Pukotine nas zbližavaju
Kad stignem u novi grad, logično mi je da pratim ljude koji izgledaju kao da znaju gde idu. Pustim ih da me vode ne znajući da imaju slepog putnika u svojoj senci. Napustim ih kad me neka ulica zavede ili cvetni balkon pusti list na mene. Hodam navigirajući se unutrašnjim kompasom. Ispostavilo se me je odveo pravo pred ahensku katedralu.
Neposredno pre toga, sela sam u park da pojedem sendvič i odmorim od voza.Nepoznati čovek mi se obratio na sasvim pristojnom engleskom, na šta sam mu ponudila nektarinu za koju ni ne znam da li je sezona, ali sam je našla u prodavnici. Trebalo bi da je sezona jagoda i da možda krenu trešnje, ali sada više ne znam jer je sve dostupno od lubenica do šljiva i grožđa, pa mi se senzor za sezonu razmagnetisao.
Katedrala je predivna od samog ulaska. Izgrađena je po uzoru na San Vitale u Raveni, koju sam posetila u četvrtoj godini gimnazije. Sećam se kako je latinka pevala u njoj dok smo mi posmatrali mozaike cara Justinijana i carice Teodore. Svodovi ahenske katedrale su obasuti vizantijskim plavim i zlatnim nebom, ornamentirani floralnim motivima i biblijskim predstavama. Optočene zlatom, uzdizale su se iznad glava i telefona turista hrišćanske relikvije, latinski natpisi, Barbarosin luster, mozaici intenzivnih boja, tapiserije u daljini jer nisam platila turu da me odvede u oltar. Razmišljala sam o bogatstvu crkve. Predstave o kojima sam čitala u udžbenicima istorije umetnosti mogu ovde da vidim iza staklene škrinje ili rumenog ropca. Iako je ovo turističko mesto, nisam zaboravila da je katedrala, i potražila mir među klupama, posetiocima i njihovim nogama. Ispod jedne stolice, u prolazu, bilo je ogledalo. Zamislila sam vernika kako spušta glavu i među svojim stopalima ugleda vizantijsko nebo koje se nalazi na tavanici.
***
umoran sam, idem da perem veš i spavam još malo
volim te
umoran sam
mislim na tebe
treba mi mir
volim te
nemam baterije, punjač zaboravio na poslu
Pod bučnom pučinom ćutimo u koralnoj krošnji
mirujemo dok ljubičasti balon tišine izlazi iz nosa
gledamo gluvi jedno za drugo i daleki za ljubav.
Drugi put kad sam posetila Ahen bilo je sa A. P, čija porodica živi na periferiji grada. Zelenilo oko njihove kuće je kao na Avali. Šetali smo šumom i jeli kupine što su rasle pored puta, čini mi se da to nije praksa. U šumi je tromeđa Nemačke, Belgije i Holandije. Skakala sam oko njihovih zastava praveći se da sam čas u jednoj, čas u drugoj zemlji, izgleda da je to samo meni bilo zabavno. Pričala sam dugo sa A. P. o jezicima i našem poreklu praveći se da to pravi neku razliku među nama. Istina je bila da smo oboje bili uplašeni pred svetom. Znamo da je opasnost stvarna, ali živimo i dišemo kao da smo najhrabriji puževi u koloni. Njihova porodična bašta podseća na baštu mojih roditelja.
***
Želim te odvesti gde noću jablanovi šapuću
i zvezde žubore u krošnji
gde modri oblak hitro mine
i ostavi mlad osmeh meseca.
Želim te gledati golog na kamenu
kako pleteš obrazima grane vrba
i da iz tebe nikne rosa jutra
uz sporu pesmu gibanja algi.
Odneću te na dlanovima
da mi sjajiš tiho po obodima sna
i trepćeš kratko u dodirima.
Uzeću te sebično
sakriti pod grlo i ćutati zauvek
da niko ne sazna
da si ti moje skrovište u zgradama.
Ahen je miran nedeljom, nosi se cveće i ide se u crkvu, pozvali su me na čajanku kad se završila služba u Crkvi Svetog Jovana. Fasade su ofarbane u sveže i ukrašene vrbovim granama sa vrpcama koje su tu od prvog maja. Hodala sam i mislila o Ljubomiru Nenadoviću i njegovim „Pismima iz Nemačke“ kad sam ušla u veliki park. Kada sunce obasja klupu u udolini, lica staraca do mene ćutanjem pevaju heruvimsku pesmu. Moguće je da nije tako, ali je lepo misliti na taj način. Dok sam izlazila iz kraja grada gde je banja, i katedrale, ušla sam u siromašnijideo. Verovatno na njih misle oni na predizbornom mitingu u starom delu grada. Dragi su mi bili dečaci i devojčice koji su udisali helijum iz balona sa plavim i zlatnim zvezdama, neozbiljno pozdravljajući ozbiljne ljude koji su prolazili.
Željana Vukanac (1990, Zadar) završila je master studije Srpske književnosti Univerziteta u Beogradu i master Kulturne i intelektualne istorije između istoka i zapada Univerziteta u Kelnu, gde je započela doktorske studije. Objavila je dve zbirke poezije: „Prostori“ (Slovo Gorčina, 2019) i „U talasima tela“ (Književna radionica Rašić, 2020). Zbirci „Prostori“ dodeljena je književna nagrada „Mak Dizdar“ za 2018. godinu. Radila je kao nastavnica srpskog jezika; učesnica je radionica kreativnog pisanja, projekata, i festivala kulture.
Naslovna fotografija: Magdalena Blažević