Image default
Mesta i ljudi

Vesna Smiljanić Rangelov: Pa(m)tim (o)dakle postojim

PA(M)TIM (O)DAKLE POSTOJIM

Putovanje nad putovanjima po Kosovu i Metohiji

piše: Vesna Smiljanić Rangelov

Ali ja se nadam da u mojim
nedoteranim rečenicama
ima nečeg vrednog ove situacije
u kojoj se danas nalazimo.
Tesla

Pregolem zadatak sebi sam dala. Da zabeležim i prenesem iskustvo putovanja po Kosovu i Metohiji oktobra 2018, među pedesetak studenata Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Sa troje profesora (Nikolić, Šuletić, Ković). I jednim Kumom, „našim Amerikancem“, koji će nas, kako će se ispostaviti, više puta izvoditi na pravi put jer njegova američka navigacija odlično poznaje lokalni teren. Gotovo jednako dobro kao što je pre bezmalo dva veka ruski konzul Jastrebov zabeležio svako selo i mahalu, vrh, potok, bogomolju na prostoru Stare Srbije i Albanije, kako nosi naslov knjiga koju sam neuka prevela, a što je i bila preporuka da me ovo vrlo društvo primi u avanturu. Tu je i moja kuma, koja kud god u svet da krene nosi po naramak knjiga, jer „patriotizam je kada svetske biblioteke obogaćuješ najboljim delima nacionalne kulture i nauke“.

Izuzev profesora, većina nikad ranije nije boravila na Kosovu i Metohiji. Da sam nespremna za putovanje shvatam dok čekamo ukrcavanje. Uvaženi profesor je poneo Danila Trećeg za Gazimestan, Rakića i Desanku znamo, ali nisam naučila Mileninu Banjsku. Skrinšotovaću pošto tamo nema mreže. Kako ćemo se uopšte javiti ako nešto zapne? Valjda nećemo izići u vestima. Niko ne govori o strahu ali je sve prilično mirno. Možda i zato što je ponoć.

„Ljubinka sine, ide tata u rat“ – pozdravljam se s mužem. Majci sam rekla idemo samo do Dečana, njih čuvaju Italijani, nemaj brige. Dozvolila mi je da je zbunim. Nekoliko prijatelja je zbog moje maršrute prvi put guglalo mapu Kosova i Metohije. I to je nešto.

Dosadna Ibarska magistrala odmiče, tihi razgovori jenjavaju, dremka izdominirala. Negde posle Raške pripremamo lične karte i još jednom prebrajamo ko ima koliko knjiga, zaverenički ih preraspoređujemo, pričali nam da knjige umeju da budu problem.

Administrativna linija u ranu zoru. Ima čak i ona kućica. Sad će nama biti: Jeste vi muzičari? Mmm-nii-jesmo… Ušao neki frajer, on nama šacnuo lične karte, mi njemu uniformu, torbe ostale netaknute. Vozi, Miško. Sad je stvarno počelo. Ne znamo šta, ali počelo jeste. Zato gvirimo kroz prozor, tražeći odgovore čemu težimo i kuda srljamo. Za mene koja poznajem odlično provinciju, nema razlike osim jedne: promiču zastave koje nam jamče da je sve ok. „Meni to ne znači zastava je zastava“, preslišavam se jer sve smo bliže tom znaku za Banjsku sa desne strane, kad se utom negde s prednje i leve i desne strane prolomi Sa Kosova zora sviće. Otpevala omladina deo kosovskog ciklusa, pa je neumorni i šaljivi Sremac za kraj i profesore turio u stihove sklepane na licu mesta. I nadalje, celim putem oni će pokazivati svoj duh i pamet, britkost uma i širinu duha, potirući ono što često slušamo kako nam je omladina ovakva i onakva.

Priština

Po izlasku iz autobusa na prekretnici iz zore u jutro, putem ka manastiru Banjska sa početka 14. veka, prvi prizori su pramenovi dima kako se izvijaju i upinju da nadvise vrhove na horizontu, pudlica dževgara ispred bivše radnje „Kralj Milutin“, kapija okićena u znak da je onomad onde bila svadba. Monah govori o istoriji manastira, o danima slave i godinama zapustelosti, razaranju, paljenju knjiga, pretvaranju u vojna utvrđenja, džamijanju, vraćanju na staro, nedovršenoj obnovi. Na pitanje koliko ih ima, ne odgovara jasno. Potom nam služe kafu i rakiju, upoznajemo se i zborimo o prilikama i neprilikama. Voleli bi da nas, i neke druge nas, češće viđaju, da im dolazimo i nema mnogo razloga da ne bude tako. Evo, nama je lepo.

