansku pljuvačku. “Cura” zanjišta kao da razume i udari kopitom o skorelu zemlju banatske muke. Kajsija se nasmeja. Žutokljuno vrapče udavi se u bunaru.

– Oooojssss…Cuuura – idemote polagački!

Kobila poslušno pođe ka užarenom suncu, tapkajući prašnjavim šorom. Vrapci su dživdžanili na ringlovu. Golubovi dremali na krovu. Krčkao se paprikaš … Stigavši na salaš Baboš ispregnu “Curu” založi malo slanine i luka. Vode nije pio. Pred njim je bio dan znojenja.

Kad je naveče stigao do kapije, guske se već behu vratile sa kopova. Gakale su u glas, čekajući da neko otvori kapiju. Bio je sumrak i od nekud dopre miris dudinki.

– Ta, mani me se Sotono – procedi Baboš, i baci pogled u daljinu. Čovek u belom stajao je na zvoniku crkve. Začu se muzika, zasja ringišpil i započe svoju trku sa samim sobom. Baboš u ustima oseti ukus kretoša.

– To me mati zove – pomisli s detinjom tugom, dok je isprezao “Curu”.

– Da postavim večeru Kaso ? – upita Veronka, držeći ubrus i bokal vode.

– Nem’ kade – prozbori jedva čujno Baboš.

Zazuja muva uhvaćena na otrovnom kartonu u tacni. Odjednom se upali radio i odsvira ćutnju. Na stolu se pušio golubiji paprikaš.

Zajtra smo vadeći vodu iz bunara da umijemo plačnu dušu, izvadili veliku lubenicu salašarku. Nismo je hteli seći.

To je umeo samo Baboš…


Slavko Mali (1957): Ilustrator je i član redakcije GOLD DUST magazina iz Londona, gde objavljuje i kratke priče.

Ilustrovao je i njihove antologije poezije i kratkih priča u koje su uvršteni i njegovi literarni radovi.

Glavni je urednik ilustracije, analitičar i jedan od dvoje osnivača izdavačke kuće BTS iz Šefilda, čiji je magazin – godišnjak predstavio njega i njegov rad na najvećem broju strana, sa intervjuom, velikim brojem ilustracija, fotografija, pričom i pesmom.

Objavljuje ilustracije, stripove, priče i pesme u domaćim i stranim elektronskim i štampanim izdanjima.

Više puta nagrađivan i predstavljan kao crtač i pisac u oblasti, karikatura, strip, plakat, kratka priča, poezija…

Radovi su mu uvršteni u desetak antologija iz različitih vrsta umetnosti, kao i u mnogim konkursnim zbirkama poezije i kratke priče.

Dobitnik prve nagrade za poeziju na međunarodnom konkursu časopisa “Ulaznica”, Zrenjanin, Srbija.

Trentno se bavi novinarstvom, piše kratke priče i pesme. Objavio zbirku kratkih priča “Niječovjek” u izdanju AUC “Zeleni konj” iz Beograda.

U premijernom izdanju “Personal Best Journal” iz Londona, od prijavljenih 800 autora, njegova priča se nalazi u 31 odabranih. Takođe je i autor ilustracije na koricama knjige.


Ovaj tekst je objavljen u decembru 2020. godine, u okviru temata Melanholija.


Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza.

Povezani članci

Zlatko Stevanović, Beli šum

Boris Mišić – Igra krvi i prašine

Ana Arp, Konj

Ostavite komentar