Uvek otvoreno pozorište
Sa italijanskog prevela Milena Ilić Mladenović
Ljubavi – prave ili lažne,
Budite ljubavi! Krećite se srećne
Ka praznini koju vam nudim.
Blaga sam i pažljiva negovateljica
Ove trome ljubavi:
Brinem i igram se
I ne ljutim se, to malo potreba
Koje ima – zdovoljavam,
Pripremam dobre večere i odlazim u krevet.
Zatim, iznenada kažem, ali
Samo sebi: „A ako ga ubijem?”
Ali gde da idem sada, gde ću ići,
Ove noći koja je počela kasno i već se završila?
Pokušala sam sa trotoarom punim snega
Klizala sam kroz Njujork na zaleđenom ivičnjaku.
Mogla sam malo da ga otopim
Toplom mokraćom, da malčice otvorim
Ulicu. Evo me, korisna sam i sa zakašnjenjem
Jasna: mesec koji raste, vetar koji opada,
Sada odoh da spavam, ali sutra se vraćam.
Čak je i ne volim više. Zašto istrajavam u tome
Da joj dajem svoju skromnu sudbinu?
Sada sam shvatila, ti si zaista more.
Izgubila sam trku i zaronila sam,
Usredsredila sam se na tebe, ali nisam patila,
Nisi više bila smeđa, već plava, azurnih očiju,
I plivala sam plivala sam po tvojoj jako
Prijemčivoj površini.
Ti si stajala vrlo damski
Pompadurno sa podignutom kosom,
A ja sam te, pokorno takvom gospodstvu,
Stidljivo i udaljeno posmatrala, srećna
Znajući da si bila moja.
Preterujem u dobrom. Previše dobrog
Savršenog apsolutnog formalizma
Vidim u svakom njenom najsitnijem gestu
Koji se jasno otkriva u ljubaznosti,
Uronjene u čipku koja obavija moju vernost.
Ali potom u ovoj dobroti ostajem zatvorena i sabijena
Tako da zaboravljam sve visine
I ponizno dahćem ne gledajući
I o svojoj ljubavi sudim ponovnim nadzorom.
Ovo si želela, ovu blagu ljubav
Koja se nikada nije zaista raspalila i zato
Ne može ni da se ugasi, ali oprezna u odlasku
Ostavlja ti netaknutu slobodu izbora.
I zato spavaj! Ili ne želiš ni da spavaš?
Kada mi govoriš ti se krećeš
Kroz svoje snove, gledaš me i ne primećuješ
Da počinjem da se davim. Ostavljaš me samu
U mom penušavom moru.
„Da, poput tanga, vatrenog i kontolisanog,
tako te želim, zato ne smeš da pokažeš
svoje potrebe. Uplašena sam,
ali ako budeš bila mirna mogu i da se naljutim.”
Ali, it takes two to tango, znaš li to?
Scena je moja, ovo pozorište je moje,
Ja sam publika, ja sam foaje,
Imam ovaj dar od boga, sasvim je moj,
Tako ga želim, praznog.
I prazno će biti. Puno mog kašnjenja.
Patricija Kavali (Patrizia Cavalli) rođena je u italijanskom gradu Todi 1947. godine. U Rim se preselila 1968. godine kako bi studirala filozofiju. Smatra se jednim od najznačajnijih glasova savremene italijanske poezije.
Objavila je poetske zbirke Moje pesme neće promeniti svet (Le mie poesie non cambieranno il mondo, 1974), Nebo (Il cielo, 1981), Moje sopstveno ja (L’io singolare proprio mio, 1992). Za Uvek otvoreni teatar (Sempre aperto teatro, 1999) dobila je književnu nagradu Viareggio-Repaci, a za zbirku Lenji bogovi i lenje sudbine (Pigre divinità e pigra sorte, 2006) međunarodnu nagradu Pasolini. Jedino prozno delo koje je Patricija Kavali objavila Con passi giapponesi (2019) nagrađeno je godišnjom italijanskom književnom nagradom Premio Campiello. Napisala je i dve radiodrame te prevela Šekspirovu komediju San letnje noći i tragikomediju Oluja, tragediju Saloma Oskara Vajlda kao i Molijerov Amfitrion.
Preminula je juna 2022. godine.