Moje (odlomak iz romana)
Kako je moralo izgledati odrastanje moje majke uz dvojicu braće i tri sestre, u kući na lakat, u kojoj su po ceo bogovetni dan odzvanjali jednolični udarci teškog kovačkog čekića, kojim je njen žilavi otac N. kovao gvozdene potkovice za konje ili otkivao raonike, potkivačke eksere i klamfe? Verujem da je moja majka svakodnevno viđala seljake kako dovode snažne radne konje ili plemenite nonijuse na potkivanje i da je tim hefesovskim prizorima iz očeve mračne i zadimljene kovačnice hranila svoju imaginaciju.
(Intermezzo: F. G. Lorka, „Romansa o luni, luni“ – „Kovačnici luna stiže / u suknji od čista smilja. / Dete u nju gleda, gleda, / posmatra je oka mirna.“)
Grive i kopita, ponos i tuga, vetar i prašina, njen mladi život koji je projurio galopom poput vranog konja. Iako rizikujem da moje nesigurne pretpostavke zadobiju prizvuk puke konstrukcije, čini mi se da se u njenoj poeziji o konjima naslućuju bol i rastanak koji je u kasnijim godinama neće mimoići. Čak bi se dalo zaključiti, uz neminovnu prenaglašenost, da je njeno odustajanje od poezije samo pokušaj izvrdavanja prorokovane tragične sudbine. Preterano je reći, ne kaže to ni moja majka, ali pitam se: da li to može biti jedna od njenih glavnih pesničkih ideja vodilja? Da li se potvrda moje hipoteze nalazi u rečima mlade pesnikinje: „Samo da ne doživim taj dan“? Vođena intuicijom, ona predoseća da je sudbina neumoljiva i da se ne da prevariti. Devetnaestogodišnja pesnikinja je uprojektovala sopstvenu nesreću u svoje poetsko iskustvo, koju je mogla da nasluti, ali ne i da je izbegne.
Zla sreća nije mimoišla ni njenog koščatog oca kovača. Moja sećanja na dedu su bleda. Pričalo se da je bio prek i strog. Nažalost, on je u mom pamćenju ostao kao čovek-ljuštura, nerazumno biće koje tumara blatnjavim dvorištem, ograđenim visokom žicom. Kada je, gotovo preko noći, postao senilan, apatičan i nesposoban da prepozna okruženje u kom živi, moj stariji ujak M. nije imao kud: morao je da pregradi veliko dvorište žicom kako deda N. ne bi bežao od kuće. A on se, osim što se izgubio u sopstvenom umu, gubio i u stvarnosti; pronalazili su ga upletenog u šiblje na groblju ili kako besciljno tumara atarom. Ujak mi je pričao kako se nekom prilikom, pre mnogo godina, dok je bio šegrt u kovačnici svog oca, ovaj naljutio na njega ko zna zbog čega i hteo da ga isprebija kovačkim mašicama. M. je na vreme utekao od pobesnelog Hefesta iz Mokrina na najvišu granu ogromnog duda koji i danas raste uz napuštenu i oronulu kovačnicu, od koje su ostali samo panj s nakovnjem i zarđale mengele na trošnoj tezgi. Vrebajući povoljnu priliku, silazio je moj dobri ujak s duda po vodu i hranu, ali i po tabake kože od koje je iskrojio sedlo. I tako, osedlavši granu duda, M. je čekao da se njegov ljutiti otac odobrovolji. Napokon, iz mrklog mraka, čuo je nežan očev glas koji ga je molećivo pozivao da sjaše s grane crnog duda. Ova epizoda o mom dedi N. potvrđuje priče o njemu kao čoveku jakih mišica i grube prirode, ali takođe kao o ličnosti koja je u biti bila saosećajna i razborita. Interesantno je da u majčinoj poeziji nema nijednog stiha o ocu, dok je majci posvetila čitav jedan ciklus pesama koje je napisala za vreme svog kratkotrajnog studentskog života u Beogradu. Moja pesma „Dudovi“ se ovako završava: „Nadam se da neću biti živ / kad budu ubijali crni dud / i murgu. / Zar nisu i to sinovi mog / dede?“
