Image default
Proza

Slavko Mali, proza

Ćebe

Imao sam jedno ćebe koje je znalo da govori. Tada nisam ni morao da pričam. Pokrijem se njime i spavam. A ono priča.
I kad noć dođe na prozor da me plaši, čuje glas ćebeta i ode.
Onda svane i ja odem na posao.
Kad se uveče vratim pokrijem se njime i ono ponovo priča.
I uvek drugu priču.
Zato i nije dosadno da spavaš svaku noć. Ti zapravo i ne spavaš, zato što noć i ne dolazi, jer se plaši ćebeta.
A znalo je tako lepo da priča. Samo, što ga nisam razumeo. Pa, ko uopšte razume govor ćebeta?!
Jednom je tako lepo pričalo, da sam se upišao u krevet. Ćebe se uvredilo i prestalo je da priča.
Onda se vratila noć i više nikad nije otišla.
Odtad ne idem na posao, jer nikad ne svanjava.

Po celu noć sedim na krevetu, i pričam ćebetu …

 

Crveni autobus

Taj crveni cirkuski autobus mi se beše strašno dopao. Stalno sam šetao krivudavom uličicom sa malim žuto-braon kućicama, samo da bih ga video.
Bio je parkiran ispod stare čvornovate dunje deformisanih grana, sa po nekim sasušenim zgužvanim listom.
Imao je ćuteća vrata iznad par drvenih stepenika, zavese na prozorima i čunak koji je virio napolje iz objekta, u samom uglu zadnjeg prozora.
Oduvek me je interesovalo ko živi iza tih čudnih šarenih zavesa. Zamišljao sam patuljke-klovnove crvenih okruglih noseva u šarenim pantalonama na tregere i šeširićima sa velikim plastičnim cvetom, iz kojeg štrca voda, uz njihov jeziv smeh.
Ne znam zašto me je privlačio taj bizarni svet kojem nisam pripadao, kad sam uvek osećao neku vrstu mučnine pri pomisli na njega.
Više puta sam, prolazeći kraj te male čudnovate kućice na točkovima, poželeo da zakucam na njena vrata, ali uvek me je nešto odbijalo.
Bez obzira na to što sam stalno imao utisak da unutra neko živi, nikad nisam video nikog ko ulazi ili izlazi iz te misteriozne crvene kutije.
Jednog dana me, ipak, zateče sreća, sa kojom nisam znao šta ću: Na prozoru malog cirkuskog autobusa osvanu natpis: PRODAJE(M) SE.
To ( M) kao da neko beše dopisao, valjda smatrajući da je tako pravilno, ili pak, marketinški ubedljivije.
Dugo sam razmišljao hodajući nervozno s kraja na krajulice, noseći veliku zelenu limenu kantu u rukama, sve dok me nije zabolela ruka.
Onda pokucah.
Niko ne odgovori.
Pritisnuh kvaku i uđoh.
Na plišanoj žutoj fotelji, potpuno naga, sedela je proseda žena duge brade koja progovori : PRODAJEM SE.
Sa druge strane u kožnoj fotelji, sa kožnim čizmama i korbačem sedeo je zalizani zloliki patuljak, koji reče : PRODAJE SE.
Izađoh napolje, napisah crnim markerom na staklu crvenog autobusa : PRODAJE SE AUTOBUS !
Stavih zelenu kantu na stepenik ispred vrata, okrenuh se i pođoh.
Veštim potezom varijete mađioničara bacih zapaljenu šibicu preko svog levog ramena.
Nebo se zacrvene …

 

Dobročinstvo

Ernest je voleo da ide u crkvu. Činio je to kad god je mogao, a to je bilo isključivo nedeljom.
Tada bi se svečano obukao i stavio na glavu crni šešir sa okruglim obodom.
Putem je pozdravljao ljude, a oni njega nisu.
U crkvu je ulazio na zadnji ulaz, a izlazio na prednji.
To je činio neprekidno, sve dok je trajala služba.
Svi su poznavali Ernesta. Ali su se pretvarali da ga ne poznaju.
Na kraju službe velečasni mu je dao jedan dolar. On bi u znak zahvalnosti skinuo šešir i povio se malo unapred. Samo toliko.
Onda bi odlazio.
Na kraju godine došao bi u crkvu, dao svešteniku 48 dolara koliko je sakupio tokom godine, i tražio oproštaj greha.
Kad bi ga velečasni više formalno upitao šta je zgrešio, odgovarao bi „ Podmićujem sveštenika!’’
Ovaj se ritual ponavljao iz godine u godinu, i to je bilo tako normalno.
Onda bi se Ernest oslobođen greha vraćao u duševnu bolnicu u krugu crkvenog poseda.
Paroh bi novac stavljao u posebnu kasu, namenjenu za lečenje duševnih bolesnika iz crkvene bolnice koji su redovno nedeljom dolazili u crkvu.

