Image default
Mesta i ljudi

Aleksandra Anđelić: Vrućina posle 3

*

Poslali su vozača da me sačeka. Čekao je pre pasoške kontrole. Obično su na izlazu, a ovaj je prošao mnogo bliže, imao je malu tablu sa mojim imenom, a ljudi su pratili kome se približava mala bela devojka u rozikastoj suknji. Sproveo me je kroz brzi pasoški prolaz, bez reda, bez zadržavanja, i išli smo direktorskim kolima. Razmišljala sam samo koliko se vidi da sam izgubljena.

U malom stanu je bilo njih troje iako sam očekivala samo nju. Bilo je previše toplo i misli su mi bile posvećene samo tome. Osećam kako se topim, a nisam na moru i noć je (kako li je onda preko dana?). Svi oko mene kao da su za vrućinu davno prestali da mare.

Vozili smo se rikšom i vreli vetar je donosio do nas bar nekakvo osveženje, a kad smo stigli, da gleda prenos utakmice došlo je previše ljudi. Neki su pušili pa je vazduha sasvim nestalo. Jedan dečko je primetio da sam nova i rešio da se javi:

– Koliko dugo već živiš ovde?

– Jedan sat.

*

U stanu je bio neki čiča iz Argentine koji izgleda ima kuću kraj Garde. Nisam se snašla da mu nešto odgovorim na italijanskom, pa smo pričali na engleskom. Tek tad su saznali odakle sam – reakcije na to sam mogla da pretpostavim. Kasnije sam čula da on pravi nakit, da ovde kupuje materijale, a posle sve te unikate prodaje u Evropi za velike pare. Rekli su, iako je obezbeđen, najviše voli jedno selo i već 30 godina se tamo vraća. Primetila sam da stalno nosi belu, dugu košulju i pantalone, kao lanene. Ocenila sam to, a on je klimnuo:

– Imam sto belih košulja. Samo njih nosim. Uvek imam jednu viška sa sobom, ispeglanu i složenu.

Posle su mi rekli da je svakoj dodao neku zlatnu nit ili mali vez, da pravi kopče na kaiševima…

*

Prvog jutra sedeli smo na terasi, i nisam imala nikakvu hranu, a nisam znala da li mogu da računam na ono što nađem u kuhinjici. Onda je Veronikin muž doneo kesu punu manga i pokazao mi kako da ih sečem. Ne znam da li zbog gladi, ali taj mango je bio baš ono što mi je trebalo da shvatim gde sam se to probudila. Čiča se poslužio i otišao u svoje planine.

*

Iz kancelarije se, osim zelenog parka, videlo i kako se nadvija monsun. Imala sam obaveze, pravi posao, ali glava mi nije bila u tome, gledala sam da putujem kad god mogu. Jednom sam slagala da sam bolesna da bih ostala duže u Mumbaiju. Provalili su ovi iz kancelarije sigurno, ali sam se pravila da nema veze. Išli smo i duboko kroz sirotinjsko naselje. Kako ljudi žive! A ipak žene peru veš, ipak zanatlije nešto prčkaju, prave, recikliraju, obrađuju kožu, deca trčkaraju… Uveče smo otišli na neki krov i gledali kako sunce zalazi u Arapsko more. U toj zgradi je bio fensi bar, a sve to jedno do drugog – u jednom danu, u istoj odeći na dva tako različita mesta, s pokušajem da se ne ističem ni na jednom od njih.

Kad si negde sam, primećuješ druge. Ljudi gledaju u bele ljude (ponekad mi priđu da se slikamo). U prodavnici se prodaje krema za posvetljivanje kože. U metrou idem u ženski vagon. Ulice su uske, nedovoljno osvetljene, sa kablovima koji vise unaokolo i preprečavaju slobodan pogled ka gore. Nisu baš otvorene za pešake jer su automobili osvojili prostor i ne misle nikud da mrdnu. A onda tako izbijem na neko prostranstvo, na neki veći put ili park. I grad se u stvari učini zelen, sa redovima stabala na obe strane puta pa se krošnje naginju u luk. Dobro se osećam tad kad je prostorno, kad ima vazduha, kad dune vetrić, a vrućina je konstanta. Kad ugledam njihove žene sa dugim sjajnim crnim kosama, kad podelim male lubenice sa pomoćnikom u kancelariji, kad po ulici vidim male tezge sa čudnim rukotvorinama. Ima toliko zanimljivih novih ukusa, sastojaka, umaka, lepinja, dodataka. Kao da sam izgubila pamćenje i da sve probam i vidim prvi put. Jedem rukama, ali oni su mnogo veštiji – meni sve ispada i curi, pa malo jurim po tanjiru.

*

Išli smo na istočnu obalu, ka Čenaiju. Malo se kupali u okeanu i pustili da nas nose talasi Bengalskog zaliva. U jednoj od tih vožnji od mesta do mesta vozač je pustio neke francuske skroz retro pesme i bilo je toplo vreme, ali ono lepo posle 3. Prozori su bili otvoreni, osetila sam se kao u filmu i kao da je to melodija baš za nas i za te kadrove, i kao da vetar treba da bude tu u našoj kosi i odraz palme tu u našim očima.

Meseci brže prolaze kad ih ne brojiš i kad su svi putevi novi – kao uzgred ka Džaipuru, istočno iz Marine Drive u Mumbaiju, jugozapadno ka Pondičeriju, uz Gang ka Varanasiju, gore ka Čandigaru, skoro pa do granice ka Zlatnom hramu u Amricaru… Bližio se Divali i sve terase su bile ukrašene malim lampama i svećama. Taman su vrućine postale podnošljive, a monsuni ređi. Taman sam pomislila da počinjem ponešto da razumem. E tu negde je bilo vreme da se kreće kući.


 

streets

Rajasthan Dwells

Lotus Temple


Aleksandra Anđelić (1991) – zanimljivo joj je kako ljudi biraju reči kad nešto pričaju ili objašnjavaju, kad žele druge u nešto da ubede ili kad vode pregovore. Bolje sluša, nego što govori. Rasla je uz porodične priče i ima brata Vladu kog niko ne sme da joj dira.

 

 

 


Ovaj članak je objavljen u martu 2019, u okviru temata Buđenje.

Pročitajte sve članke objavljene u rubrici Mesta i ljudi.

Povezani članci

Samostalnim putovanjem protiv strahova

Vesna Smiljanić Rangelov: Put na Alpe, nažalost nezaboravan

Dušanova-Cetinjska

Ostavite komentar