Na putu za Gazimestan, na kružnom toku policajac zaustavlja autobus. Naravno, kad nismo beogradske tablice promenili u KS1389, ispaljuje neko. Posle kratkog razgovora sa vozačem i vođom puta, nastavljamo. Ne zadugo, pošto se u Prištini baš negde preko puta zgrade na koju je kvočkasto nasađen „Kip slobode“, zagubismo u uličici koja vodi do automehaničarske radnje i dalje nema. Beograđani gde god odu budu primećeni, a gde ćeš veću pažnju izazvati nego kad se autobus okreće u slepoj uskoj ulici. Na sve strane se gradi i zida, pa slučajni prolaznik sa ciglom u ruci izaziva još šale na naš račun.

Na Gazimestanu je mirno. Dva uniformisana lica i dva psa. Ako smo se u autobusu šalili kako će nam posle noćne vožnje i slabog sna, dobro doći da se „rasprostremo po Gazimestanu“, na licu mesta prevladava posve drugačije raspoloženje. Lično znam da sam prošla kroz portal. Tu me je stigla i Milenina baba, i moja davna pretkinja Smiljana, i sve majke i sestre. Na platformi spomenika najpre student, zatim profesor pa profesorka govore o istorijskim izvorima, dan-danas nerazjašnjenim nedoumicama i verzijama boja. Čita se pisanije Danila Trećeg. Lazareve reči koje on navodi „bolje nam je smrt u podvigu negoli život sa stidom“, zapisao je koju godinu posle Kosovske bitke. Nemoguće je ne povući paralelu sa „bolje grob nego rob“ – rečima koje je, saznajemo na tom mestu, 27. marta prvi uzviknuo patrijah sa zgrade Patrijaršije u Beogradu. Na kraju neko od studenata recituje Rakića.

Pozdravljamo se sa stražarima, milujemo pse. Odlazimo za Gračanicu. Kako mi je i najavila prijateljica slikarka: „Gračanica ko čokoladica“. To što je nešto manja nego što sam zamišljala ne oduzima joj od monumentalnosti. Unutra je restauracija u toku, ali Simonidine oči, kaže vodič, neće „popunjavati“. Bilo bi to prikrivanje zločina, a delom i zbog Rakićevih stihova „Iskopaše ti oči, lepa sliko“. Uostalom, ko ih je kopao nije dobro video. Kada se bolje pogleda, lepo se vide dva plava oka nešto ispod one dve rupe.

Simonida

Simonida, njena sudba i lepota na stranu, otkad je vladika Teodosije u svom dvoru ugostio profesore i međ njima mene, s pameti mi ne silazi Božana. U zabeleškama pomenutog Jastrebova, ima jedan pasus o Božani (Mariji) – poslednjoj hrišćanki u gorskom selu Brod. Umrla je 1855, a poslednjih trideset godina života bila je jedina hrišćanka. Muž Anastas postao je Jakub, troje dece dobilo je nova imena (Slavko–Selim, Gavrilo–Halilej, Katarina–Kadima), a poslednja kći odmah na rođenju. Šta je Božana preturila i propatila, čemu je sve odolela i pred čime nije pokleknula u tom izolovanom seocetu pre vek i po – iz 21. veka možemo samo nagađati. A šta god da zamislim, završava se pitanjem – kako to da ona danas nije Sveta Božana? Vladika zna o tome, zna se i gde joj je grob, i zna se da ga poštuju i Srbi, i Goranci, i Arbanasi ili kako god da se nazivaju oni koji sebe nazivaju Šiptarima, ali ne vole da ih tako nazivaju drugi. Poštuju i mole se na tom i za njih svetom mestu, no ako bi se pojavilo lice iz crkve, za njih bi to bio problem.

Na putu ka Novom brdu, Orahovcu, Velikoj Hoči i kroz celu Metohiju, stalno sam gledala sinove sinova sinovljevih sinova Jakubovih, kako nas gledaju s grimasom ili bez nje, pogledom živim ili pak sa krajputaša, predimenzioniranih orlova od crnog mermera, obeležja palim UČK-ovcima, preteće i prkosno.

Poseta gračaničkom Domu kulture i susret sa Živojinom Rakočevićem, čije tekstove i inače rado čitamo, ostavili su dubok utisak na studente, koji su, sa svoje strane, ostavili utisak poznavanjem i razumevanjem okolnosti u kojima opstaje srpski narod.