A to je bio jedino Ernest.

 

Otac

Jednom, kad je majka htela da opere veš u limenom koritu, zateče u njemu mrtvu kokoš.
Okačila ju je na žicu za veš u dvorištu iako nije bila dobro oprana.
Radovala se tome što je dan bio sunčan i povoljan za sušenje.
Jer, da je padala kiša, morala bi da je okači u sobi i otac bi opet završio u ludnici.
On je jednom kao dete otkinuo glavu glisti, i od tad ne podnosi ništa bez glave.
Kad god zaglavi u ludnici doktori ga pitaju: Pa, kako si znao gde joj je glava?
A on uvek odgovori: Pa, kontra od dupeta.
To ih uvek iznervira i onda sami sebi daju neke injekcije, a njega umire bejzbol palicom i puste kući.
Samo zbog toga on ne voli kad majka po sobi kači zaklane kokoši.

 

Oto nece doci

Sneg je vejao i vejao. I šta tu ima neobično? Pogotovu ako je januar.
Ali, ja sam bio zavejan u kabini žute ulične telefonske govornice.
Kad sam jutros izlazio iz kuće supruga mi reče : Ne zaboravi da se javiš!
Eto, konačno, prilike. Podigoh slušalicu i posle duže tišine začuh glas: – Vi ste zavejani u telefonskoj govornici „1957„. Molim vas nemojte pričati ništa, inače Oto neće doći!
– Koji Oto? – zavapih.
– – Oto Vajnsbender!
– A šta će mi on?
– Da vam sredi mozak.
– A šta je s mojim mozgom?
– Pa zavejan je!

Zamislih se nad ovom činjenicom. Žica je zujala u prazno, dok sam zamišljeno zurio kroz staklo govornice u sneg koji je uporno i sve gušće vejao.
– Alo, promrmljah odsutno u slušalicu.
– Izvolite, začu se uslužni glas sa druge strane.
– Kad će doći Oto?
– NIKAD – odgovori odlučno glas.
– Ali zašto, pa ja sam ovde zavejan, znam da sigurno ima mnogo posla, i druge govornice su verovatno zavejane, evo vidim i jednu ovde, i tamo neki čovek uporno drži slušalicu u ruci, evo, mahnuću mu, odmahuje mi, znači nisam sam… A recite mi molim vas kad će doći Oto, sneg sve više pada, polako zatrpava govornicu, a i obećao sam ženi, ovaj telefon nema brojčanik, ima samo jednu liniju… molim vas… Oto mi je jedina nada … ko je zapravo Oto?

– Ja sam Oto – začuh ravnodušan glas s druge strane.

Trgnuvši se iz paničnih misli, kroz gusti lepršajući sneg, na deliću stakla koji još ne beše zavejan, ugledah malu žutu govornicu u daljini.
Čovek u njoj mi nehajno odmahnu rukom i opušteno spusti slušalicu.

Sneg je vejao i vajao…

Ništa neobično za januar.

Osim ako ti nije zavejan mozak.

Onda pričaš i kad ne bi smeo…


Pročitajte ostale tekstove ovog autora:
 Slavko Mali – Nona (Smešni Libartes, oktobar 2014)

Naslovna fotografija: Mateusz Delegacz

Ovaj članak je objavljen u avgustu 2012, u okviru temata Igraj, igraj, igraj.

Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza.

Možda će vas interesovati i:

 Txori Zuriak – Krug

Povezani članci

Andrej Sen-Senjkov, Čika Maljevič

 Slavko Mali – Nona

Emina Japalak – Neuhvatljivi krik

Ostavite komentar