isečak iz romana “Istine i laži”
Na babin nagovor, ipak sam pozvao Ivanu. Na žurki smo kod Karavađa u Kaluđerici. Njegovi roditelji su razvedeni. Njegov otac tamo ima nedovršenu kuću. U njoj se nalazi ogroman atelje u kome Karavađov bend ima probe. Tu svraćaju razne ekipe i tu su najbolje žurke u celom gradu. Ivana je tako lepa. Evo, sedim među gomilom ljudi, većinu ne poznajem i gledam Ivanu kako se prenemaže i glumata. Prilaze joj neki likovi, uduvani, utripovani, ali ona ih odbija jednog po jednog. Prija joj pažnja, ali redom ih odbija. Možda sve ovo i nije gubitak vremena, možda ipak imam neke šanse kod nje, možda je smuvam i osvetim se onom izdajniku Zoranu. Svira Džoni Keš, svi su klonuli, prljavi, preparirani, staklastih pogleda. Nemam nameru da ostajem dugo. Ivana pije mnogo vina i neću da je neko tako pijanu smuva, moram da budem na oprezu. Čekam trenutak da je ubedim da krenemo na bus u dva, jer neću da rizikujem do tri, kada kreće sledeći noćni ka gradu. Ne smem da zabrljam. Vidim da je sve ovo ostavilo utisak na nju, seljanku iz Slatine, s telom boginje. Grejalica duva pravo u mene, i prosto ne znam da li mi prija što me greje ili mi smeta što duva. Isto je i s Ivanom ovde. Prija mi muzika, piće, trava, ali smetaju mi likovi koji se muvaju oko nje.
– Ivana, sad je petnaest do dva. Hoćemo li da pođemo? – kažem dok preskače ispružene noge gostiju, idući ka WC-u.
– Idemo, umorna sam – kaže kad se vratila.
Jesenja noć je hladna. Napolju sipi kiša i odmah počinje da nas fajta. Ivana se privija uz mene. Za takve trenutke sam živeo, sanjao ih. Osećam njen miris. Autobus je stigao na početnu stanicu i ulazimo. Sem nas, ušao je par srednjih godina. Drže se za ruke. Hvatam i ja Ivanu, i zamišljam kako smo u braku.
– Izvinite, koliko je sati? – čovek pita dremljivog vozača.
– Dva – odgovara ovaj stavljajući cigaretu u usta.
Autobus kreće i ne čujem više razgovor njih dvojice. Po micanju usana i gestikulacijama vidim da nešto pričaju. Ali ne čujem ni reč, zato što mi je Ivana naslonila glavu na rame, zato što udišem njen miris, i zato što osećam njeno srebrno prstenje kako mi steže ruku. Svet je ponovo lep.
Pričam joj o svom slikarstvu. Baba me je savetovala da se slobodno hvalim. Pričam joj da ću je svuda voditi, sve joj pokazati. Autobus nas drmusa. Prozori su zamagljeni i ne vide se krivudave ulice.
– Hvala ti što si me pozvao na ovu žurku. Nikada nisam videla nešto slično i hvala ti što si primetio da sam previše popila i pozvao me da pođemo. Sutra sam čitav dan na fakultetu i ne znam kako bih izdržala da smo još ostali.
– Ivana, ja se brinem o tebi, i zauvek ću se brinuti – kažem.
Čovek i žena izlaze. On se na rastanku rukuje sa vozačem.
– Ti si moj veliki brat, a ponekad i otac, nekada najbolja drugarica – kaže Ivana
– “I ljubav, ja sam tvoja ljubav”, pokušavam svojim nad-moćima da čujem njene skrivene misli.
– … i tebi, samo tebi mogu sve da kažem – steže mi ruku.
Želim da joj kažem koliko sam lud za njom, ali se uzdržavam, nastavljam da brojim stanice. “Samo da ovo potraje”, molim u sebi.
– Moram nešto da ti priznam, znam da ćeš razumeti. Zaljubljena sam u Zorana. Ne mogu da spavam koliko sam luda za njim. Hoćeš li mu reći? Vas dvojica ste dobri prijatelji, objasni mu, napiši mu pismo, pomozi mi. Ja sam pokušavala, ali nikada mi nije uspelo. Samo bar nešto nabaci, molim te. Želim da znam koliko mu je stalo do mene, vredi li čekati godinu dana, jer ako on mene ne voli, ako sam mu bila samo letnja avantura, bolje da na sve zaboravim.
Odjednom mi je hladno, ili se kuvam, ne mogu da odlučim. Njena glava na mom ramenu odjednom postaje kamen koji me pritiska.
– Ivana, moram i ja tebi nešto da priznam. Kad je otišao u vojsku, rekao mi je kako ne zna šta da radi. Misli da si se zaljubila, ali da on ne oseća isto prema tebi – lažem.
Možda je i ne voli. Zoran ne zna da voli, on ništa ne oseća.
***
Autobus staje. Vozač se okreće ka nama.
− Deco, ovo je poslednja stanica − kaže.
− Kako poslednja stanica? Pa nismo u gradu.
− Ovaj autobus ne ide do grada, ide u krug po Kaluđerici i ponovo smo tamo odakle smo i pošli, na prvoj ili poslednjoj stanici, kako se uzme.
− Pa zašto nam to nisi rekao? Šta sad da radimo? Koliko je sati? − vičem.
I dok sam vikao bilo mi je dobro, uspevao sam da zaboravim da mi je Ivana bilo šta rekla.
− Slušaj, idiote, šta mene zabole gde vas dvoje narkomana idete. I sad je dva sata, večeras se vraća vreme, izlazite napolje!
− Kako dva sata?! Pa bilo je dva kada smo ušli u autobus?!
Polazim ka njemu da mu razbijem nos. U stvari idem da me zgazi. Vozač ima sto kila sala i bar trideset kila čistih mišića, sasvim dovoljno da me umlati, ali nije me briga. Ivana me cima za ruku i izlazimo na srednja vrata, baš kad je vozač krenuo ka meni.
− Izvinite, evo izlazimo – kaže mu ona.
− Pizdo mala, zahvali ovoj tvojoj što te nisam polomio! − grmi za mnom, dok se zatvaraju vrata autobusa.
Napolju sipi kiša.
− Koji gubitak vremena – kažem, ni sam ne znam kome.
Vojislav Radojković, rođen 1965 u Petrovcu na Mlavi, završio Poljoprivredni faklultet. Do sada objavio romane: Nisam ja budala 2007, Poslednji dani bioskopa Delo 2007, Patuljci broje do sedam 2013, Dečak koga je ujeo gušter 2018, Istine i laži 2019. Član Srpskog društva književnika, živi i radi u Beogradu.
Ovaj članak je objavljen u septembru 2019, u okviru temata Libertas Libartes.
Pročitajte sve članke objavljene u rubrici Proza.