Novo brdo

O Novom Brdu, značaju ovog grada „srebrnog i uistinu zlatnog“, koji je u srednjem veku bio najveći grad u jugoistočnoj Evropi, sa crkvama različite veroispovesti, bolnicom i čak tri glumca –ima sve na internetu. Naravno, nesravnjiv je doživljaj kad o svemu tome slušaš na licu mesta, na večernjoj svetlosti koja tako pada na brda i obronke, krošnje do raspamećenosti raznobojne te ne znaš gde prvo da gledaš, a gde god da usmeriš pogled ostaje prikovan, duša preplavljena. S poslednjim zrakom spuštamo se sa sveštenikom, koji govori ijekavicu i koji se svojski trudi da podrži naučna istraživanja na ovom lokalitetu. Vreme nam curi i planom nije predviđeno, ali naravno da ćemo svratiti da pogledamo kako se pri njegovoj crkvi prave prostorije za smeštaj stručnjaka čiji će rad, nadajmo se, sprečiti svojatanje Novog Brda.

U manastir Draganac prispevamo po mraku. Bratija nas očekuje na konak i večeru. Vredni su omladinci i odmah su se prihvatili posla. Prali, ljuštili, seckali, servirali, postavljali, pribirali, pa opet prali i briskali – sve u atmosferi najboljeg mogućeg druženja. Kad sam se najzad i sama izborila za krpu, pristigli su profesor i iguman Ilarion s predavanja, pa smo mi veterani ražalovani iz kujne na po čašu manastirskog vina i nenametljivog razgovora iz koga se naslućuje koliko jedni drugima imamo da kažemo, da jedni od drugih naučimo, da se upitamo.

Zočište

U rano jutro malo pešačenja niz maglu gustu što padnala, okrepljuje. U Zočištu je dosta sveta. U manastir Sv. Kozme i Damjana, za koji ima naznaka da je stariji od Dečana, ali je zato ’99 dignut u vazduh da bi 2004. bio obnovljen – dolaze da traže leka i Albanci. Monasi imaju posebnu prostirku za njih. Služe nas kafom i odatle s nama polazi Jovana Baljošević. Ona će nam danas biti vodič. Na ulasku u Veliku Hoču vidimo punkt za prodaju voća i povrća, što naizgled deluje kao dokaz da se život odvija normalno, a zapravo je kontrolni punkt – ko je, kad i na koju stranu prošao. Pod budnim smo okom, mi danas, oni stalno. Velika Hoča sa svojih 13 srednjovekovnih crkava, jedno je od prvih srpskih naselja iz nemanjićkog doba. Danas, mereno brojem srpskih duša, nije tako velika, ali kulturnim nasleđem jeste. Polovinom ulice koja između kuća vijuga ka crkvi iz 13. veka, ostao kao krv crven trag. Vino se ovde pravi od Dušanova doba. Može se probati u Dečanskoj vinici pa i na ulici i bila bi greota ne probati ga. Još veća da se ne pravi, da se vinogradi zaparlože. Ili nezakonito zaposednu, što se dešava.

Obilazeći srednjovekovne crkve i groblja, slušamo predanja, legende, činjenice, možemo se u znanju odmeravati il nadopunjavati, ali, kada se u povratku iz obilaska, svako „dobar dan, kako ste“ pretvori u najsrdačniji susret, stisak ruke, iskrenu radost domaćina i otvoreno kazivanje o težini opstanka, o osećanju ostavljenosti i uprkos tome nepokolebljivom duhu, o zahvalnosti što je neko, eto, ipak došao, o tome koliko to, samo to koliko znači – početno snebivanje gosta prelazi u posramljenost u ime onih čija podrška izostaje. Duboko smo dirnuti, užasno je teško opstati u tim uslovima. I sve nam je čudno – kao da straha nemaju. Pretresamo šta li je to da se tako normalno govori o tako teškim temama, sa svih strana ugroženi a ne plaše se. Shvatamo da straha i nemaju – on je neodvojivi deo života, ne postoji za sebe, on je prihvaćen, usvojen, apsorbovan – preobražen u način postojanja – postojanja!! A mi smo razmaženi i uvereni da to zaslužujemo (o ovome je, u najmanju ruku nepristojno, donositi zaključke u stanju bezbrižnog baškarenja u svoja četiri zida).

