Lebde nad beličnim čelom,
kruže trnuli prsti.
Opnu razjeda
studen.
Lјušti strpljivo,
i zgrebe,
cinkanu krljušt.
Nago pod hladnim dlanom
lice postaje toplo –
kroz trepavice oko
zapucketa.
***
Prostrana su jezera slane
i bistra ta šuštava pregršt.
U zrnu je uvek vedro.
Vetar jezgrom
odahne.
Na kristalnoj razini azre
štedri su sudari
mira.
***
Naježi se koža:
žena je dojkom mati.
Sred rečnog plavetnila,
mlečna je i nežna
jezična kost.
A samoživo je dojenče:
prosto za oblakom kmeči,
i lako.
***
Istok ne rodi sunce
no oštro svetlo mraza.
Odraz su pesme
zelena pečal,
i led.
Prazno ogledalo
što od sebe
puca.
***
Časovnik je žila,
teška vatrena srž.
Čežnja za dodirom,
i svest da se jedino tako
može postojati.
Čedna, ne bude sedo ostrvo,
tesno obgrljeno
sigurnošću.
***
Galebova nema.
Dremaju tek delovi neba.
Daleko je eho,
ponorna površ,
i bled.
Crne se mrve:
grizu zenice zubi,
i slepi smeh.
***
Tobom zakola
mutna, i blaga magla.
Korakom nije moguć put.
Vijugavi splav
ugljenom nemo dopirala.
Iza stakla,
glatka je beonjača
urala.
***
Ako opredmetiti treba,
predeo ako podeliti:
Iza očiju
žarko je
i sneg.
Baš ako se opredeliti želi –
taj beli je čovek
stvarno.
Vladimir Vukomanović: rođen 1986. godine u Kraljevu, doktorand na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio zbirku pesama Upornost sećanja (IK Ljubostinja, 2005), za koju je dobio nagradu Matićev šal. Piše književnu kritiku za Drugi program Radio Beograda.
Autor naslovne fotografije: Noah Buscher