(Dud je do sredine šezdesetih godina prošlog veka bio najbrojnije drvo u Banatu i kao takav – sveprisutan, a onda je zdravom razumu teško objašnjivom odlukom tadašnjih vlasti uništen gotovo preko noći, uz nemušto obrazloženje da su sva stabla duda odreda zaražena štetnim insektom dudovcem, latinskog naziva Hyphantria cunea. U vrlo kratkom roku nestali su drvoredi kojima su se vekovima, još od vremena grofa Klaudijusa Florimunda Mersija, prvog administratora Banata, dičili banatski drumovi i sokaci. Moj stariji ujak M. kaže kako se ta odluka i u Mokrinu sprovodila vrlo grubo i bezdušno, uz pritiske i kažnjavanje onih koji su odbijali da poseku dudove, ispod čijih su razgranatih krošnji odrastale mnoge generacije. Činjenica da su u dvorištu porodične kuće moje majke, naspram dedine kovačnice, ostala, ko zna kako, netaknuta tri duda: beli, crni i murga, svedoči o inatu i nepoverenju njihovih vlasnika prema posleratnoj vlasti. Kao i moja majka, i ja sam odrastao u hladu tih velikih krošnji i pomagao ujacima da skupe opale dudinje od kojih su pekli veoma aromatičnu i jaku rakiju. Jednom sam s bratom od ujaka P. u krošnji belog duda pravio kućicu na drvetu. Neoprezno, skočivši s grane, stao sam na zarđali ekser i povredio se. Majka me je, uz grdnju i ljutnju, hitno odvela u seosku ambulantu da primim vakcinu protiv tetanusa. Te sam noći doživeo svoju prvu noćnu moru, jer su bolovi u povređenom stopalu bili toliko nesnosni da sam jaukao i plakao u snu. Nekoliko godina nakon tog traumatičnog događaja, ujak M. je posekao grane belom dudu – koji je od starosti i bolesti od koje mu nije bilo leka počeo da se suši – a potom mu je debelo stablo vezao čeličnim sajlama i snažnim traktorom, teškom mukom, iščupao ga je iz korena. O smrti tog duda napisao sam pesmu koju sam nazvao „Dudovi“. Zamislite moje iznenađenje kada sam u jednom od majčinih notesa nedavno pronašao pesmu naslovljenu, takođe – „Dudovi“, koju je napisala 15. marta 1963. godine, u kojoj, kao i ja decenijama nakon nje, piše o seči dudova u Ulici Borisa Kidriča: „Dudovima poseku grane / u mojoj ulici / svakog proleća. […] Tako je ružna / ulica moja / s kordonom tamnih stabala / dudova posečenih grana.“ Crni dud i murga, preostali sinovi mog dede, nadživeli su moju majku, a njihove moćne krošnje i dalje gordo odolevaju najavljenoj smrti.)
Kada ga je bolest toliko savladala da više nije umeo da hoda, jede i govori, moja majka i njena majka J. su deda N. svakodnevno kupale, hranile i brinule o njemu. Pamtim njegov mutan pogled, sivu kožu lica, mršave ruke, šaku bez palca, danonoćno somnabulno mumlanje, užasan miris mokraće i večito puna korita prljavog donjeg veša i pidžama. Jedne večeri je baba J. uletela poput furije u našu kuću i rekla: „Gotov je!“ Deda N. je umro, a moj brat P. i ja smo tokom pogreba nosili njegov težak krst od čamovog drveta. Sanduk sa mrtvim telom mog nesrećnog dede, položenog na daske špeditera, vukla su dva vrana konja.
Srđan V. Tešin (Mokrin, 1971) je studirao filozofiju i komunikologiju u Beogradu. Diplomirao je na poetici kratke priče.
Objavio je dvanaest knjiga.
Važniji naslovi: Sjajan naslov za pantomimu (1997), Antologija najboljih naslova (2000, 2013), Kazimir i drugi naslovi (2003), Kroz pustinju i prašinu (2005, 2008), Kuvarove kletve i druge gadosti (2006, 2014, nagrada Borislav Pekić), Ispod crte (2010, nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, najuži izbor za Andrićevu nagradu), Priče s Marsa (2015, najuži izbor za književnu nagradu Zlatni suncokret i Andrićevu nagradu), Gori gori gori (2017) i Moje (2019).
Priredio je sedam tematskih antologija, panorama i izbora kratkih priča.
Roman Kuvarove kletve i druge gadosti preveden je na slovenački i na makedonski (dva izdanja), roman Kroz pustinju i prašinu na nemački, a zbirka priča Ispod crte na makedonski. Roman Gori gori gori je objavljen u Hrvatskoj.
Proza mu je prevođena na desetak evropskih jezika.
Zastupljen je u domaćim i inostranim antologijama i izborima iz srpske savremene književnosti. Njegova priča Where Is Grandma, Where Do You Think She Hides?, iz zbirke Priče s Marsa, uvrštena je u Antologiju najbolje evropske priče američkog izdavača Dalkey Archive Press.
Dobitnik je Medalje kulture za multikulturalnost i interkulturalnost Zavoda za kulturu Vojvodine.
Član je Srpskog PEN centra.
Živi u Kikindi.
Ovaj članak je objavljen u junu 2020, u okviru temata Borbeni Libartes.
Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Proza.