Uvek pomalo kasnimo, ali svaki je razlog za to čist ko suza detinja. Na Spomeniku poginulim i kidnapovanim Srbima 1998–2000. izbrojala sam jedanaest Kostića – nije moglo lepo da se vidi jer smo se natiskali oko nastavnice srpskog, Olivere Radić da čujemo ono što se nema gde pročitati.

Orahovac

Kad bi kome uhvatio uzdah, profesor je umeo da uteši: „Sačekajte Orahovac.“ I zaista. Orahovac nudi nezapamćeno iskustvo. Na polovini strme jedne jedine ulice u kojoj žive Srbi – traktor pun bundeva – oko njega pet-šest muškaraca – sad već i mi znamo da je to nadzorni organ. A život se odvija. Preko puta, u dvorištu igraju se deca. Sagrađeno im je prema nekom programu i igralište – ali tamo ne odlaze, uvek je zauzeto. Orahovac ima vrtić, čije su opremanje pomogli vaspitači beogradskih vrtića. Dok nam iz crkvene porte pokazuju do koje linije se njihova deca igraju a odakle ona sama znaju da dalje ne treba ni po danu ići, iz crkve dopire pesma – himna Orahovcu, o najslađem grožđu, srećnim ljudima i beskrajnoj ljubavi. Skvrčen je život u jednoj ulici, zašto ne prodate i ne preselite se negde gde Srba ima više, pita neko. „Kada bih izašla iz svoje kuće, otišla bih jedino na kraj sveta“ – odgovara. Rastajemo se uz lepe želje i obećanja budućih susreta. Poslednji pogled na decu i onaj traktor kvasi trepavice. Sa fasade nas pozdravlja Fuck Srbija. Sa druge strane, jeste da sam mu prva mahnula i to kad sam bila „na sigurnom“ – u autobusu, ali mahao je i on, prvo bojažljivo, a onda široko i svima – dečačić za koga će ostati nejasno da li je to činio tajno, dedi iza leđa, ili se samo radovao što odlazimo.

Otišli jesmo – ali u Prizren. Bila je subota, a to je dan za korzo, pokazivanje lepih žena i frajerisanje, tako da sve vrvi. Prizren je grad koji mami da svaki čas zastaneš, podigneš pogled, umešaš se u gužvu, oslušneš, zađeš u tesne ulice – no mi se krećemo u grupi. Najpre, razume se, u Bogosloviju. Ispred nje je uniformisano lice, a iza kapije prilično sveta i priličan mir. Slušali, gledali, slušali, govorili, ćutali. Odatle u divot-crkvu Bogorodicu Ljevišku. Tačnije ispred nje. Zabravljena je, glavni ulaz „obezbeđen“ je debelom mrežom od armature, ograda „ojačana“ bodljikavom žicom, a sa severne strane, pored fasade tabla o „zajedničkom evropskom nasleđu“. Ključ smo čekali dovoljno dugo da je kroz tu tesnu ulicu prošao veliki broj automobila, neki i po dva i tri puta. Bili smo interesantan prizor i za tinejdžerku koja svih tih pedesetak minuta nije micala sa terase kuće preko puta. Ipak, od jednog časa bilo joj je dosadno. Ali na samom početku njenog smaranja, došao je neki muškarac da joj nešto ša’ne. Pa je ipak ostala do kraja. A na kraju se odnekud pojavio i policajac. Uskoro i mladi bogoslov s ključem. Već je pao mrak a svetla nema, pa su sem mobilnih telefona prizore rasvetljavala i objašnjenja studentkinja istorije umetnosti. Biti na tom mestu pod tim uslovima nesvakidašnje je i nezaboravno iskustvo.

Nakon obilaska crkve Svetog Đorđa, kratka vožnja do manastira Svetih Arhangela. To je onaj manastir što, kada je zapusteo u 17. veku, njegov kamen Sinan-paša iskoristi za izgradnju Sinan-pašine džamije. Danas su i jedno i drugo spomenici kulture od izuzetnog značaja pod zaštitom Srbije. U konaku nas dočekuje poslužena bogata večera. Bratija je dobro organizovana, nema ni pranja sudova (all inclusive). Obilazimo zidine i temelje, u kapeli slušamo o novomučeniku Haritonu – to je, setite se, sveštenik koji je ’99 naočigled „mirovnjaka“ otet, potom sečen, mučen, proburažen, rasporen, klan da bi mu godinu kasnije telo bilo ekshumirano bez glave, koja dan-danas nije nađena. U duhovnim i svetovnim razgovorima, o (ne)shvatanju rodoljublja, empatiji, uz zdravice i pojanje, ostali bismo do zore. Međutim, pošto zoru treba prevariti, povlačimo se u gornje odaje.

