Nona
Nona je volela cveće. U stvari, više travu. Stalno je išla po livadi sakupljajući deteline sa četiri lista. Stavljala ih je u jednu debelu knjigu platnenog poveza. Izbledele boje trule višnje. Bila je ružna. Ali, to nije smetalo ni travi ni cveću. Imala je samo majku.
Jednom prilikom je pronašla detelinu sa šest listova. Bila je jako srećna zbog toga.
Kad je ušla u kuću sva ushićena, majka je tresnula tucnjem za meso po čelu, rekavši pri tom: Tuko jedna, stoka treba da oda po livadi, a ne žensko čeljade!
Dok je gubila svest, Nona je shvatila: Treba brati samo deteline sa četiri lista. Jedino one donose sreću.
Na nadgrobnoj ploči su joj napisali : „Tragično izgubila život berući detelinu sa šest lista. Ožalošćena majka.”
Ha, Ha…
Ha, ha – reče moj mali pas. On je zapravo bio mali samo u telu, ali uši su mu bile ogromne i uspravljene, tako da je jedna devojčica u beloj haljinici sa štampanim jagodicama, oduševljeno uzviknula: „Mama, mama, gle, malo magare!”
Majka ju je razvukla šakom preko usta i izbila joj dva prednja zuba mlečnjaka, koji su i onako planirali da sami ispadnu.
Uvređeno je dreknula : „Budalo, zar ne vidiš da nema rep!“
Bilo je to na pruzi ispred gvozdenog železničkog mosta, na koji je upravo sleteo veliki šareni paun.
Iznenada je iz tunela velikom brzinom izletela zahuktala lokomotiva i nemilosrdno tresnula pauna, koji je zaneseno kljuckao kamenčiće rasute između pragova na pruzi, ponašajući se kao da je to mnogo važna stvar. Važnija od njegovog života.
Voz ga je udario takvom silinom da mu je otkinuo glavu, koja je, još uvek ponositog držanja, odletela u reku. Telo mu je ostalo na pruzi, a šareno perje se rasulo po čitavom mostu.
Devojčica u haljinici s jagodama potrča da sakuplja raznobojne peruške i njima kiti loknastu plavu kosivu uzvikujući „Mama, mama, gle kakva lepa kokoš!“
Majka razjareno dohvati kamen i rascopa joj glavu, histerično urlajući: „Budalo, zar ne vidiš da je to ćurka!“
Ha, ha – reče moj mali pas koji nije imao rep.
Od tada više nikad nije hteo da pređe most.
Ne znam zašto.
Slikar
Slikar je godinama postavljao štafelaj i platno u prirodu i slikao pejzaže. Godinama niko nije hteo da kupi nijednu njegovu sliku.
Kad je zapao u tešku depresiju i odlučio da izvrši samoubistvo, učinio je to na istom mestu. Pored njega je ostalo platno na štafelaju, premazano najcrnjom crnom bojom.
Proleteo je najcrnji crni gavran, najcrnje krešteći, i šljusnuo svoj izmet visoko iz vazduha pravo na crno platno.
Godinama su najeminentniji svetski umetnički kritičari, po najeminentnijim svetskim galerijama gde je izlagano to platno polemisali o tome kakvu je poruku umetničkom svetu ostavio slikar pred svoju smrt.
Cena njegove slike je iz godine u godinu sve više rasla, dostigavši neslućene razmere.
Ljakse
Živeo jednom seljak koji je dobro zarađivao od uzgoja višnje. Kupio je kuću u gradu. Kupio je dobar posao. Dobar auto i odelo. Počeo je da ide na poslovne ručkove.
Vraćajući se jedne večeri iz restorana, zaustavi auto pred jednim tihim drvetom u mraku da se olakša.
Zalivajući stablo mokraćom, pripit ne oseti da mu nešto pade na oko i otkotrlja se u travu prelivenu mrakom.
Bila je to zrela višnja.
Kad je ušao u svoju raskošnu vilu, zabrinuto ga gledajući, njegova žena zapita: „Kakva ti je to krv na oku?“
„Od krvavog rada seljančuro!“ – odgovori on, skide s gađenjem kravatu i tresnu je o pod.
Baci se na krevet i zaspa ne izuvši cipele. Nikad ih nije izuo, od kada je došao u grad.
Ekspres lonac
Upomoć, upomoć, vrištao je ekspres lonac – eksplodiraću, eksplodiraću!
Nisam smeo da mu priđem. Ispuštao je paru iz ventila kao parna lokomotiva.
Bio sam u panici.
Uzeh drvenu varjaču, i obazrivo, sa što veće udaljenosti, počeh polako da ga guram sa ringle.
U jednom trenutku on se izmače i svom silinom tresnu o pod.
Začu se zaglušujuća eksplozija, koja raznese ceo sprat, a mene lansira kroz prozor na travnjak ispred zgrade.
U tom momentu naiđe moja žena i razdra se: Opet si proždrnuo škembiće iz ekspres lonca svinjo jedna!
Samo slegoh ramenima, jer su mi noge bile polomljene.
Za to vreme škembiće je žderala debela komšinica sa petog sprata, kod koje je doleteo naš ekspres lonac.
Eksplodirala je, u stvari, plinska boca.
Banderaš
Električni banderaš se popeo na banderu da isključi struju dužnicima, neplatišama.
Skupili se građani tog sela, navalili na banderu i ljuljaju, ljuljaju…
Banderaš pade, a bandera preko njega.
Zakukaše seljaci, šta nam uradi crni sine, padaš nam tu s bandere na sred sela, radi to kod svoje kuće!
Priđoše da podignu banderu, dotakoše žice i svi izginuše.
Tako siroti banderaš ostade i dalje da leži mrtav pod banderom.
Venecija
Nikad nisam bio u Veneciji. A želeo sam. Pisci se obično hvale time u svojim pisanijima. Spominju gradove, trgove, kafiće, koktele zamršenih naziva koje su, kao, pili s nekim svetskim ribama…
Ja se samo sećam da sam kao dete čučao u drvenom poljskom klozetu i držao u ruci parče novine za brisanje na kojem je pisalo „Poplava u Veneciji“.
Tada je naišla bujica sa planine gde je pljuštala kiša, i odnela drveni klozet.
Dok sam gologuz plutao na dasci sa parčetom novine u ruci, shvatio sam zašto se, obično, kad se pođe u WC kaže „idem u Veneciju!“