Zoru smo prevarili. Zarudela je nešto pre Đakovice i opet nam pokazala metohijske pezjaže u punoj lepoti, počesto narušenoj a ponekad dopunjenoj sređenim dvorištima i fensi gastarbajterskim kućama, sa svim spuštenim roletnama. Danas nas vozi neko ko odlično poznaje put. Kako bismo inače, kad putokaza nijednog ni u samom mestu Dečani nema, a Kum kuburi s baterijom, stigli do kapije svetog mesta?

Pred kapijom je tenk, i to je jedini put kad smo ga videli. Visoki su Dečani, mnogo viši od table na kojoj piše KFOR. Italijani nas pozdravljaju na srpskom. Široko se osmehuju i rado bi se slikali, ali komandir ne dozvoljava. Na, koliko razumem, kforovskoj kapiji, ostavljamo lične karte. Malo potom, i baš dobro što je tako, i foto-aparate na manastirskoj. Jer to je to. Prođeš li kapiju, video si sve. Kročiš li preko praga dok je nedeljna liturgija u toku, shvatiš da još ništa doživeo nisi. To što te tu potrefi traje zauvek. Ruke se sklope, telo ne miče, oko se umiri, dah umukne, a lice se umiva sve dok se suze neosetne i niz grlo ne počnu slivati. Kako ti ljudi poju, da li je do rezonance ili nadahnuća – tajna je i neka i ostane. O ostalome ima zapisano, od knjiga starostavnih do internet prezentacija. O ovome nikad nećeš znati ako ne prisustvuješ. I šta god da o tome pomisliš – ne boj se, to je samo zato što ne znaš.

U manastirskoj trpezi doručak, gibanica i kiselo mleko. U čelu stola je iguman, otac Sava Janjić (možda ga znate sa fejsa i tvitera, on stalno objavljuje dvojezične postove kojima strancima skreće pažnju na stanje ljudskih prava na KiM). Posle doručka, studenti su opet u razgledanju, a mi stariji sa Savom u besedi. Svako je slovce čast što mu prisustvuješ. Duhovnost i duhovitost zaista potiču sa istog izvorišta i zaista su nerazdvojni. U manastirskoj biblioteci (ah, kakva je!) Kuma predaje ocu Savi i Petru najveći deo ponetih knjiga. Na posebno mesto slažu se dela njihovog prijatelja i savremenog srpskog prosvetitelja, Dušana T. Batakovića. I ja ću najzad predati jedini primerak Jastrebova. Sava nam poklanja monografije o Dečanima. Kaže, moramo se slikati! Na rastanku smo radosni. Ne zato što odlazimo nego zato što smo bili. I što ćemo biti!

Na putu ka Peći, konačno okom aparata hvatam bilbord za pećko pivo. Rečeno mi da, u spomen na studentske dane, to donesem. Auto-put je odličan. Nedostatak je što su na znacima često nazivi na srpskom (latinični) ižvrljani crnom bojom tako da se i ne vide. Zar se i tako može u Evropu? Do Peći je kiša prestala, ali su kroz Peć sevale munje ljutitih pogleda zatečenih prolaznika. No mi smo se hrabro još jednom zagubili, u ulici NATO-a. Ipak daleko veći utisak bilo nam je to što prisustvujemo času kada prvi put, nakon što je odande spašen ispod krila „Milosrdnog anđela“, jedan mladić ulazi u rodnu Peć. S njim smo se svi pomalo vraćali. O svom preživljaju toga, kako je prepoznao zgradu u kojoj su živeli i dvorište svojih prvih koraka, govorio je u miru Pećke patrijaršije. U porti je bilo dosta sveta, i malo-pomalo svi su postali pažljivi slušaoci naših profesora koji su govorili tako iscrpno i nadahnuto da ovi nisu hteli da idu.

Odavde krećemo za Kosovsku Mitrovicu. Ponovo se smenjuju fensi kuće i zapuštena domaćinstva, zaravni i brežuljci, oskrnavljena pravoslavna groblja i mermerni orlovi, negde je promakla i „Bela kuća“. Žuta se ne vidi. Prokletije su daleko iza nas. U Mitrovicu uđosmo s južne strane. Nema se mnogo vremena, gladni smo. Plavooka devojčica učtivo mi se izvinila što mi ne daje dozvolu da je slikam, pa ni da se slikamo zajedno za uspomenu, nakon što smo divno razgovarale uz najlepše ćevape za istim stolom. A sad, trk do Mosta na Ibru. Veliki spomenik Knezu Lazaru okrenut je na tu stranu, pokraj njega je spomenik Ščerbini (ubijen 1906). Oba gledaju u spomenik svoje vrste, grafit: JER ODAVDE NEMA NAZAD.

Na mostu se odigrao i dijalog:
– Where are you from?
– We’re from Belgrade. And you?
– Oh, Belgrade is nice…
– Yes, like Kosovska Mitrovica! Like all Serbia also.
– You mean Kosovo.
– Of course, Kosovo, Metohija – I mean our beautiful country – razjašnjava kuma, koja me već nekoliko puta požuruje jer smo ionako trknule i svi nas sigurno čekaju.
– Where are you from, you didn’t answer?? – hoću da znam.
– Germany. Do you speak Deutsch?
– No, but I speak Russian.
– Great. I too.
– Molodec! Davaйte togda pogovorim po-russki.

Ali ništa od toga. Sad su i njega njegovi pratioci istim rečima (na srpskom dakle) poterali i kumi učinili uslugu. A meni ga što me slag’o žao beše…

Eto nas gde jezdimo nazad. Nešto pre administrativnog prelaza, stigla je vest da je jedan autobus kamenovan. Preslišali smo se, šta kažu mediji, da li to nismo mi? Nismo, javljaj kući! Nečija drugarica je tamo. Sretali smo se s njima više puta. Zovi, pitaj! Svi su dobro. Uniformisano lice nam se gotovo izvinjava što mora da nam ovog puta lične karte ubaci u sistem: „Bilo je probljema pa sad mora!“ Samo ti, sinko, radi svoj poso…

Pišem komentar na vest o kamenovanju. „Upravo se 50 studenata Filozofskog fakulteta BU vraća sa KiM – i sve je proteklo u najboljem redu…“ Komentar nikad nije objavljen.

Je li se meni nešto u celom tom putešestviju razbistrilo, šta sam videla u svemu tome, pitali su me često narednih dana. Jeste. Da je stvar u nama. Da nije stvar u onima koji su „za silne pare prodali sve i otišli pa sad naručuju u kafani pesme o Kosovu“, ni u tome da oni koji su ostali ne odu, nije stvar ni u onima koji bi ga sutra dali jer nemaju šta da daju pošto smatraju da je već izgubljeno… Stvar je u tome da obavezno treba ići, ljubazno pokazati neodustajanje od svoga. A to od čega se ne odustaje, to svoje nije samo teritorija, zapljunuta modernim kućama u kojima, na kraju krajeva i zbog uobičajene migracije za boljim životom, slabo ko i živi (to nema u medijima). Ali jesu porušena groblja iz kojih se uprkos svemu ne mogu povaditi kosti koliko god se, svake godine iznova, mogu unakažavati obeležja. Mnogo je više to poštovanje žrtve koja je u osnovi naše duhovne vertikale, a koje smo sve manje dostojni. Ili recimo mermerni prag dečanske crkve, ulegnut od nebrojenih prelazaka. Ko će ta stopala da izbroji? Doći, stisnuti ruku, pogledati u oči, saslušati – to bi bila mera današnje žrtve, za koju jesmo li kadri? Proći, pogledati u oči onome ko ti se ne raduje.

I još sam shvatila da ono čuveno pitanje, koje je delom bilo i motiv da odem, a koje u raspravama glasi: O čemu pričaš, pa jesi li ti nekad bio na Kosovu? – nije pitanje za one koji ga brane, nego za one koji bi ga dali. Jer ako ćemo raspravljati, moramo početi sa ravnopravnih pozicija. Inače ne bi bilo fer i zato rasprave nema!


Vesna Smiljanić Rangelov: rođena 1977. Detinjstvo provela u Murtenici. Đak-pešak. Magistrirala na Katedri za Slavistiku BU. Svršila Studije kulture i roda na AAOM-u. Piskara, majkuje i palamudri.


Pročitajte sve tekstove ove autorke:
Vesna Smiljanić Rangelov, poezija (april 2011)
Volim žene, ali samo mog tipa (Ecce Femme, mart 2012)

Ovaj članak je objavljen u martu 2019, u okviru temata Buđenje.

Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Mesta i ljudi.

Povezani članci

Aleksandra Anđelić: Vrućina posle 3

Vesna Smiljanić Rangelov: Put na Alpe, nažalost nezaboravan

Dušanova-Cetinjska

Ostavite komentar